Vladimir Popović

Na prvu godišnjicu smrti premijera Srbije Zorana Đinđića, jedan od njegovih najbližih saradnika i prijatelja, kontroverzni bivši šef Biroa za informacije Vlade Srbije, prvi put otvoreno govori o nepoznatim događajima, raskolu u DOS-u, tajnim nagodbama, uticaju odlazećeg američkog ambasadora, susretu Đinđića i Legije, akciji Sablja, odnosima u Demokratskoj stranci, ženama...

"U ovakvoj Srbiji, sramota je biti bilo šta sem negativac", kaže mi još na vratima svog crveno-crnog kabineta Vladimir Popović. Pokazuje mi odmah, ne bez ponosa, hrpu fascikli u kojima su uredno složeni svi tekstovi koji su o njemu objavljeni u poslednje tri godine. Treba li reći - svi do jednog - negativni! Uspešni vlasnik i direktor prve beogradske marketinške agencije - Spektra, koja je deo svetskog lanca Ogilvi, i bivši "svemoćni šef srpskog agitpropa", Beba Popović se zbog toga mnogo ne sekira. Naprotiv! Imam utisak da uživa.

Rođen je u Jagodini, u porodici crnogorskih doseljenika. Svoj daleko poznati i mnogo puta opisani kolerični temperament, strastveno predavanje svemu što radi, beskompromisnost i hrabrost pripisuje genetici.
Beogradski mediji ovih dana pišu o navodnoj najavi novih vlasti u Srbiji da u jednoj od prvih "reformskih i demokratskih" akcija, slobode liše četvoricu od šest ljudi koji su nosili kovčeg streljanog srpskog premijera Zorana Đinđića. Među njima je, naravno, Vladimir-Beba Popović.

Kome se ovde preti?!

Vladimir Popović ignoriše ove najave.

POPOVIĆ: Povratak Miloševića, Šešelja, Đoga, Noga i ostalih junaka Karle del Ponte i Koraksovih karikatura, pokazuje da je trogodišnja hajka protiv prve demokratski izabrane vlade i njenog predsednika-reformatora, Zorana Đinđića, dovedena do kraja. Srbija se u februaru 2004. godine vraća u mračnu 1991. Za to najveće zasluge ima odlazeći, srećom, američki ambasador u Beogradu, Vilijam Montgomeri. Samo je njemu uspelo da jednu mračnu ličnost, koja je, nakon dvostrukog poraza na predsedničkim izborima bila potpuno marginalizovana, oživi, izvuče iz "groba" i velikodušno je vrati Srbima. Možda, zaista, svaki narod zaslužuje vlast kakvu ima. Ne znam! Znam samo da je buduća vlada, na čelu sa "statičnim ludakom", čovekom koji umesto lica ima masku, Vojislavom Koštunicom, slika Srbije koje smo se, mi koji smo bili protiv Miloševića, svih ovih godina stideli. Ponovo šubare, kokarde, gibanice, noževi... U takvoj vladi sedeće sekta, osumnjičena za razne finansijske malverzacije, koja će upravljati srpskim novcem. I takvi hoće da hapse! Voleo bih i to da vidim, s obzirom na to da mi u biografiji nedostaje da sam bio politički zatvorenik. Što nisu uspeli Milošević i Broz, možda uspe Koštunica. Ako se probudi, možda i donese odluku! U tome će mu sigurno svesrdno pomoći prljavi mediji, koji su tri godine vodili hajku protiv Vlade, Zorana Đinđića i mene, kao sekretara Biroa za komunikacije.

PLEJBOJ: Oni koji Vas poznaju kažu da ste vrlo temperamentni. Lako planete?

POPOVIĆ: Ljudima u lice kažem ono što mislim i svejedno mi je da li je to ministar, predsednik, glavni urednik... Ne pristajem na laži, koje su važan deo političkog života u Srbiji. Jedna od mojih mana je to što sam isključiv i, bez obzira što je možda trebalo da kao šef Biroa budem drugačiji, nisam se odricao svojih životnih principa. To je deo mog vaspitanja, deo onoga što sam poneo iz kuće. Ne pristajem na kompromise.

PLEJBOJ: Kako ste vaspitavani? U kakvoj porodici?

POPOVIĆ: Poštenoj! Popovići su poreklom iz Crne Gore, iz plemena Cuce. Moji otac, deda, pradeda i njihovi očevi rođeni su u podgoričkom naselju Momišići. Otac je poslednja generacija koja je tu rođena. Posle 1944. godine proterani su iz Crne Gore, pa smo se rasuli po Srbiji.

PLEJBOJ: Zašto su proterani?

POPOVIĆ: Deda - antikomunista - pre rata je bio direktor podgoričkog Monopola duvana. Blažo Jovanović, inače školski drug moga dede, kao pobednik je 1944. godine, na montiranom sudskom procesu, optužio mog dedu za saradnju sa okupatorom. Osuđen je na smrt, a njegova porodica proterana iz Podgorice. Kasnije je presuda preinačena na 20 godina robije, od kojih je odležao 14. Na dan kada sam rođen, 3. oktobra, deda je oslobođen.

PLEJBOJ: Odakle Vam nadimak Beba?

POPOVIĆ: Imao sam starijeg brata koji je iščekivao moj dolazak i tako je ostao nadimak.

PLEJBOJ: S obzirom na to da ste odrasli u crnogorskoj porodici, pretpostavljam da je u obrazovanju postojao poseban deo - Gorski vijenac?

POPOVIĆ: I da i ne. Na zidu su visile gusle i nezaobilazni Njegošev portret. Gorski vijenac je bio nešto o čemu sam čuo još u detinjstvu. Deda je o tome dosta pričao. U početku sam imao odbojnost, zato što sam bio teran da ga čitam, a pola reči nisam razumeo. Danas je to jedna od mojih najdražih knjiga. Znam napamet mnoge delove.
PLEJBOJ: Od malena ste naučili da se oduprete kada Vas teraju da uradite nešto što ne želite?

POPOVIĆ: Jesam. Mada nisam bio zločesto dete.

PLEJBOJ: Kako ste proveli mladost?

POPOVIĆ: Zbog ljubavi prema matematici, koja je obeležila moje školovanje, upisao sam elektrotehniku ali sam posle dve godine shvatio da moja budućnost nije posao inženjera. Diplomirao sam ekonomiju. U međuvremenu, dosta vremena provodio sam u beogradskom restoranu Madera. Druženje s poznatim "maderašima" dosta je uticalo na profilisanje mojih životnih, ali i političkih pogleda.

PLEJBOJ: Kada ste upoznali Zorana Đinđića?

POPOVIĆ: Neposredno posle 9. marta, u stanu zajedničkog prijatelja. Odmah smo se posvađali. Bio sam radikalan i smatrao da su Demokratska stranka i on suviše blagi... Đinđić mi je imponovao od prvog susreta, ali mi je bilo čudno kako takav čovek ima tako blage stavove. Tada još nisam shvatao prirodu njegove ličnosti, njegove glavne osobine... U početku je odnos između nas dvojice bio odnos dve opozicione Srbije - jedne, koja je bila ultraradikalna i one druge koja je bila pragmatično umerena. Jedni o drugima smo verovatno mislili sve najgore.

PLEJBOJ: Šta Vam je kod Đinđića imponovalo?

POPOVIĆ: To što je izgledao kao ja, što je govorio kao ja, to što je imao prema gotovo svim životnim stvarima isti odnos kakav sam i sam imao.

PLEJBOJ: Da li je to Vaš glavni kriterijum u oceni ljudi - koliko je neko Vama sličan?

POPOVIĆ: Ne, nije. Prirodno je da s nekim ljudima sa kojima imate deset zajedničkih tema, lakše komunicirate.

PLEJBOJ: Šta ste cenili kao Đinđićevu najpozitivniju osobinu?

POPOVIĆ:Zoran Đinđić je bio pozitivna ličnost. Iako cinik, umeo je ljudima da oprašta. To je jedna od osobina koju nemam, a koju bih jako želeo da posedujem. Dešavalo se da ga pitam: "Kako ti ovo ne smeta?" Odgovorio bi: "To je kao kada bih se ljutio na mog rotvajlera Pokija zato što je izgrizao stolicu." Zoran Đinđić je rođen 20 godina pre nego što je trebalo da se rodi. Bio je čovek za neko bolje i lepše vreme. Zato ga danas nema.

PLEJBOJ: Bili ste prijatelji?

POPOVIĆ: Jesmo. Siguran sam da sam jedan od retkih koji su bili lični prijatelji Zorana Đinđića. I kao prijatelj - bio je drugačiji. Možda su mu zbog toga pripisivali to da se lako odriče prijateljstava. Biti s njim blizak značilo je da on od vas normalno očekuje da ga, recimo, sačekate na aerodromu, ali ne i da on to učini za vas. Ali je zato bio u stanju da vam u važnim i teškim životnim momentima, čak i onda kada ne očekujete pomoć, pruži više nego što je potrebno.

PLEJBOJ: S obzirom na to da ste kazali da ste isključivi i netolerantni, da li Vas je teže imati za prijatelja ili za neprijatelja?

POPOVIĆ: Zavisi od vremena i prilika. Te moje osobine ili mane, kako god da se uzmu, u nekim životnim trenucima su dobre, a u nekim mogu da budu teret. U politici je potrebno praviti kompromise. Moja isključivost ponekad opterećuje prijateljstvo, ali prava prijateljstva podrazumevaju i određene žrtve.

PLEJBOJ: Kada ste počeli bliže da se družite?

POPOVIĆ: Tokom prve profesionalno urađene političke kampanje u našoj zemlji, u kojoj je učestvovala agencija Spektra, čiji sam bio direktor.

PLEJBOJ: "Pošteno"?

POPOVIĆ: Tačno. U tome je učestvovalo vrlo mnogo ljudi - od Milana Beka, preko Zorana Markovića, Srđana Šapera, Nebojše Đukelića, Slobe Radulovića. Tu je bila i osoba koja već deset godina prisvaja i svojata i slogan i kampanju - bivši savetnik Vojislava Koštunice i bivši ministar Slobodana Miloševića. Slogan kampanje je odredio Zoran Đinđić. Miloševićeva vlada je u to vreme bila užasno korumpirana i narod je nije voleo. Ali je Miloševića obožavao. Znali smo da ne smemo da napadamo Miloševića, najjaču kariku u tom lancu, pa je napad išao na Vladu i ministre, kao zarđale i već napukle delove tog lanca. Radni slogan je bio - čiste ruke! Kako se to kod nas kaže - poštena vlada! Onda je glavni inicijator tog slogana, pokojni Slobodan Miletić, jedini kreativni direktor sa ovih podneblja koji je osvojio sedam nagrada Klio, stao ispred table i zajedno sa Zoranom napisao sedam-osam varijacija na tu temu: poštena vlada, poštena vlast, poštena, pošteno... Onda je osoba koja tvrdi da je izmislila slogan, predložila da dodamo tačku - prihvatili smo i on se od tada poziva na autorstvo.

PLEJBOJ: Nećete da pomenete ni ime Aleksandra Tijanića?

POPOVIĆ: Ne. Mislim da je problem koji taj čovek ima dubok i težak i da za to postoji latinski naziv. On se, kao većina Srba, ponosi time da ne ide kod lekara i da se leči sam. Žao mi ga je. Zbog čega taj čovek ima problem sa mnom - ne znam...

PLEJBOJ: Mislite li da ste kasnije, kada ste 2000. došli na vlast, opravdali to - "Pošteno"? Da li je Srbija 2000. godine dobila poštenu vlast?

POPOVIĆ: Siguran sam da je dobila najbolju moguću u tom trenutku. Da li smo pravili greške - verovatno jesmo, ali ni delić onoga što je u javnosti stvoreno i ispričano.

PLEJBOJ: Da li ste nekada radili kampanju Socijalističkoj partiji Srbije?

POPOVIĆ: Ne, nikada. Ne samo da nisam radio kampanju SPS-u, nego nisam, sem tokom šetnji, kada smo ih gađali jajima i kamenjem, prolazio ulicom gde je bilo njihovo sedište. Ni SPS-a, ni radikala, ni JUL-a, niti bilo čega što je simbolizovalo Miloševićev režim.

PLEJBOJ: S obzirom na to da ste bili tako radikalno protiv Miloševića, kako ste uspeli da se obogatite?

POPOVIĆ: Radio sam i dok sam studirao. Sa 22 godine sam kupio novog golfa. Krajem osamdesetih sam sa prijateljima osnovao firmu, a 1990. postao poreski obveznik Evropske unije. To što sam zaradio je za ovdašnje prilike zaista bogatstvo.

PLEJBOJ: Koja je najdragocenija stvar koju posedujete?

POPOVIĆ: Nekretnine, umetnički predmeti... Ima toga mnogo.

PLEJBOJ: Kada ste upoznali Vojislava Koštunicu?

POPOVIĆ: U vreme priprema povratka prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića u zemlju. Negde u maju 1994. Centar za politički marketing, VOX, koji sam formirao, uradio je redizajn imidža DSS - od njihovog znaka, stranačkih obeležja, Koštuničinih prvih profesionalnih fotografija do pripremanja njihove osnivačke skupštine. Kasnije smo se često sretali na slavama ili proslavama, do otprilike 1996, kada su počeli protesti i kada DSS napušta Koaliciju Zajedno.

PLEJBOJ: Da li ste znali da se Đinđić u vreme protesta sreo s Miloševićem?

POPOVIĆ: Ne.

PLEJBOJ: Krio je to od Vas?

POPOVIĆ: Sedeli smo jedne večeri on, Ružica i ja u njihovom stanu na Studentskom trgu. Vidim - Ružica i on se nešto smejulje i Ružica me u jednom momentu pita: "Znaš li s kim se Zoran video?" Rekli su - s Miloševićem. Mislio sam da je šala, da nije istina. Smejali su se mojoj reakciji.

PLEJBOJ: Zašto? Kakva je bila?

POPOVIĆ: Bio sam zbunjen, šokiran. Nije mi bilo jasno, s obzirom na to da sam bio upućen u apsolutno sve što se dešavalo. Podjednako me je šokiralo saznanje da su očigledno postojali paralelni dogovori nekih ljudi. Ono što mi je u svemu bilo najzanimljivije je Zoranova ocena Miloševića - "Ma, čist ludak!" Rekao mi je da ga je posmatrao kao medicinski slučaj.

PLEJBOJ: Kako - medicinski?!

POPOVIĆ: Zoran je ponekad uživao u mazohističkim situacijama. Sećam se da je, kada je uhapšen Slobodan Milošević, primio neku delegaciju SPS-a, u kojoj su bili žena Milanovića, direktora RTS-a, Bjelica i ovi iz društva Sloboda. Bio sam zapanjen. Otrčao sam da ga pitam da li je to istina i, na moje zaprepašćenje, odgovor je glasio: "Da, da. Kako ne?! Super, idemo na sastanak da vidimo šta hoće." To je trajalo oko tri sata. Oni su vređali Zorana, pričali da je izdajnik, Nato-plaćenik...

PLEJBOJ: A on?

POPOVIĆ: Ništa. Sedeo je u čelu stola, smejao se i video sam na njemu da na neki način uživa. Sve vreme ih je puštao da pričaju o streljanim đacima u Kragujevcu, o ranjenicima na Kosovu, o devojčici iz Surdulice... Kada se to završilo, pozdravio se sa svima njima i, smejući se, rekao: "Znam, nervirao si se! Ja sam, čoveče, uživao! Ta količina ludila i bolesti koja kod njih postoji, to o čemu oni pričaju, kako oni gledaju, šta oni rade... Pa to je fantastično!" Tada sam shvatio da kod njega uvek postoji potreba za igrom. Imao je u sebi dve ličnosti: jednu racionalnu i drugu, koja je bila avanturistička, uvek na granici, nestašna. Sećam se kada smo se u julu 1999. godine sreli u Bonu s nemačkim kancelarom Šrederom...

PLEJBOJ: Prisustvovali ste sastanku sa Šrederom?

POPOVIĆ: Bili smo u Nemačkoj kada ga je Šreder pozvao. Zoran je želeo da idem i ja. Najpre sam odbio, ali na njegovo insistiranje - prihvatim! Pred polazak, Zoran me pozove i kaže da je zaboravio odelo i da kod Šredera mora da ide u farmerkama. U koferu sam imao dva - jedno teget, a drugo letnje, belo. S obzirom na to da smo nosili isti broj, dao sam mu tamno, i šta ću - obukao ono belo. Osećao sam se kao cirkuzant. "Ne, ne", tešio me je. Sedeli smo sa Šrederom, ja sam nešto zapisivao i, kada je sastanak završen i kada smo se nas trojica našli u liftu, Šreder je rekao Zoranu: "A, lepo odelo!"

"Ma, nije moje. Njegovo je. Svoje sam zaboravio, zato on nosi ovo belo", odgovorio je i počeo da se smeje. Bilo mu je smešno to što me je navukao da idem s njim i izgledam čudno.

PLEJBOJ: Inače, zna se da mnogo vodite računa o tome kako izgledate. Čini li odelo čoveka?

POPOVIĆ: Spadam u ljude kojima je estetika jako bitan element u životu.

PLEJBOJ: Koje odelo je napravilo od Vas čoveka?

POPOVIĆ: Ako to znači čiju garderobu nosim, poslednje tri ili četiri godine imam svog šnajdera. Zove se Đani Kampanja i radi u Milanu. Učenik je čuvenog italijanskog majstora, Domenika Karaćenija.

PLEJBOJ: Snob ste?

POPOVIĆ: Jesam.

PLEJBOJ: Da li ste učestvovali u pravljenju DOS-a?

POPOVIĆ: Nisam prisustvovao tim prvim sastancima, ali znam kako su tekle pripreme. Direktno se uključujem u kampanju pred sam početak izbora, krajem avgusta, a od 1. septembra prelazim u DOS, gde sam uglavnom bio zadužen za propagandni i medijski deo kampanje.

PLEJBOJ: Da li je bilo teško obuzdavati sujete tolikog broja lidera?

POPOVIĆ: Svi oni mnogo vole medije i koriste svaku mogućnost da se slikaju, da daju neki intervju. Postojao je, normalno, rat sujeta - ko će da govori, ko neće, da li je ovaj govorio minut ili dva duže i slične gluposti. Među njima postoji strašno mnogo neiskrenosti. Jedni o drugima misle sve najgore, ali to neće nikada u lice da kažu.

PLEJBOJ: Kako ste sarađivali sa Demokratskom strankom Srbije?

POPOVIĆ: DSS nije imao istu kampanju kao DOS. Šef njihovog izbornog štaba i nosilac kampanje bila je Ljiljana Nedeljković. S kim imamo posla, videli smo već u noći izbora, 24. septembra. Oko pola četiri ujutru krenuli smo iz sedišta DOS-a u DSS. Nosili smo tortu na kojoj je bio znak DOS-a. Iz jedne pozitivne, karnevalske atmosfere, došli smo u jednu kamernu, mračnu, depresivnu prostoriju, gde su svi ćutali, gde je bio opšti tajac. Mislili smo da se desilo nešto strašno. Ali - ne! Oni tako slave! Jedan od prvih konflikata bio je 22. septembra, dan pred izbornu ćutnju. Napravili smo oglas na kome je pisalo: "Narod je izabrao! Vojislav Koštunica predsednik SR Jugoslavije!" Onda je Ljilja Nedeljković dotrčala u sedište DOS-a. Bila je ljuta, lupala rukama po stolu, vikala - kako mi možemo da objavljujemo da je Voja Koštunica predsednik bez njihovog znanja?! "On je predsednik kada se to objavi u Službenom listu", penila je. Na kraju se Manjo Vukotić, već očajan, setio: otišao je do poslastičarnice preko puta i poručio tri krempite. Dao je Ljilji Nedeljković krempite i ona nekako prihvati da eto - može i oglas da se objavi, ali da ubuduće moramo da ih zovemo i da ih pitamo. I kako se približavao taj 5. oktobar, problemi s njima bili su sve veći i veći.

PLEJBOJ: Ko je s njima imao problem - Vi ili DOS?

POPOVIĆ: Svi. Setite se samo tajnog sastanka između Koštunice i Miloševića, za koji nijedan od lidera DOS-a nije znao, a koji je pokazivao da tu nešto nije normalno. Zatim imate njegov tajni razgovor sa Ivanovim i Miloševićem, na kome je, mislim, Koštunica prihvatio neku vrstu zahteva od strane Rusa da se Milošević neće izručivati Hagu. Sve je radio sam. I tajno. Iako je DSS i dalje bila članica DOS-a. Prelomni trenutak u odnosima između Đinđića i Koštunice je hapšenje Radeta Markovića. To je, pre svega, izazvalo bes kod Koštuničine šefice kabineta, s kojom je Rade Marković bio prijatelj. Onda su, siguran sam, otišli kod Koštunice i rekli: zar ne vidiš šta radi Zoran?! On će, kao što je uhapsio Markovića, uhapsiti i tebe! Hitno moraš preuzeti policiju! Džaba što imaš vojsku - vlast je u policiji!

PLEJBOJ: Jeste li prisluškivali Koštunicu?

POPOVIĆ: Priču o prisluškivanju, kao i mnoge druge, izmislili su Koštuničini ljudi, kako bi od javnosti sakrili Koštuničine dominantne osobine - on je zao, dvoličan, lenj, lažov. Iako je sa Zoranom dogovorio izručenje Miloševića Hagu, uveče se pojavio na televiziji i to nazvao državnim udarom. Kada se prepričani razgovor između njih dvojice pojavio u novinama, da bi izbegao raspravu o svojim lažima, Koštunica je napao Vladu, odnosno Biro, koji ga navodno prisluškuje. I normalno - umesto Koštuničine dvoličnosti, mesecima je tema bila - prisluškivanje.

PLEJBOJ: Da li ste napade onih medija koji su dugo podržavali Demokratsku stranku i Đinđića doživeli i kao lični neuspeh, s obzirom na to da ste bili zaduženi za odnose s javnošću?

POPOVIĆ: Ne, to nema veze s mojim ličnim neuspehom. Napadi medija koji su podržavali Zorana kreću neposredno po formiranju Vlade. Najpre su počeli da napadaju mene. Smetala im je moja bliskost sa Đinđićem. Zoran je bio čovek koji je radio 200 na sat i voleo da ima oko sebe ljude koji su bili u stanju da rade sve - ne samo ono za šta su bili imenovani ili šta im je bila funkcija, nego i stvari koje su morale da se rešavaju hitno.

PLEJBOJ: Da li ste zaista po svojoj želji napustili mesto sekretara Vladinog Biroa, u jesen 2002?

POPOVIĆ: Želeo sam da odem. Dogovor je bio nekoliko meseci, a ostao sam dve godine. Imao sam u to doba neke zdravstvene probleme. Hteo sam da se malo posvetim sebi, da uživam...

PLEJBOJ: Šta je za Vas najveće uživanje?

POPOVIĆ: Leto, italijanska obala, Santa Margarita i jedan kafe-bar.

PLEJBOJ: Može li se u to uklopiti i neko živo biće? Neka žena?

POPOVIĆ: Da, da! Naravno.

PLEJBOJ: Kakve žene volite?

POPOVIĆ: Nove.

PLEJBOJ: Koliko je trajala Vaša najduža veza?

POPOVIĆ: Deset godina.

PLEJBOJ: Još ste neoženjeni?

POPOVIĆ: Da. Desilo se spletom životnih okolnosti... Kasnije, možda egoizam, greška... Možda i zbog toga što ne umem da razlikujem bitno od nebitnog.

PLEJBOJ: Mislite li da Vas je lako voleti?

POPOVIĆ: Ne mislim. Imam vrlo visoke zahteve, tvrdoglav sam, ljubomoran, isključiv... Uvek sam u ljubavi mnogo više dobijao, nego što sam davao.

PLEJBOJ: Da li je ženama s kojima ste bili smetalo Vaše političko angažovanje?

POPOVIĆ: Sigurno je smetalo. Sve što radim - radim sa strašću. Posvećujem se potpuno. Možda su se u takvim situacijama osećale zapostavljeno. Ali, ja drugačije ne umem.

PLEJBOJ: Dobro, kako ste Đinđiću saopštili da želite da se povučete iz Vlade?

POPOVIĆ: Početkom oktobra počeo sam da svodim račune i video da su prošle dve godine otkako sam na tom poslu i da su mi nekako sve stvari krenule nizbrdo: i lično, i privatno, i emotivno, i poslovno... Bio sam zasićen stvarima koje su se desile i početkom oktobra sam Zoranu rekao da nije realno da više dolazim na posao i da će moj angažman u Birou biti sve ređi. Nije me bilo mesec dana u Beogradu i to je odmah primećeno, tako da je Zoran morao da napravi konferenciju za novinare i kaže da među nama ne postoji nikakav sukob, nikakva svađa, da sam se ja jednostavno umorio i da više ne mogu.

PLEJBOJ: Da li je, tokom vašeg druženja, bilo perioda kada niste govorili?

POPOVIĆ: Bilo je perioda, kao i u svim prijateljstvima, kada vam je nekoga dosta, kada s njim provodite pet ili sedam dana po 10-15 sati, pa imate potrebu da ga jedno vreme ne vidite i ne čujete, kako biste se odmorili. Tu potrebu imate i kad ste u braku, a ne samo s prijateljima. Kada sam se povukao iz Vlade, nismo se čuli desetak dana. Međutim, krajem novembra se vraćam u Biro, jer se u to doba sprema akcija obračuna sa organizovanim kriminalom i hapšenje Zemunskog klana...

PLEJBOJ: Kakve Vi veze imate sa pripremama za hapšenje Zemunskog klana?

POPOVIĆ: Bio sam u to uključen i pre nego što sam otišao. Kada sam se vratio s bolovanja, mnogo više vremena provodio sam sa timom ljudi koji je učestvovao u toj akciji, nego što sam sedeo u Birou.

PLEJBOJ: Znači, niste radili svoj posao: bili ste šef Biroa, a bavili ste se hapšenjem Zemunskog klana?! Pa, Koštunica vam je upravo to i zamerao - radilo se van institucija! Pravljeni su paralelni centri moći!

POPOVIĆ: Kakvi paralelni centri moći? O čemu govorite?! Šta je bio moj posao?

PLEJBOJ: Sigurno ne uključivanje u istrage i hapšenje Zemunskog klana!

POPOVIĆ: Nisam se ja bavio policijskim istragama!

PLEJBOJ: Čime ste se bavili?

POPOVIĆ: Radio sam, kao čovek od velikog poverenja Zorana Đinđića, neke poslove koordinacije. Bilo je vrlo važno medijski pripremiti akciju o kojoj sam govorio.

PLEJBOJ: Vaš zadatak je bio da sve medijski pripremite?

POPOVIĆ: Mislim da ni u vladama koje imaju tradiciju od po 200 godina, ne postoje specijalizacije radnih mesta na kojima insistirate. One uvek prelaze i u neke druge sfere.

PLEJBOJ: Bili ste Đinđićev čovek za specijalne namene?

POPOVIĆ: Ne. Bio sam njegov blizak saradnik, koji je bio spreman da radi što god je trebalo: od postavljanja tepiha u njegovom kabinetu, do odlazaka na službena putovanja ili prisustvovanja sastancima s raznim ministrima. Da li smo to radio sa pozicije šefa Biroa za komunikacije ili njegovog asistenta ili njegovog savetnika - potpuno je nebitno. Bitno je bilo da se stvar uradi i posao dovede do kraja...

PLEJBOJ: Kako možete stvari do te mere relativizovati?

POPOVIĆ: Očigledno je da se mi ne razumemo! Ili ste Vi suviše veliki "legalista", ili ja nedovoljno dobro objašnjavam. Ako grupa radnika koja štrajkuje dođe u kabinet predsednika vlade...

PLEJBOJ: Ali, zašto se to onda nije zvalo - savetnik predsednika vlade?

POPOVIĆ: Postoje situacije gde vi ne možete da imate 150 savetnika. Kabinet Zorana Đinđića se u početku sastojao od 5 ljudi: dve sekretarice, šefa kabineta, asistenta i mene, koji sam zvanično bio sekretar Biroa, a zapravo zadužen za sve. Kao i ostali. Vi dnevno imate po desetak potpuno iznenadnih situacija, koje ne predviđaju ni zakon, ni statut, ni pravila. Ne postoji ministarstvo za vanredne situacije, nemate ministarstvo za vanredne situacije, nemate asistenta za poplave, a imate pet predsednika opštine koji dođu i kažu - imamo problem. Ljudi nemaju gde da spavaju. Neko mora u Zoranovo ime da reši problem, a to se obično daje ljudima za koje znate da će to uraditi. Da li se ta osoba zove sekretarica, šef kabineta, neki ministar, pomoćnik, ja mislim da je nebitno.

PLEJBOJ: Kako reagujete kada neko ne prihvati Vaše mišljenje?

POPOVIĆ: Kada mislim da sam u pravu, onda se beskonačno trudim da tu osobu nateram da prihvati moje mišljenje. Ako mislim da to ne može da shvati, onda postoje dva modela: ili prekinem razgovor i onda me ta osoba više preterano ne zanima, ili može da dođe i do nekih težih situacija. Ali, tako je bilo kada sam bio mlađi.

PLEJBOJ: Kao čovek od najvećeg Đinđićevog poverenja, da li ste prisustvovali nekom njegovom susretu sa Legijom?

POPOVIĆ: Jesam. Više puta je pisano o tom njihovom prvom susretu uoči 5. oktobra. Zoran je dobio poruku da bi Legija hteo da se vidi s njim. Znali smo da su Beretke jedina Miloševićeva formacija koja je bila dovoljno luda da nas napadne. Danas mislim da je u tadašnjem vrhu DB postojao dogovor da, ako Milošević padne, jedan njen deo prođe Koštunici, a drugi Đinđiću. Na osnovu kontakata koje je već imao s nekim ljudima iz Demokratske stranke Srbije, Rade Marković je krenuo ka Koštunici. Legija je želeo da se približi Zoranu. Đinđić se s njim sretao i posle 5. oktobra...

PLEJBOJ: Kada?

POPOVIĆ: Bio sam prisutan u Skupštini grada, negde 6, ili 7. oktobra, pre Zoranovog i Legijinog odlaska kod Vojislava Koštunice. Zoran je Legiji, u prisustvu Bracanovića, za koga tada nismo znali ko je, rekao da neće sa JSO prihvatiti nikakvu saradnju ako se utvrdi da su učestvovali u slučaju Ibarske magistrale, ubistvu Ćuruvije, Stambolića, ili bilo kakvim drugim zločinima. "Ma, samo nam daj deset-petnaest dana da to otkrijemo. Znamo mi - sve je to radila vojska", odgovorio je.

PLEJBOJ: Da li ste prisustvovali i tom susretu Koštunice, Đinđića i Legije?

POPOVIĆ: Ne, samo sam čuo da se Legija tog dana zakleo na Bibliju ili krst da će Koštunici verno služiti...

PLEJBOJ: Da li se Đinđić i kasnije viđao sa Legijom?

POPOVIĆ: U januaru 2001. godine, kad se znalo da će Zoran biti predsednik vlade, organizovan je još jedan sastanak, kome sam i ja prisustvovao. Sastanak je zakazan u Spektri, mojoj agenciji...

PLEJBOJ: Zašto tamo?

POPOVIĆ: Bio je, čini se, dan pred Božić, pa nismo hteli da otvaramo kancelarije DOS. Tih dana je radna grupa u kojoj su bili Dušan Mihajlović i Zoran Živković pripremala nova kadrovska rešenja za MUP. Legija je već počeo da se meša u kadrovanje i, s obzirom na to da je želeo da ostane na čelu JSO, Zoran ga je pozvao da bi ga upozorio da to ne radi. Rekao mu je da će JSO uskoro morati da se rasformira. "Čak i da ste bili anđeli, Crvene beretke su za ovih deset godina postale sinonim za sve zločine koji su se desili u tom periodu. Zamisli kad bismo mi, kao nova demokratska vlada, dozvolili da sve ostane kao što je bilo", rekao mu je. Legija je sve negirao i obećao da će pomoći da se neke stvari reše. "Ako vas u nečemu ima, bolje kažite sada, dok još nisam vlast, da ne bude kasnije da sam vas izdao", rekao je Zoran i zapretio da će kada postane predsednik vlade, biti nemilosrdan. Legija se složio, ali je već kod imenovanja načelnika Resora državne bezbednosti poludeo, zvao, pretio...

PLEJBOJ: Koga je zvao?

POPOVIĆ: Između ostalih i mene optužujući me da sam učestvovao u postavljenju načelnika Resora Državne bezbednosti bez njegovog znanja.

Optuživao je Gorana Petrovića da nije za to mesto, pretio svojom ostavkom objašnjavajući mi da nam je ovaj podmetnut, da mi nemamo iskustva i slične besmislice... Mene je zvao jer sam nekoliko dana ranije sa Dušanom Mihajlovićem bio kod Vojislava Koštunice na dogovoru oko postavljenja načelnika Resora javne i državne bezbednosti. Legijini kandidati za mesto šefa DB su bili Bracanović i Savić. Kazao sam da o Petroviću znam samo to da nije umešan ni u kakav zločin, pljačku ili šverc. Petrović i njegov tim su postavljeni, ali se grupa oko Legije nije smirila dok ih nije smenila, u čuvenoj pobuni Crvenih beretki, deset meseci kasnije.

PLEJBOJ: Da li je moguće da Đinđić nije ništa znao u umešanosti Legije u zločine koji su kasnije otkriveni?

POPOVIĆ: Posle pobune Crvenih beretki, Zoranu je iz dana u dan bivalo jasnije o kakvoj se grupi radi, ali nije postojao nikakav materijalni dokaz. Za ubistvo Stambolića se ne bi saznalo nikada, da neko od njih ko je neposredno u tome učestvovao nije otišao i pokazao gde su zakopali Ivana. Nakon otmica iza 2002, neuspešnog atentata na Ljubišu Buhu, a posebno eksplozije u preduzeću Difens, znao je da su to oni. Tada se pojavljuju i prvi materijalni dokazi u smislu svedoka koji su to potvrđivali, a čekao se pogodan trenutak da se to sudski pokrene i da se ti ljudi pohapse. I oni su znali da Zoran zna i zato su i rešili da ga ubiju.