Veterani sve češće žrtve trauma iz rata

Domaća medicinska teorija za sada ne priznaje postojanje postraumatskog stresnog poremećaja (PTSP), poznatijeg kao vijetnamski sindrom, ali praksa pokazuje suprotno. Sazrevanje trauma nastalih u ratu može da traje nekoliko meseci, godina, čak i decenija, nakon čega mogu da nastanu ozbiljni problemi za pojedince sa vijetnamskim sindromom i njihovu okolinu. Jedan od poslednjih primera je slučaj Stamenka Stojanova, koji je prošle nedelje ispalio u vazduh 150 metaka iz „kalašnjikova“ ispred zgrade u kojoj živi u Beogradu, kako bi „zaplašio komšije“. On je nekoliko godina proveo na ratištu i navodno je odatle doneo oružje kojim je pretio da će da pobije sve u komšiluku.

- Svetska istraživanja govore da 10 do 15 odsto stanovništva na planeti upadne u PTSP kao posledicu ratova, elementarnih katastrofa, ličnih tragedija, zlostavljanja i slično - kaže za „Blic“ dr Slavoljub Milojević, psihijatar Rehabilitacionog centra žrtava torture.

Prema njegovim rečima, ne postoji ujednačena reakcija žrtava sindroma PTSP na doživljene traume. Neki su agresivni i razdražljivi, drugi autodestruktivni, ali najčešće reakcije su nervoza, razdražljivost, agresija, nesanica, apatija, a čest je flešbek, odnosno bljesak traumatskog iskustva.

Na prošlomesečnoj tribini „Vijetnamski sindrom u Srbiji“ održanoj u Novom Sadu, Predrag Miljanović, načelnik Neuropsihijatrijskog odeljenja Vojne bolnice u Novom Sadu, rekao je da 25 do 30 odsto ratnih veterana podlegne, u većoj ili manjoj meri, PTSP-u, dok tri odsto ode dublje, u psihotične bolesti.

- Imamo primer ratnog veterana koji ima flešbekove, jer nije ubio. Nalazio se u rovu sa snajperom. Video je neprijateljskog snajperistu na nišanu, ali ga nije ubio. Došla je smena i drug koji ga je zamenio ubijen je metkom u čelo. Taj čovek sada ima izuzetno osećanje krivice i pita se: „Zašto nisam ubio, zašto sam dozvolio da moj drug bude ubijen“. Danas je taj čovek vozač kamiona i dešavaju mu se flešbekovi dok vozi. Po pet puta zaustavlja kamion da bi mogao da nastavi. Posle specifične terapije, on je bolje - ispričao je dr Miljanović. Posle povrataka s ratišta svaka osoba je, prema navodima psihologa, izvesno vreme akutno uznemirena, a onda nastupa period mirnoće. To vreme u kome trauma sazreva može da traje mesecima, pa i duže. Psiholozi objašnjavaju da su ljudi koji se vrate s ratišta čudni za svoju porodicu i radnu sredinu, a ne funkcionišu kao nekada.

Flešbekovi ili povraćaji nemilih scena javljaju se najčešće u svesnom stanju u toku dana ili kroz košmarne snove. Postoji još jedan karakteristični simptom - otcepljenje od sopstvene ličnosti i pravljenje rupa u sećanju. Ti simptomi su posledica preživljene traume koji nastaju zbog nemogućnosti mozga da obradi takve informacije.

Dr Milojević objašnjava da, u zavisnosti od intenziteta stresa, predispozicije i fizičkog stanja osobe, flešbekovi mogu da se jave odmah, ali i posle 30 godina. Kod slučajeva odloženog traumatskog stresa dr Milojević kaže da se radi o stresovima koji nastaju kao posledica ponovno doživljenog tragičnog događaja, čemu su najpodložniji najmlađi i najstariji. Najsvežiji primer je NATO bombardovanje 1999. godine, nakon kojeg se sa takvim simptomima pojavio veliki broj starih koji su preživeli Drugi svetski rat. Slučaj Stamenka Stojanova je samo poslednji u nizu. Posle njegovog hapšenja stanari su pomislili da ih komšija bar izvesno vreme neće uznemiravati, ali se Stojanov ponovo pojavio sledećeg jutra jer ga je istražni sudija pustio na slobodu. Komšije tvrde da je Stojanov pre nekoliko dana napao jednog suseda satarom, i to pred policijom, ali je i posle tog hapšenja i pregleda kod psihijatra pušten na slobodu.

Miodrag Nikolić (38), ratni invalid iz Novog Laništa kod Jagodine, ubio se u utorak bacivši se pod voz, naočigled jednog od svoje petoro dece. Nikolićeva supruga je posle tragedije rekla da je Miodrag dan uoči samoubistva saznao da se njegov ratni drug iz Beograda obesio, pa je kazao da i on to mora da učini. Inače, Nikolić je bio učesnik borbi u Hrvatskoj od 1991. do 1993. godine.

Novak Bejatović, policajac saveznog SUP-a, uhapšen je pre sedam meseci u Zavodu za zdravstvenu zaštitu radnika MUP-a u Beogradu, pošto je najpre vikao u čekaonici, a zatim pretio pištoljem policajcima. Bejatović je izvesno vreme proveo na ratištu, a u ambulanti je grdio nadležene, jer nema stan i tražio je da ga ostave na miru. Bejatović se, kako je nedavno saopštio Nezavisni sindikat policije, od tada nalazi u izolaciji psihijatrijskog odeljenja Bolnice u Bačvanskoj ulici, u stanju tihog i mučnog umiranja.

  Slom posle 200 dana provedenih u borbi

PTSP je prvi put pomenut posle Prvog svetskog rata kao „šok od granate“. Postojala je teorija da su psihički problemi, uočeni kod ratnih veterana, izazvani šokom od eksplozije granate, ali je deo psihologa ustanovio da je reč o mnogo kompleksnijoj psihičkoj traumi. Tada se smatralo da bi vojnik trebalo da uživa u ratu i da ne sme da pokaže bilo kakvu emotivnu slabost.

- Istraživanja psihologa posle Drugog svetskog rata pokazala su da je 200 do 240 dana u borbi dovoljno da slomi i najjačeg vojnika, odnosno da ne postoji stanje naviknutosti na borbu. Psihijatrijske žrtve su neminovne, jer ratna dejstva trajno menjaju ljudski um iz temelja - zaključeno je na tribini „Vijetnamski sindrom u Srbiji“.

Ratni veterani iz Vijetnama su 1970. godine, dok je rat još trajao, osnovali organizaciju „Vijetnamski veterani protiv rata“. Oni su vratili svoje medalje i pristali da javno svedoče o svojim ratnim zločinima. I pored svih problema, medicina u SAD je tek 1979. godine pristupila organizovanom lečenju vijetnamskih veterana u posebnim centrima. Do 1994. godine takvim centrima se za pomoć javilo 700.000 ljudi, ratnih veterana i članova njihovih familija.