Kako smo odneli jogurt u Ameriku...

Jogurt je zaista hrana života. Bakterija koje pretvaraju mleko u ovu gustu i kiselkastu hranu takođe pružaju osećaj misterije.

Za Atanasa Valeva, oni nose ukus i miris svoje domovine – Bugarske.

“Taj miris fermetisanog mleka...to je ono što bi trebalo da bude ukus jogurta”, kaže on.

Tajna tok ukusa su kako kaže, bakterije koje su u sastavu bugarskog jogurta već hiljadama godina. Dakle, kada je leteo u SAD 1991. godine, poneo je u svom prtljagu, dve tegle ovuh plementih bakterijskih kultura.

“To je bio bugarski domaći jogurt. Jogurt od ovčijeg mleka. Dobio sam ga od jednog pastira”, kaže on.

Postupak za pravljenje jogurta je jednostavan. Jogurt se sipa u toplo mleko i bakterije se zatim razmnožavaju i stvaraju mlečnu kiselinu. Vremenom, nakon frementacije, mleko postaje kiselije i na kraju se pretvara u gel.

Valev sada pokušava da prenese ukus svog detinjstva u Ameriku preko svoje kompanije, koja se zove Trimona bugarski jogurt.

Sigi Hilmarson, osnivač islandske kompanije koja proizvodi jogurt takođe je probao da prenese taj ukus detinjstva.

“Prvo sam kupio jogurt sa police i pokušao da razmnožavam bakterije....”

Priče malih preduzeća koja proizvode jogurt uglavnom su slične - gljivice za jogurt prenose se s kolena na koleno.

“Moj ujak, nekada davno, imao je svoj recept za pravljenje jogurta” kaže Hanibal Marej, direktor u White Mountain Food u Ostinu.

U stvarnosti, ipak, nije uvek izvodljivo da se komercijalna proizvodnja odvija na staromodan način, jer postoji rizik od kontaminacije.

Ako se bavite komercijalnom proizvodnjom jogurta, potreban vam je proizvođač mikroba, a to znači kompaniju kao što je danska firma Christian Hansen. Njeno sedište je u Milvokiju u SAD.

Mirjana Ćurić Bavden je stručnjak za jogurt i takođe nosi iz detinjstva sećanja na domaći proizvod. Ona radi u toj danskoj kompaniji kao biotehnolog.

“Odrastala sam u Beogradu, u Srbiji i moja baka je živela blizu granice sa Bugarskom gde je sama pravila jogurt”, kaže ona.

“Iako je baka zaista ponosana na mene, nikada nije razumela zašto moram da pohađam školu da bih pravila jogurt”, kaže ona i dodaje:

“Ono što baka nije shvatala jeste to da nauka i te kako može da promeni ukus i teksturu ovog napitka”.

I islandski i australijski i bugarski jogurt imaju veoma sličan recept. Po zakonu, ono što se naziva “jogurt” mora imati nekoliko sastojaka (mleko, dve vrste bakterija, a u zavinosti od vrste, mogu zadržati voće i arome).

“Mi smo u naš jogurt koji proizvodimo uklopili nekoliko sastojaka da bismo postigli ovakav ukus”, kaće Ćurić Bavden.

Ona objašnjava da ima mnogo varijacija kada je reč o vrstama bakterija koje mleko pretvaraju u jogurt. Kaže da neke od bakterija brže pojedu laktozu, neke više oslobode kislkast ukus, itd....

Ona smatra da je pravi domaći jogurt danas u prodaji gotovo nemoguće naći. Kaže da većina jogurta koje kupujemo u prodavnicama vodi poreklo iz kompanija koje koriste gorepomenute tehnike za proizvodnju, odnosno koriste bakterije koje gaje za tu namenu.

Ipak još uvek nema dogovora čiji je specijalitet ustvari jogurt, iako datira iz perioda pre nove ere i koristi se u različitim oblicima širom sveta.