Samovozeći automobili moraće da nauče da predvide ponašanje pešaka

Uprkos svakodnevnim testiranjima samovozećih automobila na javnim saobraćajnicama i miliona pređenih kilometara u realnim uslovima saobraćaja, još smo daleko od trenutka kada će se takva vozila kretati ulicama samostalno, bez intervencije čoveka za upravljačem.

Pred inženjerima i tehničarima je još dosta posla kako bi stvorili bezbedan "auto bez vozača". Jedna od najvećih nepoznanica i izazova za kompjutere koji će u budućnosti upravljati automobilima jesu pešaci i njihovo, ponekad nepredvidivo ponašanje.

Vozači "od krvi i mesa" u stanju su da na osnovu držanja tela i kontakta očima sa pešakom procene da li on namerava da pređe ulicu, ili samo dokono stoji pored kolovoza dok mu misli lutaju ko zna gde.

Takođe, vozač zna da prepozna nameru bicikliste da započne kretanje kada vidi da je ovaj stavio nogu na pedalu, pa može unapred da reaguje.

Kompjuterima na današnjem nivou razvoja veštačke inteligencije teško je da takve probleme rešavaju jer ima previše varijabli.

"Jasno je da ne možete da programirate samovozeći automobil da svaki put stane kada primeti pešaka koji se nalazi pored puta, ali takođe morate da obezbedite da se vozilo na vreme zaustavi kada pešak odluči da ipak pređe preko ulice", objašnjava henrik Grin, šef razvojno-istraživačkog odeljenja Volvoa, jednog od brojnih proizvođača automobila koji rade na tehnologiji autonomnih vozila.

Na ovogodišnjem sajmu automobila u Los Anđelesu, Volvo i kompanija Luminar predstavili su naprednu LiDAR tehnologiju koja je u stanju da prepozna pešaka, pa čak i da razazna njegove pojedinačne udove na razdaljinama i do 250 metara.

Međutim, čak i ovako pouzdani sistemi za detekciju ljudskog pokreta nisu u stanju da sa potpunom preciznišću predvide "sledeći korak" u ponašanju pešaka.

Na primer, ako se osoba koja džogira približava kolovozu, nije dovoljno da kompjuter samo predvidi za koje će vreme ona stići do ulice i da li će se njena zamišljena putanja kretanja ukrstiti sa trajektorijom automobila, već je za računar važno i da prepozna da li je ona uočila automobil koji nailazi i da li će zbog toga možda promeniti brzinu trčanja.

Drugi dobar primer u vezi sa problemom predviđanja ponašanja pešaka je osoba koja se nalazi pored kolovoza i gleda u ekran smartfona.

U ovakvim slučajevima postoji velika verovatnoća da dođe do nepredvidivog ponašanja, što najbolje znaju vozači "od krvi i mesa" koji se svakodnevno u saobraćaju suočavaju sa takvim situacijama.

Zbog svega navedenog, timovi koji razvijaju tehnologiju samovozećih automobila pored softverskih i drugih inženjera uključuju i psihologe - stručnjake za ljudsko ponašanje u saobraćaju.

Eksperti za autonomna vozila ističu da kompjuterski sistemi koji kontrolišu vožnju "ne mogu sebi da dozvole luksuz" da ne "pročitaju" tačno ponašanje prešaka.

"U slučaju da sistem nije u stanju da predvidi sledeći potez pešaka, postoje dve opcije, a nijedna od njih nije dobra za dalji razvoj tehnologije samovozećih automobila – ili ćete igrati na kartu potpune bezbednosti i dobiti previše 'oprezna vozila' čije će kretanje biti presporo i nepraktično, ili će se 'vozila bez vozača' kretati brže ali će morati da 'zakoče u mestu' kada to bude neophodno i tako učine vožnju neprijatnom po putnike", objašnjava Pit Render iz kompanije Argo AI.