Fatka ili patka

Moj odgovor je naravno bio negativan. Stvar je u tome da se pre upuštanja u bilo kakav postupak izdavanja dozvole mora utvrditi da postoji valjan pravni osnov za iznošenje podataka iz zemlje. Valjan pravni osnov mogu biti ili saglasnost lica o čijim podacima se radi ili odredba nekog zakona. U tom smislu uputio sam Udruženje banaka na vladu, odnosno Ministarstvo finansija. Rekli su mi da će to učiniti, i znam da jesu, ali bilo kakvih naknadnih informacija dugo nije bilo, prenosi Politika.

Onda sam, otprilike godinu dana posle, dobio pismo Ministarstva finansija u kome traže mišljenje poverenika u odnosu „na inicijativu Udruženja banaka Srbije i pojedinih poslovnih banaka, da se propisi Republike Srbije usklade sa propisom Sjedinjenih Američkih Država pod nazivom Zakon o usaglašenosti poreza na inostrane transakcije (FATKA).”

Odgovorio sam da je „usklađivanje propisa RS s propisima drugih država” uvek prethodno stvar političke odluke, što nije stvar poverenika već ministarstva i vlade. I, naravno, dodao da jedini valjan pravni način za realizaciju takve eventualne odluke predstavlja zaključivanje međunarodnog ugovora između Republike Srbije i Sjedinjenih Američkih Država. Takav međunarodni ugovor trebalo bi zakonom da ratifikuje Narodna skupština i taj zakon bi, kao deo unutrašnjeg pravnog poretka Republike Srbije, predstavljao valjan pravni osnov za obradu podataka o ličnosti, u smislu odredbi člana 42. Ustava i člana 8. ŽPL. Nakon što sam dostavio mišljenje, opet „zatišje”.

Onda, opet otprilike godinu dana posle u medijima eksplodira vest o tome da sve banke vrše obradu podataka svojih klijenata koji imaju neku vezu sa SAD, radi dostavljanja tih podataka američkim vlastima u cilju realizacije FATKA. Motivisan tim, kao i jednim brojim individualnih prijava koje sam dobio, pokrenuo sam postupak nadzora u svim poslovnim bankama u Srbiji. Utvrđeno je da od 29 banaka njih 14 vrše pomenutu obradu podataka o ličnosti, ali da se ta „saradnja” u svim slučajevima ogleda samo u utvrđivanju činjenice da li je klijent poreski obveznik SAD, a bez iznošenja podataka o ličnosti iz Republike Srbije. Poverenik je svim tim bankama uputio upozorenje da za navedenu obradu podataka u uslovima nepostojanja potpisanog i ratifikovanog FATKA sporazuma nema ni valjanog pravnog osnova, ni svrhe, te, posebno, da bi iznošenje ličnih podataka iz zemlje predstavljalo ozbiljan, kažnjiv prekršaj utvrđen čl. 57 ŽPL-a.

Na taj način, što se tiče javnosti, ovo pitanje je, do daljnjeg, apsolvirano. Međutim, ako ne u javnosti, u finansijskim, bankarskim krugovima nastavilo je da „tinja” drugo, takođe važno pitanje. Da li je neko iz srpske vlasti, makar i na problematičan, pravno nekorektan način stvorio za našu zemlju i naše banke „obavezu” da podatke o klijentima koji imaju nekakve finansijske veze sa SAD dostavljaju organima te zemlje?

Konkretno, radi se o tome da je raniji ministar finansija Lazar Krstić, neposredno pred odlazak, potpisao i uputio pismo u kome potvrđuje da će Republika Srbija, po potrebi da finalizuje i potpiše zaključno sa 31. decembrom 2014. godine FATKA sporazum. Više od toga, u drugom stavu, ministar izražava saglasnost da i pre potpisivanja sporazuma Srbija bude uključena na listu jurisdikcija koji vode Ministarstvo finansija i poreska služba SAD.

I onda, tim povodom medijska eksplozija. U „dobrom”, uobičajenom maniru pojavljuju se naslovi tipa „Krstić prodao lične podatke građana Amerikancima”. Otvara se „rasprava” – katastrofa ili spin, istina ili novinarska patka. „Rasprava” u kojoj ni „optužba” ni „odbrana” dijalog ne želi da vidi kao nešto više od dva monologa.

Krstić, naravno, nije prodao nikakve lične podatke. Ali, potez koji je povukao u kontekstu normalnog, očekivanog odnosa prema ovom problemu može biti, odnosno jeste, najblaže rečeno, kontroverzan.

Foto: Freeimages

Prvi stav njegovog pisma je zapravo „izjava o namerama” i sam po sebi ne bi trebao da je problematičan. Odnosno, mogao bi to biti samo ako je reč o samoinicijativnom potezu koji za podlogu nema odluku vlade. Može biti indikativno da, bar za sada, takvu odluku još niko nije video niti je o njoj javnost zvanično obaveštena ni u vreme kad ju je trebalo doneti ni kasnije. S tim u vezi bio sam vrlo iznenađen kad mi je aktuelni ministar Vujović rekao da ne zna za postojanje Krstićevog pisma i tražio od mene da mu dostavim kopiju, što sam naravno učinio.

U svakom slučaju mnogo veći problem je drugi stav pisma, u kome, nezavisno od zaključivanja ugovora, ministar „izražava saglasnost da Republika Srbija bude uključena na listu jurisdikcija koje vode Ministarstvo finansija i poreska služba SAD... „Šta stvarno znači ova formulacija? Da li bi to čak i autor pisma mogao da objasni? Ovaj drugi stav pisma izvesno je najozbiljniji argument u prilog „optužbe”.

Naravno, vredi se osvrnuti i na neke od „inspirativnijih” argumenata „odbrane”.

„Samo je potpisao ugovor po odluci vlade”. Nije potpisao ugovor, već „potvrdu”, a za odluku vlade nije najjasnije da postoji. Uostalom i kada bi postojala ona bi morala da nam da odgovor na pitanje koju od više varijanti FATKA je vlada „prihvatila”.

„To se ’nas’ ne tiče, to važi samo za Amerikance.” Prvi, načelan problem je to što svaka pristojna zemlja insistira na principu teritorijalne primene svojih zakona. Garancije ljudskih prava koje nudi odnose se na sve, a ne samo na „nas”. I od tih garancija se može odstupiti isključivo na način predviđen našim Ustavom. Uz to, ako nekog „načelni” argumenti ne zanimaju postoji i praktični, jer FATKA „oni”, Amerikanci su i naši državljani ukoliko imaju dvojno državljanstvo SAD, zatim lica koja imaju zeleni karton i konačno, lica koja imaju „značajniju” finansijsku, odnosno privrednu vezu sa SAD.

Pa svi su to već potpisali. Možda nisu svi, ali je istina da je veliki broj država već potpisao i ratifikovao FATKA ili se priprema da to učini. I to samo po sebi može biti stimulativan argument za naše nadležne vlasti. Ali problem je što to, ako žele, trebaju i moraju da urade na način koji je u skladu sa samopoštovanjem, dakle u skladu sa sopstvenim Ustavom i zakonima. Naši zakoni ne mogu se i ne smeju menjati „ministarskim potvrdama”.

Pre nekoliko dana, na pitanje novinara, Ministarstvo finansija je odgovorilo: „Predviđeno je da u narednom periodu otpočnu pregovori sa predstavnicima SAD o pitanjima usklađivanja tekstova, načinu implementacije FATKA propisa i konačnom potpisivanju Sporazuma.” Ali, priča traje već godinama, a do 31. decembra iz Krstićevog pisma ostalo je mesec i po dana. Jako malo, pogotovo ako se znaju sve formalnosti potrebne da bi se zaključio i ratifikovao jedan međunarodni ugovor. I zato je sve realnije pitanje da li će, zbog nepoštovanja „obaveze” koju je Ministarstvo finansija preuzelo, banke u Srbiji biti izložene ozbiljnim problemima u poslovnim transakcijama sa SAD, uključujući i mogućnost da one i njihovi klijenti budu izloženi primeni posebnih poreza.

I, ništa manje važno, hoće li se Srbija još jednom pokazati kao neozbiljan partner u međunarodnim odnosima?

I jedno i drugo, razume se, moglo se i moralo izbeći.

* Autor je poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti