Čudesni džez, a među slušaocima agenti obaveštajne službe Štazija

U martu 1965. je Luj Armstrong imao seriju koncerata u Nemačkoj Demokratskoj Republici (DDR). Bio je to izazov čak i za superstara džez muzike – valjalo je za devet dana nastupiti sedamnaest puta u pet gradova.

Turneju, na kojoj je Armstrong svirao sa svojim bendom All Stars, čulo je oko 45.000 Istočnih Nemaca.

Politička pozadina turneje stvorila je od nje „izvanredni i ambivalentni“ događaj, kaže nam Paola Malavasi, jedna od kuratorki nove izložbe koja se vraća na Armstrongove koncerte u DDR-u.

Turneja nosi naziv „I've Seen the Wall“ („Video sam zid“), i postavljena je u Das Minsku, muzeju u Potsdamu, gradu nadomak Berlina koji je nekada bio u DDR.

Komunisti neodlučni u vezi sa džezom

U vreme turneje Berlinski zid je još bio sveža građevina kojom je sovjetski satelit DDR pokušavao da spreči bekstvo građana na zapad.

Režimska Jedinstvena socijalistička partija Nemačke se pedesetih i šezdesetih posebno protivila popularnoj muzici, zapravo svim manifestacijama koje promovišu zapadni „nihilizam“ i „pornografske“ vrednosti.

Na džez se često gledalo ispod oka. Navodno je lider DDR Valter Ulbriht jednom džez opisao kao „majmunsku muziku imperijalizma“. Ali stav nije bio baš najjasniji – neki visoki komunistički funkcioneri videli su džez i kao „narodnu muziku“ zbog afroameričkih korena.

Na kraju je Armstronga pozvala državna Nemačka agencija za umetnike – moćna institucija koja je imala i ulogu cenzora. Samo oni su mogli da odobre ko će doći da svira u DDR, ili koji domaći bend i pevač sme da nastupi u inostranstvu.

Turneju su pratile političke govorancije. Šef pomenute agencije Ernst Cilke hvalio je Armstrongov dolazak kao simbol mira i socijalizma, feštu radničke klase i prijateljstva između naroda.

S druge strane, i Sjedinjene Države su imale interes u tome da džez muzičari nastupaju u zemljama Istočnog bloka kao „ambasadori dobre volje“.

Vlasti u Istočnom Berlinu dopustile su da Armstrong nastupa u halama u koje staje dve do tri hiljade ljudi. No, zloglasna tajna policija Štazi otvorila je četvore oči, zbog bojazni da bi u publici mogli da niknu neredi ili protest protiv države.

Turneja je dala zamajac džez sceni u Istočnoj Nemačkoj, a taj muzički izraz slavljen je kao slobodarski.

Jedno političko pitanje

Naslov izložbe podseća na izjavu velikog muzičara na jednoj konferenciji za štampu u Istočnom Berlinu. Jedan zapadnonemački novinar, koji se tamo našao, pitao je Armstronga o Berlinskom zidu koji deli grad.

Ovaj se dvoumio da li da izbegne odgovor. „Video sam zid… i ne brinem za zid… brinem za ljude u publici pred kojima ću sutra svirati!“, rekao je Armstrong. „Ne mogu da kažem ono što želim da kažem, ali ako me razumete, zaboravite na sva ostala sranja.“

Prevodilac se tu unervozio – i nije preveo deo u kojem Armstrong priznaje da se uzdržava da kaže šta stvarno misli o zidu. Umesto toga, prevodilac je rekao da je pevač koristio „jake reči“ i da je pozvao da fokus bude na muzici.

Cilke, direktor državne agencije, brzo se umešao da prekine temu: „Kako god, zanimljivo je da jedino političko pitanje ove vrste ne dolazi od nas nego od jednog zapadnog medija. Oduševljeni smo što to vidimo.“

Ali, i pitanja istočnonemačkih novinara su sva bila politička – o situaciji u Americi. Naime, dok Armstrong svira blizu zida, u Alabami traje marš crnaca koji zahtevaju pravo glasa.

Drukčiji aktivizam

Svega pola godine ranije je Martin Luter King, lider pokreta za prava crnaca, držao političke govore u Zapadnom i Istočnom Berlinu, zagovarajući pomirenje.

Kingove aluzije da je podela Nemačke slična podeli u američkom društvu činile su zvaničnike u Vašingtonu nervoznim. Sovjetski savez i DDR su stalno isticali da je diskriminacija crnaca dokaz propasti američkog društva. Istočni Nemci snažno su podržavali američki pokret za građanska prava.

Upitan o tome, Armstrong je u Istočnom Berlinu rekao da doprinosi tako što svira svuda u SAD, povezuje se i sa belim ljubiteljima džeza – čak i na jugu zemlje, gde je još važila rasna segregacija. „To je moj mali doprinos. Neki od aktivista to ne rade, ali ja radim.“

Mnogi afroamerički aktivisti su u to vreme kritikovali Armstronga jer kao jedan od najpopularnijih crnaca u Americi navodno ne radi dovoljno u borbi protiv diskriminacije. Kako kaže kurator izložbe Džejson Moran, kasnije su svi morali da priznaju da je Armstrongov aktivizam bio drukčiji i sofisticiraniji.

Za Morana je Armstrong, kao jedna od prvih crnih superzvezda u SAD i svetu, „nalazio način da prodre tamo gde aktivisti sa ulica nisu mogli“.

Izložba „Video sam zid“ u Potsdamu otvorena je do početka februara.