Luković je sociopatska ličnost

O Miloradu Lukoviću, koji za jedan deo javnosti predstavlja oličenje uspeha, za veći deo medjutim najblaže rečeno - običnu barabu – se  zna  da je odrastao u beogradskoj familiji, da je svirao klavir, posle pljačke radnje pobegao iz zemlje i otišao u Legiju stranaca, vratio se na ratišta, otišao kod Arkana pa u crevene beretke, optužen da je organizovao ili počinio nekoliko zločina. Karijera, ako se to može nazvati karijerom koju jedan deo naše štampe glorifikuje.

 Ono što smo medjutim saznali iz razgovora sa Žikicom Simićem, psohologom kome je u opisu radnog mesta da svakodnevno komunisira  sa zatvorenicima CZ-a, Luković Legija nije vanserijski lik, kakvim se uz pomoć svojih advokata  predstavlja. Uklapa se u šablone poznate u psihološkom teorijama.

Na samom početku razgovora psihologa Simića smo pitali kako bi u najkraćem opisao psihološki profil tipova poput Milorada Lukovića.

Simić: „Moje mišljenje je zasnovano pre svega na njegovoj biografiji koja ga potpuno nedvosmisleno predstavlja kao jednu sociopatsku ličnost. I u tom smislu bih ga opisao kao jednu sociopatsku ličnost koja nikada nije uspela na pravi način da se usaglasi sa prihvaćenim društvenim i zakonskim normama nego je uvek živela mimo njih i pri tome je bila vrlo agresivna u svojim ispoljavanjima. I što psihijatri vole da kažu – vrlo hostilna, što će reći vrlo često tu svoju agresivnost usmerava na ljude. Pri tome ta li;nost nije imala nikakvih zazora, niti obzira, niti je vodila računa o dobrobiti bilo kog bližnjeg.»

B92: Malo je neobično kada čitamo njegovu biografiju da je to dete iz beogradske familije koje je sviralo klavir, bio malo nestašan u školi i onda završio u ’Legiji stranaca’. Posle ’Legije stranaca’ je došao ovde, otišao na ratište, priključio se neredovnoj vojsci itd.

Simić: „Pa dobro, to su sad sve pojedinačne biografije. Ali  u životu svakog deteta postoji nekoliko prelomnih situacija. To su pre svega pubertet, pa posle onaj prelazak iz puberteta u adolescenciju, kada se znači mogu desiti neverovatne promene u funkcionisanju jednog do tad, da kažem ’dobrog deteta’. Naime, može neko do svoje, ne znam, 12 godine da bude potpuno usklađen i da svira klavir, a da od 12 godine se pretvori u potpuno drugu ličnost. To su sad neki razvojni problemi koji su potpuno definisani. O njima se sve zna u psihijatriji, u psihologiji. Tako da to nije ništa nemoguće što je neko svirao klavir i do svoje recimo 18 godine, pa da se onda promeni. Ima takvih priča puno. Sad kad bismo mi otišli VP Dom Kruševac našli bismo sigurno desetak takvih sličnih pričica.“

B92: Zanimljivo bi recimo bilo napraviti poredjenje dvojice dominantnih figura koje su predmet crnih hronika.  Legije s jedne strane i Arkana s druge. Arkan se u javnosti predstavljao kao čistunac, kao neko ko ne puši, ne pije, ima porodicu,  neguje tradicionalne srpske običaje, vezan je za veru, crkvu itd. I Legiju koji je potpuna suprotnost.

Simić: „To personalni ’make up’ koji su izgradili oni, zahvaljujući nekim specifičnim okolnostima u kojima su živeli. Tako da to se dešava kod tih ličnosti koje su sociopatske po svojoj psihološkoj strukturi, da budu promoteri nekih, ne znam, društvenih normi koje su potpuno u neskladu sa nekim njihovim onako postupcima koji su ih vodili u zatvor i ne znam gde ih sve već nisu vodili. Tako da tu postoji taj jedan nesklad između toga što mi nazivamo ’make up’ i te neke strukture. Ima takvih likova puno i u zatvoru, i puno ih ima i u literaturi, gde god hoćete. Tako da je to nešto što je potpuno, ljudima koji se bave tom vrstom posla i razgovaraju sa takvim ljudima, ništa im to nije neobično.“

B92: Da li su te ličnosti svesne da sistem vrednosti koji uz make up promovišu, poput  patriotizma, nije u skladu sa njihovim delima i ponašanjem. Ili to čine nesvesno.

Simić: „Mislim da ti likovi o kojima mi govorimo sad ovde imaju dve osobine koje treba naglasiti. Oni su manipulativni i vole da instrumentalizuju kako ljude, tako i neke ovako uobičajene vrednosti običnog sveta. Oni vole da ih instrumentalizuju i vrlo su vešti u tome. Umeju ljude da pridobiju, da instrumentalizuju neke svoje ciljeve koji su mahom niski, bez obzira što  drugom vrstom instrumentalizacije pokušavaju da ih predstave kao jako visoke. I da to svoje kriminalno ponašanje podvedu pod patriotizam, pod brigu za ovaj naš napaćeni narod itd. To je znači rezultat jedne njihove osobine koja, eto, ima te dve glavne odlike, znači s jedne strane instrumentalizacija, a s druge strane manipulacija. I oni su vrlo vešti u tome, a naročito ti tako prominentni tipovi kao što su ova dvojica o kojima smo sada pričali.“

B92: Kakva se to  osobe tetoviraju,  poput Legije,  po celom telu?

Simić: „Pa postoji taj tzv. telesni narcizam. Ja mislim da je to odgovor na to vaše pitanje. Oni ne samo da se tetoviraju po celom telu nego vrlo rade na svom sopstvenom telu preko tih raznoraznih vežbi. Cene svoje telo. Koncentrisani su na njega. Postoji taj telesni narcizam koji je jako naglašen i koji se tom tetovažom još više podcrtava. Međutim, zanimljivo je da tetovaža sad nije više karakteristična samo za tu vrstu ljudi. U doba kad sam ja bio mlad tetovirani su samo znači bili neki bokseri i neki ljudi koji su boravili u zatvoru. Danas, kao što vidimo, tetovaža postaje dominantna odlika uopšte izgleda mlađih ljudi.“

B92: Po novinama je sada, udarna priča  to da je Legija sedeo 14 meseci u svojoj kući, dakle od ubistva premijera, da nije izlazio, da je pio, jeo, da se zato ugojio. I da je onda pod dejstvom alkohola tako jedne večeri odlučio da se preda.

Simić: „Da vam kažem, mi ne znamo naravno sad šta se tu dešavalo. I ja apsolutno ne znam ništa šta se dešavalo. Ali postoji jedna isto tako osobina te vrste ljudi. Oni imaju nisku frustracionu toleranciju, bez obzira što mogu da budu u vrlo velikim frkama i u vrlo velikim akcijama i u velikim avanturama, kao što su ovi likovi bili. Ali, kad izostavimo te akcije, te avanture, kad znači ponestane tog nekog zbivanja koje je pre svega spoljašnje prirode, odnosno bihevioralne  prirode, ako ostanu sami sa sobom, oni mogu da dođu u situaciju da to za njih bude jako frustrativno i da dođe do nekog, da kažemo sloma i da dođe do jednog takvog... I još jedna odlika tih ličnosti – da su u tim frustriranim situacijama skloni tzv. ’acting out’-u tj. jednoj nagloj impulsivnoj reakciji, koja vrlo često ume da bude hostivna, da bude agresivna, da bude... Ali može da bude i ovakva. Da se ljudi jednostavno predaju. Mislim, imate primer primer koji je meni potpuno fenomenalan. To je neko sentimentalno ludilo u koje filmu „Teksaški graničari“ upada jedan lik koji je sličan ovome, a koga Pauers But igra u tom filmu. On isto tako je neki trgovac drogom, pa u jednom trenutku mu sve to pukne zbog nekih frustracija vezanih za neku ženu i onda se jednostavno preda i prekine celu tu avanturu.“

B92: Da li za kriminalca tog kalibra u zatvoru postoji specijalan tretman.?

Simić: „Što se tiče odnosa osoblja prema njima tu postoji specijalni tretman, u smislu da je pojačana bezbednost, pojačana pažnja, veći broj stražara, bolji nadzor, bolje nadgledanje itd. A i oni sami u okviru same ove populacije zatvorske, svojim autoritetom izbore jedan poseban položaj i urede čitav zatvorski život onako kako njima to odgovara. I svi ostali zatvorenici, svi su tu u njihovoj funkciji. A oni su toliko moćni da vrlo često to u tu svoju, kao što sam malopre rekao kako su manipulativni, umeju da vuku čak i neke ljude koji tu rade. To je vrlo mogućno. To će biti veliki problem za zatvorski milje, da kako će sad, jednog dana kad bude osuđen Legija, kako će njegov boravak u zatvoru da se organizuje. To su likovi koji apsolutno preuzimaju dominantnu ulogu u tom zatvorskom miljeu.“

B92: Kakvo je Vaše iskustvo kao psihologa – da li oni odbijaju pomoć, saradnju?

Simić: „Ne, oni su vrlo korektni. Mislim, oni su toliko velikog kalibra da oni neće sad da ulaze u neki konflikt sa personalom, sa osobljem itd. Oni, kao što rekoh, manipulišu možda nekim drugim svojim čaušima i doušnicima, koji rade neke stvari za njih. Ali oni su, uvek će zadržati taj neki manir nekog, kako bih rekao, džentlmena, oficira i džentlmena. Tako će se ponašati. Ja znam, viđao sam takve ljude. I oni su uvek jako korektni i sa osobljem. Nikad ne u neki direktan konflikt, sem ako ne dođe do neke velike pobune na nivou celog zatvora, kad će oni verovatno biti lideri. Ali, inače ovako, mislim da njima na neki način po toj njihovoj precenjenosti sopstvenoj njima je ispod časti da on sad se raspravlja tu sa nekim psihologom ili sa nekim zatvorskim stražarem ili upravnikom zatvora. To će sve biti na jednom onako velikom i delikatnom nivou.“

B92: A psiholozi im se  ne dodeljuju.

Simić: „Pa, sad to sve zavisi. U tim klasičnim zatvorima gde bi oni po nečemu trebali da borave, znači on ima tu da bude kao član neke vaspitne grupe, na čijem čelu je jedan vaspitač koji radi sa njima. Psiholog uskoči samo u nekim ekstremnim situacijama. Jedan dosta poznati slovenački psihijatar je svojevremeno govorio da psihijatri i psiholozi, u stvari, nemaju šta da rade sa tom vrstom sociopatskih i kako smo ih mi nekad zvali, psihopatskih ličnosti. Da oni su dostupni psiholozima i psihijatrima samo u trenucima krize. Van te krize oni nemaju potrebe za psihologom, za psihijatrom, ni za kim. Oni su dovoljni sami sebi i svojim tim nekim planovima koje kuju u glavi, tim nekim zamešateljstvima koje muvaju po mozgu.“

B92: Znači, po nekim pravilima zatvor ne utiče pozitivno na njih u smislu prevaspitavanja?

Simić: „KO je taj ko će prevaspitati Legiju, pa mislim to je stvarno... Nema tu prevaspitavanja. Radi se o strukturi ličnosti. Tu nije stvar prevaspitavanja. Jednostavno je tako strukturisana ličnost. Vi da biste promenili strukturu nečije ličnosti, to mora eventualno neki guru ili ne znam nešto tako da se dogodi. Inače, psiholog i vaspitač u zatvoru ih sigurno neće prevaspitati.“

Emitovano u emisiji "Kažiprst", 06. maja 2004.