U šefovoj koverti i 50 radničkih plata

Nedavno istraživanje "Mesera" otkriva da su plate prvih ljudi firmi u Srbiji 6,5 puta veće od prosečne zarade njihovih zaposlenih. U Zapadnoj Evropi rukovodioci dobijaju do četiri radničke plate.

JAVNA SLUŽBA

Vlada priprema novu organizaciju platnih razreda. Rokovi do kada će ona biti gotova se pomeraju od proleća, preko leta, pa i do naredne godine. Prema podacima Svetske banke, u Srbiji su primanja zaposlenih trenutno razvrstana u ukupno 17 osnovica i čak 900 koeficijenata.

Tako plata sekretarice u nekom ministarstvu nije ni približna njenoj koleginici po "poziciji" u nekom javnom preduzeću. Nasumična provera pokazuje da direktor Uprave za javni dug zarađuje 136.810 dinara, piše u izveštaju o radu ove institucije. Najmanje plaćeni referent u istoj ustanovi zaradi petinu od toga. Nešto je veća razlika u Državnoj revizorskoj instituciji. Predsednik saveta zarađuje 260.110 dinara, a najmanje plaćeni referent 32.338 dinara.

PRIVATNICI

Situacija u privatnom sektoru je drugačija. U multinacionalnim kompanijama najviše cene rad dobrih menadžera. Plata predsednika izvršnog odbora neke banke samo je pusti san njegovih službenika. U finansijskom sektoru zarade prvih ljudi premašuju i 15.000 evra, tako da se od najmanje plaćenih zaposlenih razlikuju i do 50 puta. Preduzetnici, s druge strane da ne bi davali previše na poreze i doprinose, prijavljuju platu jedva malo veću od one koje isplaćuju zaposlenima. Keš, međutim, izvlače preko računa za taksi, reprezentacija i prometa koji ne evidentiraju.

"Kod uspešnih kompanija dobra plata menadžera ne bi trebalo da je problem", smatra Goran Milić, predsednik Saveza samostalnih sindakata Vojvodine. "U njima ni status zaposlenih nije problem. Menadžeri se obično četiri puta godišnje nagrađuju za uspešnost i to enormnim svotama novca. Neosporno je da su nagrađeni, jer su ispunili nečiji plan, ali nije fer da radnik, zahvaljujući čijem učinku su to postigli, ostane bez ikakve nagrade. Poseban problem su plate direktora firmi na ivici propasti, ili stečajnih upravnika".

DRŽAVNI

Kao što radnici skoro da više uopšte ne osećaju da im firma pobeđuje u tržišnim utakmicama, tako ni prvi ljudi preduzeća pred sunovratom ne dele sudbinu firme. Pa ni svojih podređenih.

Među nekadašnji gigantima, a doskoro firmama u restrukturiranju, najviši isplaćeni prosečni iznos mesečne naknade prošle godine dobijao je privremeni zastupnik kapitala u kruševačkom "Trajalu". Primao je 174.882 dinara. Direktor firme je imao 140.000 dinara, dok je prosečna plata u tom preduzeću oko 30.700 dinara.

Foto: Thinkstock

Rekorder je, ipak, bio direktor "Galenike" sa 272.512 dinara, a za njim su malo zaostajali čelnici "Fonda Ineks intereksport" sa 259.804 dinara i "Zorka holdinga" sa 248.312 dinara. Zato je Agencija za privatizaciju u aprilu prošle godine, zbog nerealno visokih plata, naložila rukovodstvu preduzeća u restrukturiranju da ih usklade sa Zakonom o utvrđivanju maksimalne zarade u javnom sektoru.

"Nejednakosti u platama u tim preduzećima su ogromne, a najveće su između radnika koji su godinama uskraćeni za zarade, socijalna i druga davanja i menadžera koji su sve vreme dobro zarađivali", objašnjava Nada Novaković, naučni saradnik u Institutu društvenih nauka. "Potom su tu nejednakosti između zaposlenih u preduzećima koja loše posluju, ali im ne preti propast. Tu sva pravila o nagrađivanju uređuju menadžeri. To je postala "poslovna tajna", toliko važna da je retko ko radnicima javno pominje. Ekonomska i druga moć menadžera je tim veća što je preduzeće kojim upravlja važnije za državu. U firmama u restrukturiranju država postavlja menadžera, baš kao i u javnom sektoru, a njihovi interesi su maksimalno zaštićeni i uopšte ne zavise od uspeha u radu", kaže ona.

INTERES

Novakovićeva napominje da su, u javnim preduzećima, menadžeri direktno povezani sa izvršnom vlasti. Njihov izbor i nagrade određeni su višim interesima nadležnih da se održe ili pak prodaju te firme. Zasad je, kaže naša sagovornica, i većina zaposlenih u javnim preduzećima bolje nagrađena nego radnici u privatnom sektoru. Tu činjenicu vlast vešto koristi i baca kost razdora među zaposlene u oba oblika svojine.

"Na prvi pogled deluje nemoralno da neko bude plaćen 6,5 puta više u odnosu na prosečnog radnika", smatra docent dr Radenko Marić, sa Ekonomskog fakulteta u Subotici. "Međutim, ukoliko direktor ima iskustva u restrukturiranju i stečaju, ako je do sada uspeo da spase neka preduzeća od propasti tada je moralno opravdano da ima platu mnogo puta veću u odnosu na prosečne zaposlene. Ima iskustvo, znanje i spreman je da preuzme odgovornost".

Marić napominje da je svaki suprotan slučaj moralno neopravdan, naročito u javnom sektoru, koji mora da bude transparentan.

"Za privatni sektor, moralno je opravdana svaka odluka vlasnika koja je doneta njegovom slobodnom voljom. To znači da je moralno opravdano da plati menadžera onoliko više od drugih zaposlenih koliko mu dati menadžer donosi profit i rezultat", kaže Marić.

SAMOUPRAVLjANjE

Stariji građani Srbiji sigurno se sećaju kako su koeficijenti funkcionisali u radničkom samoupravljanju. Zarada direktora, predviđao je tada zakon, mogla je da bude najviše devet puta veća od najmanje plate u preduzeću. A onda su radnici birali kakav će odnos biti u njihovim firmama. Mahom su se odlučivali za "zlatnu sredinu". Rukovodioci su tako zarađivali najčešće 4,5 do pet najnižih zarada.

PERIFERIJA KAPITALIZMA

"Sa uspostavljanjem društva na periferiji kapitalističkog sistema, a takav je slučaj Srbije i zemalja nastalim na ruševinama SFRJ, proterana je svaka rasprava o ekonomskim, socijalnim, političkim i drugim nejednakostima", priča Nada Novaković.

"Sve je podređeno svetinji privatne svojine, profitu, zgrtanju bogatstva, beskrajnoj potrošnji, bez obzira na to što iste prate i masovno siromaštvo, beznađe i propadanje većine radnog i ostalog stanovništva. Imamo monopole na tržištu, visoku zaštitu privatnog sektora od političke elite i obespravljenu radnu snagu. U privatnom sektoru je maksimalna konkurencija među zaposlenima, najveća obespravljenost, a izrazita moć vlasnika preduzeća. Nema tu mesta ni za priču o zaradama, nejednakostima i stimulaciji zaposlenih, makar ne najmasovnije grupacije, a tu su fizički radnici. Novi zakon o radu svu moć iz te oblasti usmerio je u ruke poslodavcu. Na taj način definitivno je iz preduzeća proteran "duh samoupravljanja"", kaže ona.