"Ja sam majka Adama Lance"

Masakr u Njutaunu naterao je Ameriku da počne sa preispitivanjem odnosa prema oružju, ali jedna žena smatra da bi tema razgovora na nivou cele zemlje trebalo da bude odnos prema mentalnim oboljenjima. Tekst pod nazivom “Ja sam majka Adama Lance” autorke Lize Long pročitali su milioni ljudi širom sveta, pa se osim o oružju, nasilju u medijima, politici i političarima, NRA, demokratama i republikancima, načinu vaspitanja i kulturi jedne nacije sada u SAD govori i o odnosu prema mentalnim oboljenjima i onome što američke institucije pružaju svima kojima je pomoć očajnički potrebna.

Info

Izvor: Liza Long, The Blue Review

Utorak, 18.12.2012.

12:49

Default images

Tekst, koji je osim velike pažnje izazvao i oštre kritike onih koji tvrde da Longova samo privlači pažnju ne misleći na posledice po svoju decu, prenosimo u celini.

Tekst je u formi bloga prvobitno objavljen na sajtu thebluereview.org, a zatim su ga preneli brojni svetski mediji. Trenutno je ubedljivo najčitaniji tekst na uticajnom američkom portalu “Hafington postu” i ima više od milion lajkova.

“Tri dana pre nego što je 20-godišnji Adam Lanca ubio svoju majku, a zatim otvorio vatru u učionici punoj dece u Konektikatu, moj 13-godišnji sin Majkl (ime je promenjeno) propustio je autobus jer je nosio pantalone pogrešne boje.

‘Mogu da nosim ove pantalone’, rekao mi je, tonom koji je postajao sve ratoborniji.

‘Plave su, a prema pravilima tvoje škole dozvoljene su samo crne ili kaki pantalone’, odgovorila sam.

‘Rekli su mi da mogu da nosim ove’, insistirao je, ‘Ti si glupa kučka, mogu da obučem šta hoću. Ovo je Amerika. Imam svoja prava!’

‘Ne možeš da nosiš šta hoćeš i definitivno ne možeš da me zoveš glupom kučkom. Zabranjeni su ti i TV i kompjuter do kraja dana, sada ulazi u kola, vodim te u školu’, rekla sam razumnim tonom.

Živim sa sinom koji je mentalno oboleo. Volim svog sina. Ali ga se i plašim.

Pre nekoliko nedelja, Majkl je potegao nož i pretio je da će ubiti mene, a zatim i sebe, kada sam mu rekla da vrati knjige u biblioteku. Njegova braća koji imaju sedam i devet godina znaju za plan u slučaju opasnosti – otrčali su u auto i zaključali vrata i pre nego što sam im bilo šta rekla. Uspela sam da Majklu oduzmem nož, a zatim sam sve oštre predmete iz naše kuće stavila u jednu kutiju koju sada uvek nosim sa sobom. Za to vreme, on je vrištao, vređao me i pretio da će me ubiti ili povrediti.
Foto: Beta, AP
Sukob se završio uz pomoć tri krupna policajca i bolničara koji su uspeli da stave mog sina na nosila i odvezu ga u lokalnu bolnicu. Ustanova za mentalno obolele nije imala nijedan slobodan krevet tog dana, ali su u Urgentnom centru uspeli da ga smire i da nas pošalju kući sa kutijom lekova na recept i sa zakazanim pregledom kod lokalnog dečjeg psihijatra.

I dalje ne znamo od čega boluje Majkl. Nabacivali su brojne dijagnoze tokom brojnih sastanaka sa lekarima, policajcima, socijalnim radnicima, savetnicima, školskim psiholozima. Bio je na gomili lekova, koristili smo rusku literaturu, ali ništa nije upalilo.

Na početku sedmog razreda, Majkl je primljen na ubrzani program za nadarenu decu matematičare i naučnike. Njegov koeficijent inteligencije je natprosečan. Kada je dobro raspoložen, rado će razgovarati o raznim temama, od grčke mitologije, preko razlika između Ajnštajnove i Njutnove škole fizike, pa do Doktora Hua. On je uglavnom dobro raspoložen, ali kada nije, pazite se. I nije moguće predvideti šta bi moglo da ga uznemiri.

Nekoliko nedelja po polasku u novu školu, Majkl je počeo da ispoljava sve čudnije ponašanje. Odlučili smo da ga prebacimo u centar sa restriktivni bihevioristički programom, u kome u kontrolisanim uslovima rade deca koja ne mogu da funkcionišu u običnim učionicama.

Istog jutra kada se desio incident sa pantalonama, Majkl je nastavio da se prepire sa mnom, na trenutke bi se izvinjavao i izgledao kao da se kaje. Kada smo stigli do parkinga ispred škole rekao je: ‘Mama, vidi, stvarno mi je žao, da li mogu da igram video igre danas?’

Rekla sam mu da nema šanse: ‘Ne možeš da se ponašaš onako kako si se ponašao jutros i da misliš da možeš da tako brzo povratiš sve privilegije’

Lice mu se skamenilo i oči su mu se ispunile besom. ‘Onda ću da se ubijem’, rekao je, ‘Iskočiću iz auta ovog trenutka i ubiću se.’

To je bilo to. Posle incidenta sa nožem, rekla sam mu da ako to još jednom izgovori, da ću ga odvesti u psihijatrisku ustanovu, bez ‘ako’, ‘i’ ili ‘ali’. Nisam mu odgovorila, već sam samo skrenula levo umesto desno.

‘Gde me vodiš?’, upitao je zabrinuto. ‘Gde idemo?’

‘Znaš gde idemo’, odgovorila sam.

‘Ne! Ne možeš to da mi uradiš! Šalješ me u pakao! Šalješ me ravno u pakao!’
Foto: Beta, AP
Parkirala sam se pored bolnice, frenetično mašući jednom bolničaru koji je stajao ispred. ‘Zovite policiju, požurite’, rekla sam.

Majkl je već bio u punom besu, vrištao je i udarao. Zagrlila sam ga tako čvrsto, da nije mogao da pobegne iz auta. Ujeo me je nekoliko puta i zabadao je svoje laktove u moja rebra. I dalje sam jača od njega, ali neću još dugo. Policija je brzo došla i odvela je mog sina, koji je vrišta i šutirao u bolnicu. Počela sam da se tresem, suze su mi ispunile oči dok sam popunjavala papire. ‘Da li je bilo nekakvih poteškoća sa... sa koliko godina je vaše dete... da li je bilo problema sa... da li je vaše dete ikada... da li vaše dete ima...’

Barem imamo zdravstveno osiguranje. Nedavno sam prihvatila posao u lokalnom koledžu, odustajući od slobodne karijere, jer kada imaš ovakvo dete, onda ti je potrebno osiguranje. Učinili biste sve za osiguranje. Nijedan individualni plan osiguranja ne pokrivao ove stvari.

Danima je moj sin govorio da lažem, da sam sve izmislila kako bih ga se otarasila. Prvog dana, kada sam došla da ga obiđem, rekao je ‘Mrzim te i osvetiću ti se čim izađem odavde’.

Do trećeg dana, ponovo je bio moj mirni, slatki dečko, pun izvinjenja i obećanja da će biti bolje. Slušala sam ta obećanja godinama. Više ne verujem u njih.

U prijemnom formularu na pitanje ‘Kakva su vaša očekivanja od lečenja?’, napisala sam ‘Potrebna mi je pomoć’.

I stvarno jeste. Problem je preveliki za mene samu. Ponekad nema dobrih rešenja. Zato se samo moliš za blagoslov i veruješ da ćeš, kada se kasnije osvrneš, odjednom sve imati nekog smisla.

Delim ovu priču zato što sam ja majka Adama Lance. Ja sam majka Dilana Klebolda i Erika Harisa (odgovornih za masakr u Kolumbajnu prim. aut.). Ja sam majkla Džejmsa Holmsa (ubice iz Aurore). Ja sam majkla Džereda Lafnera (ubice iz Taksona). Ja sam majka Seng-Hui Čoa (ubice sa koledža Virdžinija Tek). Ovim dečacima i njihovim majkama je takođe potrebna pomoć. U danima posle još jedne nacionalne tragedije lako je pričati o oružju. Vreme je da pričamo o mentalnim oboljenjima.
Foto: Beta, AP
Kada sam pitala socijalnog radnika zaduženog za mog sina koje su mi opcije, on je rekao da je jedino što mi preostaje da prijavim Majkla policiji za neko krivično delo. ‘Ako ga ubacimo u sistem, onda će oni otvoriti dosije, postojaće papirni trag. To je jedini način da bilo šta uradite i završite. Niko neće obratiti pažnju ako nema krivičnih dela’.

Ne verujem da je mom sinu mesto u zatvoru. Haotično okruženje samo pogoršava njegovu osetljivost i ne bavi se patologijom njegovog stanja. Međutim, izgleda da SAD koriste zatvore kao izabrano rešenje za mentalno obolele. Podaci ‘Hjuman rajts voča’ pokazuju da se broj mentalno obolelih zatvorenika uvećao za četiri puta od 2000. do 2006. godine i taj trend se nastavlja. Procenat mentalno obolelih među zatvorenicima (56 odsto) pet puta je veći nego kod populacije koja nije u zatvoru.

Državni centri za lečenje i bolnice su uzdrmani i pozatvarani, pa je zatvor sada poslednje utočište - Rajkers Ajlend zatvor, Okružni zatvor LA, zatvor okruga Kuk u Ilinoisu postali su najveći centri za lečenje psihičkih oboljenja.

Niko ne želi da u zatvor pošalje 13-godišnjeg genija koji voli Harija Potera i svoju kolekciju plišanih životinja. Međutim, naše društvo sa svojom stigmom prema mentalnim oboljenjima i sa svojim razorenim zdravstvenim sistemom, ne pruža druge mogućnosti. A onda će još jedna namučena duša da otvori vatru u restoranu brze hrane. U tržnom centru. U učionici u obdaništu. A mi ćemo lomiti prste i reći ‘Nešto mora da se uradi’.

Slažem se da nešto mora da se uradi. Vreme je za smisleniji razgovor o mentalnom zdravlju na nivou cele zemlje. To je jedini način da se naša nacija ikada zaleči.

Bože, pomozi mi. Bože, pomozi Majklu. Bože, pomozi nam svima.”

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.

130 Komentari

Možda vas zanima

Svet

Bure baruta pred eksplozijom: Počinje veliki rat?

Bliski istok, zbog promene ravnoteže snaga i dubokih kriza, pre svega palestinsko-izraelske, može se smatrati buretom baruta i ima potencijal da dovede ne samo do regionalnog sukoba, već i do globalnog konflikta.

20:40

17.4.2024.

1 d

Svet

Uništeno; Zelenski: Hvala na preciznosti

U ukrajinskom napadu na vojni aerodrom na Krimu u sredu ozbiljno su oštećena četiri lansera raketa, tri radarske stanice i druga oprema, saopštila je danas Ukrajinska vojna obaveštajna agencija.

14:21

18.4.2024.

18 h

Politika

Mediji: Ultimatum za Srbiju

Višegodišnja dilema "Kosovo ili Evropska unija", koja je lebdela nad Srbijom, dobiće svoj praktični izraz sledeće nedelje, pišu mediji.

13:01

17.4.2024.

1 d

Podeli: