Poslednja ekskurzija 5 (3D) - Jackass sadizam

NAPOMENA: Ovaj tekst sadrži ubitačne spojlere.

Final Destination 5 (baš kao i prethodna četiri dela) podjednako govori o tome da je prosečan fan ovog serijala moron, koliko i da ono što valja ne treba menjati. Ni najmanje. Scenaristička formula je uvek ista- na početku upoznajemo junake koji će nešto kasnije stradati u stravičnoj nesreći, za koju će se odmah potom ispostaviti da je zapravo bila neka vrsta proviđenja jednog od njih i da će oni zahvaljujući tome preživeti njenu stvarnu realizaciju. Međutim, Smrt im neće oprostiti ovo varanje i upustiće se u lov za njima, istim onim redom kojim je trebalo da stradaju tokom nesreće.

Nakon rušenja aviona, mega saobraćajke, kolapsa rolerkoustera i kurcšlusa na reli trkama, ovaj put imamo rušenje mosta. I to rušenje mosta čije je spektakularno dočaravanje bez problema u ravni sa Roland Emmerichovim „uvodima u katastrofu“! Steven Quale koji je radio kao Cameronov asistent na Titanic-u i Avatar-u, i kome je ovo rediteljski debi, umri muški se postavio prema materijalu koji bi neko drugi možda olako tretirao kao „peti nastavak nekog tamo horor serijala kome se posrećilo“.



Kako se na kraju filma ispostavlja, peti nastavak je zapravo prequel celog serijala, i tu donekle nalazimo opravdanje za to što Quale gazi bukvalno istim koracima koji su utabali ovu rediteljsko-scenarističku postavku. Ali, u tom slepom držanju za original, upravo leži Qualeov talenat. Nepotrebni 3D nije tajno oružije ovog filma. Kao i mnogo puta do sada on samo u par navrata povećava efektnost nekih scena, ali generalno ne čini puno da se osetimo kao da smo na mestu nesrećnih junaka, što bi jedino trebalo da bude smisao njegove primene ovde, zar ne?

Quale zna šta njegova publika želi - efektne, živopisne, sumanute (JOŠ sumanutije!) scene stradanja, bez mnogo priče između i bez mnogo filozofskih pokušaja da se pronikne u „opis radnog mesta Smrti“. Uz, naravno, što impresivniju uvodnu scenu u kojoj imamo neku vrstu „zagrevajućih“ umiranja naših junaka. Ovo nije horor uz koji vi strepite šta će se našim junacima desiti, ovo je horor uz koji publika sadistički jedva čeka da im se nešto dogodi, a potom uz smeh i aplauz pozdravlja majstorstvo reditelja (zbog čega ga je najbolje gledati u bioskopu) još uvek naježena od baroknog daha smrti. Dakle, kao u Rimsko doba. Dakle, kao Jackass.

Poštujući znake laganog prikradanja Smrti, Quale je majstorski svaki put uključio veći broj faktora kroz koje će se Smrt možda realizovati, pa je tako saspens ostvaren kroz „igru“ tih smrtonoša, uz koje naše sladostrasno nagađanje šta će strefiti junaka samo buja. A vrlo često Smrt se pojavljuje iz sasvim neočekivanog pravca (smrt gimnastičarke svakako spada u antologiju FD-a) što je uvek burno pozdravljeno od strane publike.

Final Destination 5 je u potpunosti ispunio očekivanja i dramaturškim obrtom na kraju filma zatvorio krug. Možda bi bilo najbolje ostaviti franšizu na miru jedno vreme, dok se ne javi neka radikalno nova ideja koja redefiniše osnovnu postavku. Ili, nedajbože, neka ironijska meta-filmska premisa koja pokušava da ovom no-braineru udahne post-misao.

SELEKTAH: 8 / 10