Naomi Klajn: "Vreme je za skok"

Manifest skoka - Za Kanadu u kojoj će ljudi brinuti o Zemlji i jedni o drugima

Polazimo od premise da se Kanada suočava s najvećom krizom u svojoj novijoj istoriji.

Komisija za istinu i pomirenje (Truth and Reconciliation Commission) iznela je šokantne pojedinosti o nasilju u bliskoj prošlosti Kanade. Sve izraženije siromaštvo i neravnopravnost predstavljaju ožiljak na sadašnjosti zemlje. A odnos Kanade prema klimatskim promenama zločin je prema budućnosti čovečanstva.

Sve ovo je tim potresnije zato što tako dramatično odstupa od vrednosti za koje se navodno zalažemo: poštovanja prava starosedelačkih naroda, internacionalizma, ljudskih prava, različitosti i potrebe za očuvanjem prirodnih resursa.

Kanada danas nije takvo mesto - ali mogla bi biti.

Mogli bismo da živimo u zemlji koja se energijom snabdeva isključivo iz prirodnih resursa, čije gradove spaja mreža pristupačnog javnog prevoza, u kojoj su radna mesta i prilike koje pruža ova tranzicija osmišljeni tako da sistematično eliminišu rasnu i rodnu neravnopravnost. Staranje ljudi za ljude i za planetu mogli bi da budu najbrže rastući privredni sektori. Mnogo više ljudi moglo bi da ima bolje plaćene poslove sa manje radnih sati, koji nam ostavljaju više nego dovoljno vremena da uživamo u druženju s najmilijima i da napredujemo u sklopu svojih zajednica.

Svesni smo da je vreme za ovu veliku tranziciju kratko. Klimatolozi nam kažu kako je ovo decenija u kojoj je potrebno preduzeti odlučne mere za sprečavanje katastrofalnog globalnog otopljavanja. To znači da nas sitni koraci više ne mogu dovesti tamo gde moramo da stignemo.

Ovaj skok mora započeti poštovanjem neodvojivih prava i titule prvih čuvara ove zemlje. Starosedelačke zajednice prednjače u zaštiti reka, obala, šuma i kopna od naše nekontrolisane industrijske aktivnosti. Možemo dodatno osnažiti tu njihovu ulogu i obnoviti naš odnos s njima tako što ćemo u potpunosti primenjivati Deklaraciju UN o pravima autohtonih naroda.

Podstaknuti sporazumima koji obrazuju pravne temelje ove države i obavezuju nas da delimo zemlju „dogod sunce sija, trava raste, a reke teku“, tražimo izvore energije koji će trajati doveka i koji se nikad neće potrošiti ili zatrovati tlo. Tehnološki napredak doprineo je da taj san postane ostvariv. Najnovija istraživanja pokazuju da je izvodljivo da Kanada u roku od dve decenije proizvodi sto odsto svoje električne energije iz obnovljivih resursa; do 2050. godine, mogli bismo imati sto odsto čistu privredu.

Tražimo da ta promena započne odmah.

Više ne postoji izgovor za izgradnju novih infrastrukturnih projekata koji nas obavezuju na pojačano vađenje fosilnih goriva još decenijama u budućnosti. Novi, nepopustljivi zakon energetskog razvoja mora glasiti: onome što ne želiš u svom dvorištu nije mesto ni u čijem dvorištu. To se podjednako odnosi na naftovode i gasovode; na fraking u Nju Branzviku, Kvebeku i Britanskoj Kolumbiji; na pojačani tankerski saobraćaj u našim vodama; i na rudarske projekte širom sveta koji su u vlasništvu Kanađana.

Kucnuo je čas za energetsku demokratiju: ne verujemo samo u promenu naših izvora energije nego i u to da bi zajednice, gde god je to moguće, trebalo da imaju kolektivnu vlast nad tim novim energetskim sistemima.

Kao alternativu privatnim kompanijama čiji je isključivi cilj profit i nedodirljivoj birokratiji nekih državnih kompanija, možemo stvoriti inovativne vlasničke strukture: one kojima će se demokratski upravljati, koje će isplaćivati plate dovoljne za normalan život i čiji će se preko potreban prihod zadržavati u zajednicama. A starosedelački narodi trebalo bi da budu prvi koji će dobiti javnu podršku za svoje projekte čiste energije. Isto važi i za zajednice koje se trenutno bore s teškim posledicama po zdravlje do kojih je dovela zagađivačka industrija.

Ovako generisana energija neće samo osvetljavati naše domove nego će i preraspodeliti bogatstvo, produbiti našu demokratiju, osnažiti privredu i početi da leči rane koje datiraju još od osnivanja ove zemlje.

Skok u pravcu nezagađivačke ekonomije stvara beskrajno mnogo prostora za slične višestruke „pobede“. Tražimo univerzalni program za izgradnju energetski efikasnih domova i prilagođavanja postojećih toj svrsi, s tim da najsiromašnije zajednice i delovi gradova budu prvi gde će se on primeniti, i da im se omoguće obuka i mogućnosti koje će dugoročno umanjiti siromaštvo. Tražimo da radnici na karbonski intenzivnim radnim mestima dobiju obuku i ostale resurse koji će osigurati da budu u potpunosti sposobni da uzmu učešća u privredi zasnovanoj na čistoj energiji. Ova tranzicija trebalo bi da obuhvata demokratsko sudelovanje samih radnika. Brze železnice pokretane obnovljivom energijom i pristupačan javni prevoz mogu da ujedine sve zajednice u ovoj zemlji – umesto više automobila, naftovoda, gasovoda i vozova koji nas ugrožavaju i dele.

A budući da smo svesni da ovaj skok počinje sa zakašnjenjem, moramo ulagati u našu raspadajuću javnu infrastrukturu, kako bi izdržala sve učestalije ekstremne vremenske nepogode.

Prelazak na daleko više lokalizovan i ekološki zasnovan poljoprivredni sistem umanjio bio oslanjanje na fosilna goriva, zadržao ugljenik u tlu i apsorbovao iznenadne šokove u globalnom snabdevanju – i ujedno bi proizvodio zdravije i jeftinije namirnice za sve.

Pozivamo na poništavanje svih trgovinskih sporazuma koji ometaju naše pokušaje da obnovimo lokalne privrede, zakonski regulišemo korporacije i sprečimo štetne ekstraktivne projekte. Ponovnim uravnoteženjem terazija pravde, trebalo bi da osiguramo status doseljenika i punu zaštitu svih radnika. Priznavanjem doprinosa Kanade vojnim sukobima i klimatskim promenama – primarnim pokretačima globalne izbegličke krize – moramo s dobrodošlicom dočekivati izbeglice i migrante koji traže sigurnost i bolji život.

Prelazak na ekonomiju koja će biti u ravnoteži s ograničenjima planete znači ujedno i ekspanziju onih sektora naše ekonomije koji su već niskokarbonski: briga o deci i starima, obrazovanje, socijalni rad, umetnost i mediji u javnom interesu. Sudeći po primeru Kvebeka, preko je potreban nacionalni program brige o deci. Svi ovi poslovi, koje velikim delom obavljaju žene, predstavljaju lepak koji gradi humane, snažne zajednice – a imajući u vidu da nas čeka teška budućnost, u koju smo već zagazili, biće nam potrebno da nam zajednice budu što je moguće snažnije.

S obzirom na to da je posao staranja – o ljudima ili o planeti – trenutno velikim delom neplaćen, pozivamo na intenzivnu raspravu o uvođenju univerzalnog osnovnog godišnjeg prihoda. Prvi put uvedena u Manitobi sedamdesetih godina 20. veka, ova snažna sigurnosna mera mogla bi doprineti da obezbedimo da niko ne bude primoran da, zato da bi danas prehranio decu, prihvata poslove koji direktno ugrožavaju budućnost te dece.

Tvrdimo da je „politika štednje“ – koja sistematski napada niskokarbonske sektore poput obrazovanja i zdravstva, uz istovremeno „izgladnjivanje“ javnog prevoza i prisiljavanje na nesmotrene privatizacije u energetskom sektoru – fosilizovani način razmišljanja koji je postao pretnja životu na Zemlji.

Novac koji nam je potreban da platimo ovu veliku transformaciju dostupan je – trebaju nam samo odgovarajuće mere da ga oslobodimo. Kao što su: ukidanje subvencija za fosilna goriva; porezi na finansijske transakcije; skuplje koncesije na prirodne resurse; viši porezi na prihod za korporacije i bogataše; progresivna karbonska taksa; rezanje vojnih budžeta. Sve ovo zasniva se na jednostavnom načelu da „zagađivač plaća“ i veoma je obećavajuće.

Jedno je jasno: javna oskudica u vremenima nečuvenog ličnog bogatstva predstavlja veštačku krizu, osmišljenu da nam uguši snove u samom zametku.

Ti snovi idu mnogo dalje od ovog dokumenta. Pozivamo sve koji teže političkim funkcijama da iskoriste ovu mogućnost i prihvate hitnu potrebu za transformacijom. Pozivamo na skupove u gradskim većnicama širom zemlje, na kojima stanovništvo može da demokratski definiše šta istinski skok u pravcu nove privrede znači za njihove zajednice.

Ovaj preporod koji kreće odozdo neizbežno će dovesti do obnavljanja demokratije na svim nivoima vlasti, i brzog napredovanja u pravcu sistema u kojem je svaki glas važan, a korporativnom novcu nema mesta u političkim kampanjama.

Mnogo je toga čega se moramo latiti odjednom, ali živimo u takvim vremenima.

Pad cena nafte smanjio je privremeno pritisak da se fosilna goriva iskopavaju onoliko brzo koliko to dozvoljavaju visokorizične tehnologije. Ovaj zastoj u grozničavoj ekspanziji ne bi trebalo doživljavati kao krizu već kao dar.

Dat nam je redak trenutak da pogledamo u šta smo se pretvorili – i da odlučimo da se promenimo.

I stoga pozivamo sve one koji teže političkim funkcijama da iskoriste ovu mogućnost i prihvate hitnu potrebu za transformacijom. To je naša sveta dužnost prema onima kojima je ova zemlja u prošlosti nanela zlo, prema onima koji bespotrebno pate u sadašnjosti i prema svima koji imaju pravo na svetlu i bezbednu budućnost.

Vreme je da budemo odvažni.

Vreme je za skok.