Leonard Cohen - Old Ideas

Leonard Cohen je rođen u Montrealu, godinu dana pre Elvisa Presleya i pet godina pre početka Drugog svetskog rata. Statistika kaže da je debi album objavio kada mu je bilo 33, a svoj dvanaesti, ujedno i poslednji u 77. godini života. Karijeru je počeo kao pesnik koji nije bio preterano zainteresovan za muziku, a akustična gitara mu je bila tek neka vrsta ispomoći da svoje stihove utisne na vinil, nadajući se da će na taj način doći do šire publike. Nakon tri prve ploče on ne samo da je uspeo u tome, nego je snimio albume koji danas predstavljaju antologiju popularne muzike. Tokom sedamdesetih je snimio još tri solidna albuma (to se posebno odnosi na „New Skin for the Old Ceremony“), da bi tokom osamdesetih i devedesetih objavio samo tri ploče od kojih je pomena vredna samo „I'm Your Man“. Beše to album sa najlepšim Cohenovim pesmama snimljenim u najružnijim aranžmanima, no čak ni jeftini sintisajzeri, saksofoni kao iz pornića i zastarela produkcija nisu uspeli potpuno da ubiju lepotu njegovih stihova. Zvuk tih nesrećnih klavijatura prisutan je i na njegova dva albuma s početka ovog veka, i moram priznati da mi je kao velikom pokloniku Cohenove poezije bilo bolno slušati njegov predivni bas-bariton u toj ljigavoj produkciji. Zbog svega toga, „Old Ideas“ sam dočekao sa mnogo više skepse nego radosti . Međutim, ispostaviće se da je trebalo biti obrnuto, pošto je u pitanju njegov najlepši album još od “I’m Your Man”.

Paradoksalno ili ne, Cohen u sedamdeset sedmoj zvuči svežije i vitalnije nego u pedeset sedmoj. Iako su teme o kojima on ovde peva one klasične „Cohenovske“ (ljubav, religija i smrt), iako su sintisajzeri još uvek prisutni, album „Old Ideas“ se poprilično razlikuje od njegove dve poslednje ploče. Naime, struktura pesama, odabir instrumenata i ta famozna produkcija, konačno su dostojne glasa i pera ovog velikog umetnika (bez obzira što je i dalje jedan od producenata Dino Soldo, saradnik nesrećnog Lionel Richieja, kao i Patrick Leonard, koautor Madonninog hita “Like a Prayer”). To da su Cohenove pesme i dalje obučene u pretežno sintisajzersko ruho, koje je bliže četrdesetogodišnjacima nego dvadesetogodišnjacima je činjenica, ali ako uzmemo u obzir da je sam Cohen na pragu devete decenije života, ta činjenica dobija na smislu i logici.



Album počinje svojevrsnom auto-parodijom u kojoj se Cohenu obraća bog lično, rečima „I'd like to speak with Leonard / He’s a sportsman and a shepherd / He’s a lazy bastard living in a suit“, a sve to uz pratnju ženskih glasova i sa krajnje minimalnom orkestracijom. Kada smo kod minimalizma, tu prednjače „Anyhow“ u kojoj pored njegovog glasa čujemo samo klavijature i tek na momenat prateće vokale, kao i predivna „Crazy to Love You“ u kojoj Cohen peva samo uz pratnju akustične gitare, iste one koju smo slušali na njegovim albumima pre više od četiri decenije.

U potonjoj nam Cohen saopštava kako je i dalje u stanju da ludo voli iako je svestan svojih godina („I had to go crazy to love you / Had to go down to the pit / Had to do time in the tower / Now I'm too tired to quit....I'm old and mirrors don't lie"), a tu svest o jeseni života u kojoj se nalazi pominje i u bluzičnoj „Darkness“ : „I've got no future / I know my days are few“. Bez obzira što na ovoj ploči Cohen nimalo ne zvuči kao da mu je poslednja, u mnogim pesmama preovladava atmosfera „svođena računa“, sličnu onoj koju možemo čuti na poslednjim izdanjima Johnnyja Casha ili Charlieja Louvina na primer.

Spiritualna “Amen” zvuči kao da je melodiju pozajmila od pesme “I’m Your Man”, dok tekstuelno ima više veze sa “Hallelujah”. U uspavljujućoj “Come Healing” glavnu reč ponovo vode ženski vokali, dok je “Banjo” simpatično koketiranje sa folkom i bluzom, sa osveženjem u vidu duvača koje čujemo tek na trenutak.



“Old Ideas” je delo čoveka koji u svojih 77 godina ima bistriji um od nekih koji mu mogu biti unuci. Njemu je vrlo jasno ko je bio Leonard Cohen, ko ja sada, gde se nalazi, kao i kakav je svet u kome živi. To je više nego očigledno iz svakog stiha koji peva na ovoj ploči, i to gotovo istim onim glasom kojim je započeo svoju karijeru pre toliko decenija. “Old Ideas” svakako nije najbolji Cohenov album, no nema sumnje da on dugo nije objavio ploču koja sadrži ovoliko, dozvoliću sebi “vulgranost” i reći - lepih pesama. Ta lepota je konačno zasenila muzičare tezgaroše i sumnjivu produkciju, prvi put još od albuma “I’m Your Man”. Iskreno se nadam da ovo nije završna reč deke Cohena, te da će nas u nekoj doglednoj budućnosti obradovati sa bar još jednim izdanjem.