Punoletstvo (prokletstvo) tajkunske Srbije

„Džentlmenski sporazumi“ TNK u okvirima međunarodnih organizacija imaju za cilj da se praksa korumpiranja siromašnih zemalja prekine, ili makar smanji. Tim pre, jer je korupcija identifikovana kao jedan od najvažnijih faktora njihovog sporog ekonomskog napretka.

Ni direktori srpskih, kao i iz preduzeća iz drugih republika bivše SFRJ, nisu bili imuni na ovaj globalni fenomen. Tako je, tokom sedamdesetih godina prošlog veka, započela praksa „kraduckanja“. Tada se najviše investiralo i današnji nivo investicija ni u jednoj od bivših jugoslovenskih republika (BJR) nije dostigao tadašnji nivo (slovenački nivo realnih investicija je možda najbliži, ali je još uvek daleko ispod tada ostvarenih).

Bilo je, doduše više kao izuzetnog ponašanja, nego kao „pravilnog, poštenog u duhu socijalističkog morala“, i pojedinaca na visokim funkcijama koji su prijavljivali pokušaje, ali i stvarno podmićivanje, ako se posao drugačije nije mogao završiti.

Pretpostavimo da je ovo „izuzetno ponašanje“ bilo mnogo češće na krajnjem zapadu tadašnje države, u odnosu na njen istočni i južni deo. Broj sadašnjih multimilionera stavljen u odnos sa brojem stanovnika, ili sa ukupnim bogatstvom novih država, verovatno bi potvrdio ovu pretpostavku.

Titova smrt, i posledično ubrzavanje procesa dezintegracije SFRJ, je kod „vidovitih“ političara i direktora uvećala želju za krađom (odliv para iz društvenih preduzeća kroz spoljnotrgovinske transakcije i na druge načine), i umanjila strah od sankcija.

Prvobitni kapital sadašnjih tajkuna stvoren je tokom osamdesetih godina prošlog veka, te nije iznenađujući nagli zaokret u pozicioniranju sa mesta direktora društvenih preduzeća na mesta vlasnika spoljnotrgovinskih i drugih kompanija. Čast izuzecima, ali u biografijama gotovo svih srpskih multimilionera sasvim izvesno stoji, nakon diplomiranja i sticanja radnog iskustva, direktorska pozicija u velikim društvenim preduzećima u pomenutim fazama „kraduckanja i krađa“.

Dezintegracija SFRJ prerasla je u raspad 1990. godine demokratskim izborima i pripremama referenduma za proglašavanje nezavisnosti tadašnjih socijalističkih republika. Uz „demokratizaciju“ započeo je formalni, ali i neformalni, proces privatizacije društvenih preduzeća.

Zahuhtala inflacija i hiperinflacija uticali su da se izvrši ekstremna preraspodela vlasništva nad materijalnim dobrima u Srbiji. Tajkuni su mogli da kupe preduzeća po cenama koje su bile manje od 1 odsto njihove realne vrednosti, ili da „ispumpavaju„ novac na privatne račune ranije otvorene u inostranstvu.

Kuriozitet hiperinflacije predstavlja činjenica da je Srbija u poslednjem tromesečju 1993. godine imala suficit u robnoj razmeni sa inostranstvom, fenomen nepoznat našoj statistici spoljne trgovine u poslednjih 50-tak godina.

Sankcije UN su pomogle Slobodanu Miloševiću da učvrsti svoj monopol vlasti u Srbiji, a tajkunima su stvorile teorijski idealan monopol u kome su mogli da se igraju sa dve veličine: količinom i cenom. Pošto količina robe za prodaju nije mnogo elastična, najčešće su se igrali cenama. Na žalost, to mogu i sada. Razlika u odnosu na 90-te je to što su sada formalizovali vlasništvo nad imovinom kojom su i tada upravljali, i što je dizanje cena danas posledica „tržišnih kretanja“.

Suspenzija sankcija UN, novembra 1995. godine, oslabila je moć Slobodana Miloševića, ali je relativna, u odnosu na režim, moć tajkuna nastavila da raste. Suočeni sa materijalnim gubicima zbog bombardovanja tajkuni su, prema ličnom mišljenju autora, odlučili da promene režim u Srbiji.

Jer zašto bi, na moje, ali i mnoštva ljudi u masi, skandiranje „idemo na Dedinje“, sa armiranim betonom u ruci pokupljenim ispred RTS-a, sa improvizovane pozornice ispred Savezne Skupštine političari uplašeno „smirivali“ masu sa „nećemo nas Dedinje“, kakve god razloge da su navodili?

Nepostojanje 6. oktobra, „vakumiranost“ političkog nedogađanja pretpostavljam da najviše boli većinu ljudi koji tada jesu bili (i očekivali su ih) za promene.

A „istorijsko pomirenje“ DS-a i SPS-a radi „evropske budućnosti Srbije“ možda potvrđuje tezu da se vlasti u Srbiji (kao i prethodne dve Koštuničine vlade) formiraju u poslovnim klubovima uglednih građana, a ne na osnovu volje naroda ispoljene na izborima kroz podršku političkim programima stranaka. Počne se sa programima i principima, ali se uvek završi sa interesima, čiji god da bili.

Donošenje zakona o ekstraprofitu i njegova primena trebali su, po mišljenju autora, da daju jeftine ulaznice tajkunima u društvo svetskih biznismena, uz dodavanje pečata „veliki narodni patriota“.

Planirano je da se naplati 500 miliona maraka (te sam tada „istrčao“ u medije sa 18 milijardi kako bih ukazao na besmisao „visokih ciljeva“ formirane komisije), a naplaćeno je oko 100-150 miliona, i to najvećim delom jednoj porodici i jednom čoveku. Drugi tajkuni su kupili ulaznice za „novu, demokratsku, tržišnu“ Srbiju ispod svake cene.

Da podsetim, formirana je 21 radna grupa, a posao je u julu 2001. godine završilo 5 radnih grupa u odgovornosti NBS i tadašnjeg guvernera Mlađana Dinkića. I kada se samo u ovim radnim grupama dođe do svote od oko 8 milijardi maraka, pomislite šta bi se dobilo da su sve radne grupe (posebno oko spoljnotrgovinskog poslovanja i akciza) uradile svoj posao do kraja (ako su ga uopšte i započele)? Svota od 25 do 40 milijardi maraka zarađenog pri osiromašivanju 7,4 miliona stanovnika Srbije.

No, pošto su i preduzeća tadašnjeg ministra policije bila na spisku, ali ne samo zbog njega već i zbog finansijera većine stranaka koje su činile koaliciju DOS, doneta je hitna odluka da se posao obustavi (navodno, zbog nemogućnosti privatizacije preduzeća sa spiskova, a koji su trebali da posluže da se ispita imovina njihovih tadašnjih i bivših direktora, a ne da se ekstraprofit naplaćuje Zastavi ili RTB-u, na primer), i da se na nju zaboravi.

Proces privatizacije se zahuhtao 2002. godine i sada su preostala velika javna preduzeća i bivši industrijski giganti iz kojih je, u proteklih 18 godina, „isisan“ i poslednji dinar kapitala. Ova prva još uvek mogu da posluže za „kraduckanje“, i za održavanje finansijske moći političkih stranaka. Stoga su i dosadašnji pregovori o raspodeli čelnih mesta u njima bili mnogo teži i komplikovaniji od raspodele ministarskih mesta.

Kad već nije bilo sankcionisano bogaćenje tokom 90-tih godina, dobili smo i novu klasu „modernih uspešnih Srba“ koji se trude da, osim posedovanja milionskih vrednosti kapitala, zauzimaju i važne pozicije u partijama, a preko partija u važnim institucijama. Biti milioner, narodni poslanik, u vrhu stranke..., može biti nov san za realizaciju mladih koji se sada školuju (mnogo bolji od pištolja i pljački iz 90-tih).

Policija je bila uspešna prethodnih godina u razotkrivanju raznih mafija. Međutim, njihovo razotkrivanje se završavalo kada bi se došlo do političara. Stoga bi bilo dobro kada bi se pronašla i neka „političarska mafija“ (sačinjena od pripadnika različitih stranaka), kako bi ljudi koji obavljaju javne funkcije znali i za sankcije ukoliko ih ne čine na odgovoran način.

I sve prethodno napisano je razlog zašto mislim, nasuprot većini makroekonomista u Srbiji, da nagle promene kursa dinara, indeksa na berzi, cena osnovnih životnih namirnica, i slično, nikakve veze nemaju sa tržišnim zakonima i „političkom nestabilnošću“ nego sa špekulativnim zaradama. Treba samo malo zagrebati ispod površine i doći do interesnih motiva.

Bez industrijskog oporavka, bazirani na rastu zaduživanja i uvoza, ostali smo „špekulativna“, a ne „racionalna, tržišna“ ekonomija.

Možda sve napisano i nije ništa novo u Srbiji jer, da citiram Radoja Domanovića: „U jednoj staroj knjizi čitao sam čudnu priču, a vrag bi ga znao otkud meni ta knjiga iz nekog smešnog vremena, u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona, a nimalo slobode, držali se govori i pisale priče o privredi, a niko ništa nije sejao, cela zemlja pretrpana moralnim poukama, a morala nije bilo, u svakoj kući pun tavan logika, al’ pameti nije bilo, na svakom koraku govorilo se o štednji i blagostanju zemlje, a rasipalo se na sve strane, i svaki zelenaš i nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko groša titulu ’veliki narodni rodoljub’ “.