Mutan Plavi potok

Medijska buka koja je napravljena povodom potpisivanja Memoranduma o izgradnji gasovoda kroz Srbiju poslužila je, osim u predizborne svrhe, još i da se sakrije činjenica da je Srbija veliki posao oko snabdevanja gasom i dalje gasifikaciju zemlje predala u ruke ruskog Gasproma.

Ključni događaj, u vezi sa tim se odigrao još početkom 2006. godine, kada su  Ministarstvo energetike i Vlada, Gaspromu prepustili kontrolu nad preduzećem Jugorosgas – u kojem on danas poseduje 75 odsto vlasništva, a Srbijagas samo jednu četvrtinu.

Deset godina

Jugorosgas je kompanija koja je osnovana 1996. godine i u kojoj je polovina vlasništva pripadala ruskom Gaspromu, dok je druga polovina bila u vlasništvu srpskih kompanija – NIS, Sartid, Progres, Progres Gas Trejding i Beobanka.

Kompaniji je, prilikom osnivanja, data koncesija na razdoblje od dvadeset pet godina za izgradnju gasovoda, prodaju i tranzit gasa od Pojata do krajnjeg juga Srbije, što je uključivalo i izgradnju gasovoda Niš - Dimitrovgrad, preko koga je Srbija trebalo da se spoji sa bugarskim gasovodom.

NIS je vremenom otkupio učešća Sartida i Beobanke u ovoj kompaniji, i 13. maja 2005. godine doneo odluku da otkupi i 25 odsto vlasništva Progres Gas Trejdinga i tako zadrži ravnopravno učešće u Jugorosgasu. Međutim, nije dobio odobrenje od Ministarstva rudarstva i energetike i Vlade da to i realizuje.

Ovu priliku je zato iskoristio Gasprom, i u januaru ove godine, za 4,6 miliona evra otkupio udeo Progres Gas Trejdinga i stekao većinsko vlasništvo u Jugorosgasu. Tako je Srbijagas ostao bez mogućnosti poslovanja na jugu Srbije, jer je koncesija za gasifikaciju juga države pripala Gaspromu.

Sadašnji pomoćnik ministra energetike za gas, Milutin Prodanović, koji je u vreme donošenja odluke Upravnog odbora NIS-a bio direktor Energogasa u februaru 2006. je izjavio za novine da “krivica što je propušten rok za kupovinu akcija Progres Gas Trejdinga i prepuštanje većinskog vlasništva Gaspromu nikako ne može biti krivica NIS-a”.

To navodi na zaključak da odgovornost snose Ministarstvo energetike i vlada Srbije, koji nisu reagovali na odluku upravnog odbora NIS-a.

Odmah posle preuzimanja Jugorosgasa, u Srbiju 27. januara stiže Aleksandar Medvedev, zamenik direktora Gasproma, koji se sastao sa predsednikom Tadićem, premijerom Koštunicom i tadašnjim potpredsednikom vlade Miroljubom Labusom.

Prema saopštenju Gasproma, sagovornici su se složili da dalje jačaju učešće zajedničke kompanije Jugorosgas na izgradnji podzemnog skladišta gasa u Banatskom Dvoru i gasovoda Niš – Dimitrovgrad, prema Bugarskoj. Gasprom je tom prilikom podsetio srpske vlasti i da dug Srbijagasa, za gas isporučen u razdoblju od 1995. do 2000. godine iznosi 235,3 miliona dolara.

Po svoj prilici je Gazpromova delegacija doputovala u Srbiju kako bi jasno stavila do znanja da je posao oko Jugorosgasa završen i da je Gasprom preuzeo kontrolu - po zakonu, što je činjenica. Ono što je takođe činjenica jeste da tako nije moralo biti.

Ruska strana se odmah bacila na posao, a o tome govori i vest da se ruski ambasador Aleksandar Aleksejev 9. februara sastao u Prištini sa kosovskim premijerom Kosumijem, a rusku delegaciju su pored njega činili šef  kancelarije ambasade Rusije u Prištini, Sergej Bazdnik, i direktor kompanije Jugorosgas Sergej Struk.

Pošto je Gasprom preko Jugorosgasa dobio i pravo izgradnje gasovoda na pravcu Niš – Prokuplje – Priština, dužine 123 kilometra, učesnici u razgovorima su se dogovorili da postoje dobre mogućnosti za ekonomsku i trgovinsku saradnju Rusije i Kosova, tj. za prodaju ruskog gasa i na Kosovu i Metohiji.

Kada završi izgradnju gasovoda Niš-Dimitrovgrad, koji košta 60 miliona dolara, Gasprom će direktno gasom snabdevati potrošače na jugu Srbije, Kosovo, Crnu Goru, a i Srbijagas će biti primoran da gas kupuje od Jugorosgasa, ukoliko želi da gasifikuje centralni deo Srbije, jer je mogućnost uvoza gasa iz severnog pravca ograničena, i podmiruje samo potrebe sadašnjih potrošača u Vojvodini.

Propust države

Da je država uložila 60 miliona dolara u izgradnju gasovoda Niš – Dimitrovgrad, što je bio jedan od osnovnih proklamovanih prioriteta Ministarstva rudarstva i energetike, danas bi Srbijagas, a ne Jugorosgas, kontrolisao gasifikaciju Srbije.

Iako Srbijagas ne poseduje sredstva za samostalno sprovođenje ovog posla, država je mogla da raspiše tender za pronalaženje strateškog partnera u ovom velikom poslu, i zadržati pravo kontrole u svojim rukama. A zainteresovanih za ovo ulaganje je bilo više, od mađarskog MOL-a do italijanskog ENEL-a.

Ova investicija bi bila isplativa mnogim kompanijama, posebno uz evropske cene gasa koje će i ruska kompanija primenjivati. Propustom (?) srpskih vlasti, Gasprom je sva ova prava stekao za manje od pet miliona evra, koliko je platio dodatni udeo u Jugorosgasu. 

Da bi, prema zakonu, strana kompanija dobila koncesiju, koju je dobio Gasprom, potrebno bi bilo sprovođenje procedure po Zakonu o koncesijama uz obavezan tender.

Gromoglasno najavljivani prihodi od tranzitnih taksi – od 50 pa do čak 200 miliona dolara godišnje – ukoliko se ispune, najvećim delom (75 odsto) će pripadati Gaspromu, odnosno njegovom preduzeću Jugorosgas.

Da se Vlada dobro potrudila da zaštiti interese Gasproma, govori i deo zvaničnog saopštenja povodom potpisivanja sporazuma u Moskvi: “Od izgradnje gasovoda korist će imati i ruski Gasprom zahvaljujući ekspanziji i diversifikaciji pravaca za transport gasa ka Evropi, boljem i stabilnijem pristupu srpskom tržištu i povećanju potrošnje u Srbiji”.

Po nekim informacijama, iza ovih ekonomskih koncesija, tj. ustupaka, koje je vlada neštedimice davala Gaspromu, stoje politički interesi, tj. veto Rusije u Savetu bezbednosti na rešenje kosovskog čvora sa kojim Srbija ne bi bila saglasna. Koliko u ovoj tezi-špekulaciji ima istine nije bilo moguće proveriti, ali nećemo morati puno da čekamo, svega nekoliko meseci, da vidimo da li je i u kojoj meri to tačno.

Ono što građani Srbije dobijaju ovom investicijom, a što im nije rečeno, jesu evropske cene gasa koje Gasprom ispostavlja svim svojim potrošačima. Bivše sovjetske republike i istočno-evropske zemlje su redom dobile nove cene gasa.

Evo primera kako to izgleda: Belorusija je u 2006. godini kupovala gas od Gasproma po ceni od 47 dolara za hiljadu kubnih metara, a za 2007. godinu je Gasprom “predložio” cenu od čak 200 dolara za hiljadu kubnih metara.

Bugarska je, posle pregovora koji su trajali godinu i po dana isposlovala da postepeno, do 2012. godine pređe na tržišnu cenu gasa, koja je 40 odsto viša od sadašnje. Potrošačima u Bugarskoj su već najavljena dva poskupljenja gasa u 2007. godini.

Aleksej Miler, predsednik Gasproma je izjavio da je strategija ove kompanije da dobije direktan pristup krajnjim potrošačima i time poveća efikasnost ruskog izvoza gasa, uz napomenu da će cene gasa biti tržišne i da će takav princip i ubuduće biti stalan.

Što se tiče nastavka izgradnje gasovoda Plavi potok, Gasprom je još 2005. godine najavio produženje postojeće trase, koja ide od Rusije, ispod Crnog mora do Turske, dalje preko Grčke i Bugarske ka zapadnoj Evropi.

Do sada su iz ruske kompanije odbijali da pruže bilo kakav komentar na ovu temu, uz napomenu da nikakva maršruta još nije određena, kao ni količine gasa koje bi se transportovale.

U vezi sa maršrutom budućeg produžetka gasovoda Plavi potok, u Mađarskoj su se tokom ove godine odvijale brojne aktivnosti: predsednik Rusije Vladimir Putin je prilikom zvanične posete Budimpešti, krajem februara, doneo iznenađenje u vidu izvinjenja za gašenje mađarskog ustanka 1956. i kolekciju retkih knjiga koje su pripadnici Crvene Armije preneli u Rusiju tokom Drugog svetskog rata, a potom nastavio da lobira za račun Gasproma.

Predložio je da Mađarska razmotri Gaspromov plan da izgradi drugu etapu Plavog Potoka do Mađarske, a potom u dalje u jugoistočnu Evropu. Posle Putinovog boravka, u Budimpeštu je u junu ove godine stigao i predsednik Gasproma Aleksej Miler i sa MOL-om potpisao sporazum o osnivanju zajedničkog preduzeća, SEP Company, koja treba da ispitati  produženje gasovoda Plavi Potok kroz Balkan, do zapadne Mađarske.

U ovom kontekstu, takođe, vrlo ja zanimljiva informacija da Mađarska planira izgradnju skladišta od deset milijardi kubnih metara (12 naših «Banatskih Dvorova») za koje je Gasprom javno pokazao veliko interesovanje, što je svojim lobiranjem podržao i predsednik Putin, prilikom pomenute posete. Interes ruskog giganta, a očigledno i države, potpuno je razumljiv, jer bi na taj način dobio još jednu snažnu polugu za snabdevanje centralne i jugoistočne Evrope gasom.

Koja će biti konačna maršruta produžetka gasovoda Plavi potok, da se vratimo našoj osnovnoj temi, biće poznato sredinom naredne godine, a odluka o tome će biti isključivo u rukama Gazproma

Banatski Dvor

Srbija još uvek nema skladište prirodnog gasa, ali je na lokaciji Banatski Dvor započela izgradnju skladišta kapaciteta od 800 miliona kubnih metara što je25-30 odsto godišnje potrošnje gasa u Srbiji.

Posebna prednost skladišta Banatski Dvor, u odnosu na sve druge lokacije jeste da se trenutno planirani kapacitet relativno lako može gotovo udvostručiti povezivanjem sa okolnim ležištima gasa. Zato su mnogi potencijalni strateški investitori pokazivali interes za završetak ovog objekta, čija izgradnja treba da košta 200 miliona dolara. Među njima su i Gasprom, mađarski MOL, austrijski OMV i druge kompanije.

Vlada Srbije je do sada odbijala da raspiše tender za nalaženje strateškog partnera i time ubrza izgradnju Banatskog dvora. Početkom 2006. godine, nakon velike krize u snabdevanju gasom koja je potresla bukvalno celu Evropu, ministar Naumov je u više navrata obećao da će prva faza Banatskog dvora biti završena do jeseni. Zbog nedostatka novca, to se nije desilo ni do dana današnjeg, a ministar je nedavno završetak prve faze izgradnje najavio za kraj 2007. godine.