Bočeli: Život bez strasti ne vredi

Vrelo letnje mediteransko veče u Toskani, nešto iza ponoći. Bar mali, svega nekoliko stolova i klavir u uglu. Za njim od utorka do nedelje sedi mladić od nekih dvadesetak godina, svira do jutra italijanske hitove, francuske šansone, svira Frenka Sinatru i Elvisa Prislija. I skoro svake večeri u publici se nađe bar jedna devojka koja bi želela da zapeva sa njim. Onda on iz rukava izvuče svoje romantične karte, pa celom popločanom ulicom odjekuju “La vie en rose” ili “Tristeza”. Svirao bi tako bez prekida, sve dok mu ne priđe gazda lokala i kaže: “Dosta je bilo za večeras.”

Decenijama kasnije, malo je onih koji mogu da ga čuju u tako intimnom prostoru, kao što je klub gde je prvi put zapevao pred publikom. Još manje je onih koji bi mu, poput tadašnjeg gazde, govorili da prestane. Obično ga svi pitaju da otpeva bar još jednu pesmu. Međutim, kako u razgovoru za B92 tvrdi slavni tenor Andrea Bočeli, sve to vreme on nije mrdnuo iz rodne Toskane. Korakom jeste, obišao je ceo svet, ali srce mu je i dalje na istom mestu gde je prvi put zakucalo, sredinom prošlog veka.

“Trideset godina kasnije, što životnog što profesionalnog iskustva, ostavlja trag na bilo kom od nas. Trag koji je, sve u svemu, u mom slučaju bio pozitivan: u poređenju sa tim vremenima naučio sam da budem manje impulsivan, ali da zadržim istu količinu sposobnosti da volim, sanjam, da se nadam”, priča Bočeli.

Možda nećemo moći da ga čujemo u malom baru na uglu, al on nas uverava da ni na njegovom nastupu zakazanom za 10. maj u Kombank areni, neće faliti emocija. Uostalom, sviraće isti repertoar koji je svirao na početku karijere, jer je sve te pesme sakupio na nedavno objavljenom albumu “Passione” (Strast). Sa svojim dugogodišnjim prijateljem i producentom Dejvidom Fosterom prošao je kroz osamdeset pesama svoje mladosti, ne bi li odabrao petnaestak koje su se našle na albumu, svojevrsnom nasledniku prethodnog izdanja “Amore” (Ljubav). Iako su oba puta u pitanju albumi inspirisani latino standardima, Bočeli ne pristaje na takvu kategorizaciju, dodajući da je u pitanju “nešto mnogo više”.

“Nema sumnje da latino-senzualnost preovladava albumom, koji je ispisan bezvremenim stranicama kubanskih, brazilskih i portugalskih ritmova, ali na albumu ‘Passione’ pevam na čak šest različitih jezika i nudim listu pesama koje su već zauzele svoje mesto u vremenu i muzičkom prostoru. Uprkos tome što u rečnicima nisu navedene kao sinonimi, reči „ljubav“ i „strast“ jesu dve strane istog novčića, jer kao što svi znaju, ne možete voleti bez strasti i ne postoji iskrena strast bez ljubavi. Internacionalni uspjeh koji je postigao album 'Amour' ohrabrio je mene i Fostera da snimimo ovakav nastavak. Međutim, ‘Passione’, s obzirom na to koje pjesme obuhvata, akcenat stavlja na zavođenje i senzualnost. Život bez strasti ne vredi”

Pored njegovog imena u Ginisovoj knjizi rekorda stoji da je upravo on najprodavaniji izvođač kada su u pitanju klasična muzička izdanja. Ipak, trudi se da drži korak sa popularnom muzikom jer smatra da će tako više ljudi čuti i za klasiku. Zbog toga često snima duete, poput onog sa Sarom Brajtman “Con te Partiro” koji je u Nemačkoj još uvek najprodavaniji singl svih vremena. Saradnja sa Selin Dion na pesmi “Prayer” donela mu je Zlatni globus i nominaciju za Oskara. Ovoga puta na albumu je ugostio dve aktuelne pop zvezde za koje tvrdi da su poznate upravo po zavođenju i senzualnosti – Dženifer Lopez i Neli Furtado.

“One su dve harizmatične izvođačice, nesumnjivo je da imaju vokalni potencijal i savršeno se izražavaju u dimenziji strastvene ljubavi. Sposobne i prelepe, mogle su da doprinesu senzualnosti klasika koje smo zajedno snimali: „Quizas, quizas, quizas“ sa Lopez i „Corvocado“ sa Neli Furtado.” Međutim, najveće iznenađenje na albumu “Passione” predstavlja svojevrstan duet sa Edit Pjaf, preminulom francuskom legendom koja je uz pomoć savremene tehnologije sa Bočelijem “otpevala” legendarnu pesmu “La vie en rose”.

“To je bio san koji je do juče izgledao kao nemoguć, a odjednom se ostvario. Ideja je potekla od Dejvida Fostera sa kojim delim mnoge muzičke avanture. Još kada sam bio dečak obožavao sam glas male-velike francuske pevačice koja je preminula pre svega pola veka. Oživeti, makar kroz tehnologiju, njen legendarni glas, što je teško posebno jer je u pitanju glas Edit Pjaf koji je bez premca, bilo je pravo uživanje.”

Upravo je pesma “La vie en rose” jedna od njegovih omiljenih ljubavnih pesama svih vremena. Objašnjava kako postoje različite vrste ljubavi, pa tako i različite vrste ljubavnih pesama. Ipak, na prvu pomen uvek se seti istih pesama, što mora da je neka vrsta znaka.

“Pesma ‘My Way’, čija je melodija utisnuta u duše svih nas koji volimo muziku, pesma je koja podstiče snažan proces poistovećivanja, zbog čega svi imaju utisak kao da govori baš o njima. Štaviše, kao da pesmu peva naš unutrašnji glas. Ključ univerzalnosti te pesme, prema mom mišljenju, leži u tome što može da se prilagodi bilo čijem životu, baš u onom trenutku kada gledamo unazad na putanju kojom smo koračali. Nemoguće je da vas ta pesma ne osvoji i da ne napravite ‘savez sa njom’. Na istom nivou za mene je pjesma ‘La vie en rose’, još jedno remek delo koje sam veoma voleo. Volim tu pesmu zvog svega što predstavlja, zbog nesalomive vere u snagu ljubavi.

Na kraju, želeo bih da pomenem ‘September Morn’, čija me melodijska linija refrena vraća u dane kada sam imao dvadesetak godina. Tada sam znao da provedem veče sa djevojkom mojih godina, u koju bih se uglavnom ludo zaljubio, makar samo na jednu noć. Na albumu sam snimio tu pesmu na italijanskom jeziku, u verziji koja bi se mogla nazvati i mojom jer sam sam preveo tekst koji je, kao i uvek, inspirisan ljubavlju.”

Šira publika prvo uspomenu na Bočelija stekla je 1994, kada se pojavio na čuvenom italijanskom festivalu San Remo, i na prečac stekao armiju obožavalaca. S druge strane, Bočelijeva prva uspomena na muziku nije sasvim jasna.

“Ono čega ne mogu lično da se setim, ali što su mi roditelji prepričavali, jesu dani kada sam kao beba, još uvek u naručju roditelja, morao da se podvrgnem bolnoj operaciji i provedem dug vremenski period u bolnici. Jedini lek koji me je tada umirivao bila je muzika, pričali su mi, i to upravo klasična muzika.

Kada je reč o uspomenama kojih se i dalje živo sećam, pamtim da sam kao dete prvi put čuo glas Franka Korelija, koji mi je kasnije bio i učitelj. Moja dadilja Orijana dala mi je prvu ploču tog poznatog pevača, koji je izvodio najpoznatije arije iz opere ‘Andrea Chenier’ Uberta Đordana. Slušanje te ploče obežilo je moju sudbinu. To je bio ključni trenutak u mom razvoju koji me je kasnije doveo do toga da studiram pevanje i izgradim karijeru kao tenor.”

Još od tog nastupa pa sve do ovogodišnje svetske turneje, Bočeli nije uspeo da se oslobodi treme. Priznaje da mu se ga obuzme strah svaki put kada zakorači na scenu, ali kako kaže, morao je da nauči kako da se izbori sa tim.

“Razlikujem dve vrste emocija, one koje te motivišu i one negativne koje umanjuju tvoju snagu. Važno je da date prostor prvim emocijama i neutrališete ove druge. Da biste napravili protivtežu stresu, važno je da budete svesni vašeg zadatka i vaših dužnosti, drugim rečima da imate što čistiju savest. Ne pribegavam nikakvim trikovima da bih zadržao samokontrolu. Kada se približi koncert trudim se da provedem neko vreme u izolaciji, da održim maksimalnu koncentraciju. Provodim dvadeset četiri sata pre nastupa u tišini, čemu me je naučio veliki Franko Koreli koji je govorio da je ta tišina od velike važnosti za nastup izvođača. U trenucima dok čekam izlazak na scenu ponekad napišem neki stih ili aforizam, bez ikakve ambicije, samo da bih održao svoj mozak aktivnim.”

Moždanu aktivnost, dodaje, održava i čitanjem. Nakon što je u detinjstvu na insistiranje roditelja savladao Brajevu azbuku zaljubio se u knjige. Danas u svom računaru ima više od šest hiljada audio knjiga i, dodaje da ne želi da ga slepilo odvoji od pisane reči. Najveći uticaj, otkriva, na njega je imao Lav Nikolajevič Tolstoj.

“Tolstojeve ‘Ispovesti’ moram da izdvojim zbog velikog moralnog i filosofskog podstreka, zbog pristupa religiji koji me je impresionirao i koji mi je mnogo pomogao, zajedno sa još nekim knjigama, na svom putu ka veri.”

Osim čitanja, najbolji odmor za njega predstavljaju trenuci provedeni sa porodicom. Kako zbog “posla” često putuje širom planete, one dane koje provodi u svakodnevnom kućnom životu vidi kao najbolji način da provede slobodno vreme. Naravno, kod kuće u Toskani.

“U Toskani su moji koreni, tu imam mnogo bliskih prijatelja. Trudim se da stalno učim nešto novo i prilično sam disciplinovan u tome. Tokom leta svakodnevno provodim što je više moguće vremena na svom brodu, instrumentu slobode, tišine i neposrednog dodira sa neverovatnom snagom muzike. Tokom zime, a iskren da budem i tokom bilo kojeg godišnjeg doba, volim da jašem kroz šume, pored mora, na selu. To je strast koju gajim još od svojih dečačkih dana.”