Fiat punto 1.3 Multijet

Ipak da se za trenutak vratimo u nešto dalju prošlost i napomenemo da je prvi Punto predstavljen javnosti još 1993. godine kao naslednik svima dobro poznatog i uspelog modela Uno, a 1995. izabran je za automobil godine u Evropi. Glavni aduti ovog modela bili su veoma dobra upravljivost, odlična antikorozivna zaštita, pouzdani motori i dovoljno prostrana karoserija lagane konstrukcije i sa nešto tvrđim ogibljenjem. Nedostaci su se ogledali u već tipičnim problemima sa elektronikom, osetljivijim trapovima i amortizerima, naročito zadnjim, a bilo je i kod nekih serija, u vrlo maloj meri, i zaglavljivanja menjača i nepravilnog rada spojnica.

A onda se krajem 1999. godine pojavio novi Punto druge generacije koji je dobio novi amblem u slavu stogodišnjice kompanije, sa novim savremenijim dizajnom karoserije pri čemu su i šasija i enterijer izmenjeni gotovo u potpunosti u odnosu na prethodni model. Predstavljeni su i agregati sa manjom emisijom izduvnih gasova, od 1.2 litre sa 60 i 80 KS (16V), kao i izdržljivi dizel 1.9 sa 60 KS i vrlo dobri i pouzdani 1.9 JTD sa 80 KS. Najjači motor u ponudi bio je 1.8 16V sa 131 KS, koji je bar na našim putevima i najređi.

Tokom 2003. godine predstavljena je restilizovana serija koja je produžila životni vek modela i zapravo predstavlja ono što se danas kod nas proizvodi kao Zastava 10, uz neke minimalne izmene. Prednja maska i prednja svetla, kao i zadnji deo, dobili su nov, restilizovan oblik, enterijer je dobio izvesne stilske i koloritne korekcije, a ponuđeni su i 1.4 16V agregat od 95 KS, 1.9 JTD sa 85 i 100 KS i 1.3 common-rail turbo dizel Multijet sa 69 KS i obrtnim momentom od 180 Nm koji je za nas u ovom slučaju i najzanimljiviji.

Od Beoafrike smo na probnu vožnju pozajmili korišćeni Fiat Punto sa pomenutim 1.3 Multijet agregatom koji je prešao 92.000 kilometara. Automobil je uvezen iz Italije i proizveden je 2003. godine kao dostavni automobil, odnosno van, što pokazuje i bela boja koja je najčešća kod ovakvog tipa vozila.

Automobil je potom prodat sadašnjem vlasniku koji se nedavno odlučio da ga ponudi na prodaju po ceni od 5.700 evra.

U „zatečenom stanju“ gledajući spolja, pored boje, pažnju privlače i zatamnjena stakla na automobilu. Kako je mali gradski teretnjak bio serijski opremljen zatamnjenim zadnjim i bočnim staklima, to se vlasnik odlučio da sva stakla jednoobrazno zatamni (prednji vetrobran i bočna stakla na vratima) čime je Punto dobio pomalo „tjunerski“ izgled ali i komentare prolaznika i logično pitanje pomalo iznenađenog radnika na benzinskoj pumpi: „da li vas je možda zaustavljala policija?“.

Pneumatici su bili relativno pohabani (185/60 R14), ali ne i previše izlizani da bi upravljivost vozila doveli u pitanje što se i potvrdilo za vreme testiranja. Prednje poziciono svetlo je pregorelo, što se neretko dešava zbog neravnomernog ili pak previsokog napona instalacija. Generalno, opšte stanje vozila posmatrajući spolja, uz poneku jedva uočljivu ogrebotinu i sitno udubljenje na limariji, je sasvim zadovoljavajuće, bez bilo kakvih naznaka pojave korozije.

Unutrašnjost takođe zaslužuje prelaznu ocenu. I pored toga što su mnogi zamerali da je tvrda plastika nešto slabijeg kvaliteta i obrade, pokazalo se da je na ovom modelu uprkos očigledno dugotrajnoj eksploataciji, stanje prednjeg panela, instrument table i upravljača i više nego pristojno, robustno i bez vidljivih tragova oštećenja.

Ipak tkanina na sedištima delimično je pohabana ali svi mehanizmi pomeranja i obaranja sedišta, uz vozačevo koje se podešava i po visini, rade besprekorno. Zadnja sedišta deljiva su u odnosu 1/3 ili 2/3 i mesta ima dovoljno za kolena putnika naročito u odnosu na većinu ondašnjih konkurenata u klasi.

Prekidači za klima uređaj, električno podizanje prednjih stakala, dual drive servo uređaj i dr. rade sasvim korektno a i lampice na instrument tabli su sve do jedne u funkciji. Takođe, putni kompjuter još uvek precizno iskazuje parametre pogotovo u režimu potrošnje goriva, brisači su u dobrom stanju mada su pomalo glasni, a u najsporijem režimu nekako previše „hitri“ sa prekratkom pauzom, što može da bude i posledica fabričkog podešavanja.

Prtljažnik zapreme kao što je poznato 264 litre (model sa 5 vrata 297 l) a kada se obore zadnja sedišta čitavih 1000 litara. Ispod tanke obloge poda prtljažnika nalazi se rezervni točak punog profila uz osnovni alat.

Preglednost u vozilu sa mesta vozača je vrlo dobra, sve dok se ne ukaže potreba za pogledom prema zadnjem vetrobranu i zadnjim bočnim stranama gde nasloni za glavu, zatamnjena stakla malih dimenzija kod modela sa troja vrata, zaklanjaju pogled ka vozilima, pešacima i preprekama.

Unutrašnjost takođe zaslužuje prelaznu ocenu. I pored toga što su mnogi zamerali da je tvrda plastika nešto slabijeg kvaliteta i obrade, pokazalo se da je na ovom modelu uprkos očigledno dugotrajnoj eksploataciji, stanje prednjeg panela, instrument table i upravljača i više nego pristojno, robustno i bez vidljivih tragova oštećenja.

Ipak tkanina na sedištima delimično je pohabana ali svi mehanizmi pomeranja i obaranja sedišta, uz vozačevo koje se podešava i po visini, rade besprekorno. Zadnja sedišta deljiva su u odnosu 1/3 ili 2/3 i mesta ima dovoljno za kolena putnika naročito u odnosu na većinu ondašnjih konkurenata u klasi.

Prekidači za klima uređaj, električno podizanje prednjih stakala, dual drive servo uređaj i dr. rade sasvim korektno a i lampice na instrument tabli su sve do jedne u funkciji. Takođe, putni kompjuter još uvek precizno iskazuje parametre pogotovo u režimu potrošnje goriva, brisači su u dobrom stanju mada su pomalo glasni, a u najsporijem režimu nekako previše „hitri“ sa prekratkom pauzom, što može da bude i posledica fabričkog podešavanja.

Prtljažnik zapreme kao što je poznato 264 litre (model sa 5 vrata 297 l) a kada se obore zadnja sedišta čitavih 1000 litara. Ispod tanke obloge poda prtljažnika nalazi se rezervni točak punog profila uz osnovni alat.

Preglednost u vozilu sa mesta vozača je vrlo dobra, sve dok se ne ukaže potreba za pogledom prema zadnjem vetrobranu i zadnjim bočnim stranama gde nasloni za glavu, zatamnjena stakla malih dimenzija kod modela sa troja vrata, zaklanjaju pogled ka vozilima, pešacima i preprekama.

Međutim, ono što predstavlja najvredniji i najbolji deo ovog automobila je Multijet turbo dizel common-rail agregat od 1.3 litre sa 16 ventila koji daje snagu od 69 KS (51 kW) pri 4000 obrtaja u minuti, dok je maksimalni obrtni moment motora 180 Nm pri 1750 obr./min.

Inače, ovaj agregat je dobio i međunarodnu nagradu za Internacionalni motor godine 2005. u svetu u klasi do 1.4 litre, i to u izvedbi sa 75 KS (55 kW), a proizvodi se i još jači sa turbinom promenljive geometrije snage 90 KS (66 kW) koji se ugrađuje u Grande Punto. U trenutku kada se pojavio, ovaj motor je bio mnogo napredniji u odnosu na konkurente, a napomenućemo da nema filter čađi kao kod ostalih jedinica slične kategorije, a u potpunosti ispunjava euro 4 norme.

Potrošnja ovog motora je izuzetno mala i prema fabričkim podacima u gradu iznosi svega 5.7 litara, na autoputu 3.9 dok je prosečna 4.5 litara na 100 km. Po našoj neformalnoj računici, na 100 km u različitim uslovima laganije i žustrije vožnje (grad, periferija, autoput) potrošnja je iznosila oko 4.6 litara evro dizela.

Punto sa Multijet motorom se na testu ponašao veoma žustro i agilino ukoliko su ubrzanja i pritisak na pedalu gasa ravnomerni. U suprotnom, ako „nagazite“ jače, u prvoj brzini turbo punjač se iznenada „budi“ na oko 2500 obr./min. a u drugoj na oko 1800 obr./min kada reaguje dinamično, temperamentno ali i donekle bučno, što je inače primetno i u svakodnevnoj odmerenijoj vožnji, naravno u mnogo manjem obimu. Ubrzanja od 0-100 iznose 13.4 sekunde, a maksimalna brzina je 164 km/h.

Tokom hladnih jutarnjih dana na temperaturama od oko 2-3 stepena, automobil se palio posle tri-četiri sekunde „verglanja“, servo upravljač u city režimu i nije tako prijemčiv za okretanje „jednim prstom“ kao što smo imali prilike da do pre nekoliko godina čitamo u specijalističkim revijama, sem ukoliko to nije indikacija da bi možda trebalo izvršiti pregled servo sistema (novi servo upravljač košta 52.293 din.), ali je zato sa isključenom opcijom „city“ (automatski se isključuje posle 70 km/h) vožnja prijatna a upravljivost vrlo dobra, što je ustalom i jedna od takođe pažnje vrednih osobina kod Punta.

ABS sistem se uključivao za kratko, samo kada smo planski isprobavali kočnice koje su takođe efikasne i bez bilo kakvih nepravilnosti u radu. Vožnja krivudavim putevima je sigurna i precizna, automobil tačno prati pokrete vaših ruku, pri čemu se u vozilu osećate kao deo jedne celine, možda i zbog kompaktne kutijaste strukture vozila kao i dimenzija (dužina/širina/visina 3.84/1.66/1.48 cm).

Udobnost je solidna sa nešto krućim ogibljenjem ali samo ukoliko se ne susretnete sa ležećim policajcima i neravninama kada do izražaja dolaze loši, istrošeni amortizeri, naročito zadnji, što je posledica korišćenja Punta kao dostavnog vozila. Napomenućemo da cena zadnjeg amortizera iznosi 5.030 din. a prednjeg 6.906 din.

Prema rečima zaposlenih iz servisnog sektora Delta auta (www.deltaauto.co.yu), servisni interval za Punto 1.3 Multijet se obavlja na 15.000 km. Tom prilikom obavezno se menja filter goriva (1.977 din), polen filter klima uređaja, filter ulja (789 din), filter vazduha (848 din.) ulje i vrši se kompletan pregled vozila.

Na 60.000 pored navedenih zamena, menja se i španer klinastog kajiša (5.613 din.) i klinasti kajiš (1.471 din), a trajnost pumpe visokog pritiska zavisi od kvaliteta goriva, mada najveći broj vozila sa ovakvim sistemom nemaju nikada poteškoća sa pumpom ovakvog tipa, dok se ponegde mogu javiti problemi nakon 250.000 km.

Da napomenemo i da nova pumpa visokog pritiska košta (96.717 din.), a za Fijatov Multijet se preporučuje dizel gorivo za motorna vozila specifikacije EN590, kod nas bi to približno trebalo da bude Euro 4 dizel.

Problemi koji su tokom eksploatacije bili uglavnom prisutni kod Punta druge i treće serije su se ogledali uglavnom u već standardnim „bubicama“ sa elektronikom (češće kod serije II), kod nekih modela bilo je problema sa ubrizgavanjem goriva u benzinskim motorima, a kod 1.3 Multijet dizela sa povećanom potrošnjom ulja. Bilo je i prijava mada ređih, u vezi sa radom spojnice, a vrlo retko u sinhronima drugog i trećeg stepena, pa ako menjač vidno zapinje, bolje je odustati od kupovine takvog vozila.

Krilo levo	8 440.61 dinara
Vetrobran prednji	19 251.42 dinara
Staklo P/L vrata	8 305.14 dinara
Staklo P/D vrata	8 305.14 dinara
Far levi	15 503.64 dinara
Far desni	15 503.64 dinara
Poluosovina	20 733.21 dinara
Branik prednji crni	13 451.26 dinara
Branik zadnji crni	12 967.82 dinara

Uz redovno održavanje u ovlašćenim servisima i kupovinom originalnih delova, navedene pojave mogu se na vreme izbeći, ali generalno posmatrajući, većina primeraka obe serije jednostavni su i laki za održavanje.

Do polovnog Punta se može doći na više načina. Oni koji to mogu sebi da priušte, a nemaju rođake i zemljake u inostranstvu, uz dovoljno avanturističkog duha i Šengen vizu do koje kao što znamo nije lako doći, ali uz čistu računic i mnogo manje rizika oko stanja, porekla vozila i pređene kilometraže, mogu da očekuju na tržištima Italije i Nemačke cene koje se za ovakav 1.3 Multijet Punto kreću po eksportnoj vrednosti od prosečno 3.400 evra gde je izbor najveći upravo za dostavne verzije.

Nešto niže cene se mogu očekivati i na auto pijacama i kod prodavaca u Holandiji i Belgiji.

Za starije polovnjake počevši od godišta 2001. kada je Euro 3 postao obaveza proizvođača, eksportne cene se kreću za modele sa 1.2 agregatom od 2.800-4.000 evra u zavisnosti od stanja i godišta vozila, što približno važi i za 1.9 dizele iz tog perioda koji su uz navedeni benzinac i najčešći na našim putevima i ulicama.

Domaći oglasi su puni polovnih Punta ali retko ćete pronaći dostavnu verziju, već mnogo češće upravo prerađenu u putnički automobil. Cene se kreću od sumnjivih 3.900 evra do čitavih 6.000 evra pa i više za poslednje serije koje su zvanično uvezene na domaće tržište, ali u oglasima svakako treba u prvom redu obratiti pažnju na one modele za koje kupci tvrde da su kupljeni u Delti, mada su im zbog toga i cene veće od uvoznih polovnjaka.

Dosta se može uštedeti ako se u inostranstvu automobil kupi kao teretni model odnosno van, kakav je i Punto sa testa, da bi se u Srbiji potom prepravio i atestirao kao putnički. Ušteda može ići od nekoliko stotina do više od hiljadu evra.

Kupovina Punta Van se može isplatiti jer se za prepravku kod nas plaća između 200-400 evra. Kupovina se može obaviti u inostranstvu ili na nekom od domaćih auto placeva koji takođe vrše prepravke po sistemu ključ u ruke koja se naplaćuje od 250-500 evra sa atestom. Kupac može i sam da nabavi delove a sedišta za Punto se mogu naći i u domaćoj radinosti po cenama od oko 100-120 evra ali su bez atesta i postoji rizik da ukoliko se detaljnije pregledaju ne prođu ovu proceduru.

Originalne komponente za postavljanje sedišta i dodatnih delova u Delti imaju sledeće cene: zadnja klupa košta 11.008 dinara, naslon sedišta 10.175, nosač naslona sedišta 17.243 a metalni kostur zadnje klupe 9.328 dinara.

Za Punto su pored zadnje klupe koja mora da sadrži i pojaseve, potrebne i bočne obloge, a poneki put i zamena zatamnjenih bočnih stakala i zadnjeg stakla, mada se to kod nas katkad toleriše od strane nadležnih institucija za ateste.

Provera porekla polovnog vozila se može izvršiti i kod ovlašćenog prodavca Delta auto, gde se iz baze podataka mogu dobiti relevantni podaci o svakom konkretnom vozilu. Na ovu mogućnost se treba svakako pozvati prilikom kupovine Punta kako od privatnih lica tako i od firmi koje se bave uvozom vozila ovakvog tipa. Svako odbijanje ili nepristajanje od strane prodavaca, svakako su vrlo jasna indicija da sa vozilom verovatno mnogo što šta nije u redu.

Na kraju, moglo bi se reći da je Fiat Punto za našeg prosečnog kupca verovatno najoptimalniji izbor u odnosu na ostale modele u klasi. Odnos kvaliteta, performansi, izbora agregata, upotrebljivosti i dizajna kako karoserije tako i enterijera, bez sumnje su proporcionalni ceni koja je realno niža u odnosu na konkurenciju, naročito ako se ima u vidu da prema nekim nezvaničnim procenama prosečan domaći kupac raspolaže sa 3500-4500 evra keš novca za kupovinu polovnog ili novog automobila, u ovom drugom slučaju naravno na kredit.

Za pristojno prevoženje od tačke A do tačke B, uz umerene troškove eksploatacije, dovoljno ovlašćenih servisa i pregršt rezervnih delova, Fiat Punto je bez preterivanja pravi izbor za prosečnog domaćeg kupca.