Filipović: "Odrekli smo se honorara da bismo simili 'Šejtanovog ratnika'"

Tokom proteklih par meseci u javnosti su često mogli da se čuju istupi scenariste Dimitrija Vojnova o tome kako je njegov film „Mezimica“ zabranjen. Da stvar bude komplikovanija, on je na novom konkursu Filmskog centra Srbije (FCS) za repertoarski film učestvovao sa filmom „2020“ i nije prošao. Od svih prijavljenih filmova, tri projekta su podržana od strane FCS, a među dobitnicima na konkursu prvi put se našao i reditelj Stevan Filipović sa filmom „Pored nas“, nastavkom filma „Pored mene“ iz 2015. godine.

Marina PavlovićIzvor: B92
Podeli
Printscreen YouTube/N1
Printscreen YouTube/N1

Ipak, Ministarstvo kulture i informisanja je novom odlukom vratilo konkurs na ponovno odlučivanje, a Filipović kaže da je kampanja koju je vodio Vojnov mogla da ima uticaja na takvu odluku. Stevan Filipović za B92 govori o pomenutom konkursu, problemima koje su, kako kaže izazvali nastupi gubitnika konkursa, o svojim ranijim projektima i načinu na koji se prave filmovi u domaćoj kinematografiji.

Onog trenutka kada su objavljeni rezultati konkursa, Dimitrije Vojnov je, zajedno sa još dva gubitnika konkursa, Bojanom Maljević i Milanom Todorovićem, počeo sa agresivnom kampanjom u javnosti, kaže reditelj Stevan Filipović.

„Imate ogroman postova na društvenim mrežama Todorovića, Maljević i Dimitrija Vojnova koji pričaju o tome da su ljudi lažovi, da su producenti i članice komisije u nekim seksualnim ili poslovnim vezama. Kaže: „Vidi se da su lepo sarađivali.“ Pazite, to je direktna optužba za korupciju, potpuno neistinita i potpuno nedokaziva. Onda su nazvali članove komisije nekompetentnim, optuživali ih za političku diskriminaciju, i tako dalje“, ističe Filipović i dodaje da je uporedo sa kampanjom za ovaj konkurs Dimitrije Vojnov vodio kampanju za „Mezimicu“, za koju je dobio sredstva pre nekoliko godina. Da li je film cenzurisan ili ne, Filipović kaže da je to tvrdnja koju ne mogu da dokažu ni on ni Vojnov, ali da je tom tvrdnjom Vojnov svakodnevno diskreditovao Filmski centar Srbije i vodio promotivno kampanju za film. Ono što je sigurno, objašnjava Stevan, jeste da danas svi znaju za „Mezimicu“.

„Pa koliko puta ste samo čuli da je film „Mezimica“ zabranjen. Dakle, to zvuči vrlo moćno kao vest. Vlast zabranjuje nekakav film! Sad, ja da ne znam detalje, mene bi to lično pogodilo. Mene iskreno zanima da znam da li političari zabranjuju bilo koji film, to bi bilo jezivo ako je istinito. Ali onda vidite Dimitrijevu kampanju i shvatite da se dešava u vreme konkursa na kome je Vojnov izgubio, pa uzmete i pročitate scenario, i vidite da taj film nema nikakvog političkog sadržaja, pa kad vidite da je cela priča oko „Mezimice“ počela tako što je zapravo Dimitrije Vojnov prvi tražio od FCS-a da zaustavi finansiranje filma (zbog nekih navodnih promena u scenariju koje su izvršili reditelj i producent), pa se predomislio i prihvatio te promene, pa se onda opet predomislio i na kraju rekao da je u pitanju cenzura, e onda vam stvar postane zaista sumnjiva“, ističe Stevan.

On ističe je reakcija Ministarstva da vrati konkurs na ponovno odlučivanje bila rezultat retorike koja je mogla da se čuje u javnosti i da je normalno da će neko ko sedi u ovom telu da se zapita da u ovoj priči nešto nije u redu.

„Sad zamislite da ste vi u Ministarstvu i treba da donesete neku odluku, a slušate mesecima te stvari. Na primer, Bojana Maljević je napisala: „Ja ću tužiti Filmski centar ako oni ne promene sve članove komisije.“ Naravno da neće tužiti, jer nema osnova, ali takva pretnja je zapravo javni pritisak da se menjaju rezultati konkursa. Pretpostavljam, u njenu korist“, objašnjava Filipović.

Bojana Maljević, Milan Todorović i Dimitrije Vojnov podneli su i zvaničnu žalbu na konkurs FSC-u. Žalba je odbijena, da bi drugostepeni organ – Ministarstvo kulture i informisanja prihvatilo neke navode iz žalbe i vratilo konkurs na ponovno odlučivanje.

„Ta žalba nije sadržala neke od najekstremnijih navoda iz medijske kampanje koju su vodili, a 90 posto optužbi koje su naveli u žalbama su odbijene u Ministarstvu. O tome oni ne pričaju“, kaže Stevan i dodaje da je njihova žalba potvrđena na osnovu samo tri proceduralne stavke. Međutim, time su filmovi koji su prvobitno dobili sredstva sada vraćeni na početak.

„Ono što se zapravo desilo jeste da mi sve vreme trpimo štetu zbog tih optužbi koje, niti su dokazane, niti su dokazive, niti su istinite, a sve vreme se njima bombarduje javnost“, ističe Stevan. Na pitanje zašto se do sada nisu na ovaj način oglašavali ako je već pravda bila na njihovoj strani, Stevan Filipović kaže da nisu želeli da izlaze u javnost dok se ne završi žalbeni postupak.

„Ja sam uvek za žalbu. Prvo institucionalnu, ako je nešto istina. Niko im to nije sporio, ali sam ustao protiv kampanja kojima se "priprema teren" za žalbe, i korišćenja laži i uvreda u tim kampanjama. Hiljadu puta sam doživeo neku nepravdu, ali nisam izlazio u javnost s neistinama i uvredama, mesecima, da bih postigao svoj cilj, nego sam pokušao na druge načine to da postignem“, podvukao je on.

Kako kaže, ne zna šta će biti dalje sa njegovim filmom na ponovljenom konkursu i dodaje da njegov film „Pored nas“ nije imao nijednu primedbu. Što se tiče kriterijuma komisije Filmskog centra Srbije kaže da su oni različiti - od formalnih kriterijuma, do ličnog ukusa.

„Kriterijumi koji bih ja voleo da postoje – recimo, moji filmovi su bili uspešni na festivalima i u bioskopima i imali su neku edukativnu crtu. To sve zajedno voleo bih da bude vrsta rezultata koji se vrednuje, ali konkretno, u poenima, kao na konkursu Creative Europe Media fonda. Ja 14 godina nisam dobio sredstva od FSC-a, od „Šejtanovog ratnika“ (gde je baš Dimitrije Vojnov bio u komisiji). Od tada sam neprekidno pričao o potrebi da se preciznije definišu kriterijumi. Posle više od decenije smo došli do toga da mi kao autori možemo na ipak jedan normalan način da komuniciramo sa FSC-om, da se mnoge ideje i evropske prakse usvajaju. To pod ranijim upravama i direktorima nije bila institucija ni blizu ovako otvorena. I sad, u trenutku kad mi imamo mogućnost da pristupimo zapisnicima, kad imamo mogućnost žalbe i otvorene komunikacije, dešava se ovo - kampanju koja direktno doprinosi rušenju institucije, umesto da je popravljamo“, objašnjava Filipović.

On ističe da je u pitanju konkurs za repertoarski film od koga se očekuju dobri bioskopski rezultati.

„Ipak, u pitanju su sredstva poreskih obveznika. Dakle ja bih voleo da ti kriterijumi ne budu samo 'gledanost', jer gledani su i rijaliti i sve i svašta. Jedan od filmova koji su izgubili na konkursu je „Povratak Žikine dinastije“, film Milana Todorovića, čiji je koproducent Pink. Sad, ja ne znam, niti sam čitao scenario, ali nekako mi se čini, po mom sistemu vrednosti, da država možda ne bi trebalo svaki film koji ima komercijalni potencijal samo zbog toga da nagrađuje. Da li onda Lepa Brena treba da dođe sa nastavkom „Hajde da se volimo“? Nemam ništa protiv takvih filmova, ali moj stav je da ta vrsta filma treba da se finansira od privatnog novca. Država može da da neke subvencije koje već postoje za gledane filmove, ali baš da bude ko-producent, to mi je baš problematično“, zaključuje reditelj.

Kada su u pitanju državne subvencije, u javnosti se dosta govorilo o filmu „Kralj Petar Prvi“ Laze Ristovskog. Filipović kaže da je to situacija u kojoj se vidi direktan upliv politike, čak i da je taj upliv transparentan.

„Mene onda zanima kako institucionalno takve stvari mogu da se spreče. Nekoliko puta sam se oglašavao povodom toga i nisam dobio neki genijalan odgovor. Šta sad, neko treba da podržava predsedničke kandidate i da javno traži pare od njih i da kaže čak da je tražio pare od njih? I onda, ako dobije, uvek je teško dokazati da je to direktno uticalo na neku komisiju. Dakle, tu je isto bio proces, komisija, glasanje, Upravni odbor. Nije neko uzeo pare iz kase i dao ih Lazi Ristovskom. To je užasno teško sad dokazati da je taj neko u toj komisiji korumpiran, ili pod uticajem politike. Zato mi moramo da nađemo neki pametan način da se odbranimo od toga. Na primer, konkretnim pravilima u FCS koja bi adresirala problem, da se ne bi ponavljao. Mislim da je bolje za sve da institucije funkcionišu. Ono što se dešavalo u slučaju filma „Kralj Petar“ je bilo eksplicitno. Dakle, Laza Ristovski nije krio da je tražio podršku od države i to je zapravo način na koji su filmadžije dugo funkcionisale u prošlim vremenima, a meni nije blizak i mislim da je loš. Ranije je bilo puno tih filmova koji su promovisani kao „izuzetno važni, istorijski značajni za državu, genijalni projekti“, pa nisu ni išli na konkurse, nego, aj' sad da vadimo pare iz budžeta“, ističe Filipović.

Producenti koji ne dobiju novac za svoje filmove snalaze se na razne načine. Privatna sredstva i zajmovi jedan su od načina alternativnog finansiranja filmova. U nekim zemljama film je biznis kao i svaki drugi, dok je u nekim lutrija.

„To je pitanje toga gde se Srbija nalazi u svetu u odnosu na te sisteme finansiranja. Prvi sistem je vrlo jasan, to spadaju Holivud, Indija, Rusija ili Kina. Vi ulažete novac u film i taj film vam vrati novac jer postoji veliko tržište. To je onda pitanje tržišta i govornog područja. U evropskim zemljama (i bogatim i siromašnim), u malim kinematografijama, vi nemate dovoljno veliko tržište. Evo, na primer, Slovenija ima slovenački jezik i ne može da nastupa na nekom baš preterano velikom tržištu. Srbija spada u red takvih zemalja (iako imamo region sa kojim delimo jezik). Iz tih razloga su filmovi vezani za državne fondove, jednostavno je nemoguće finansirati ih na tom tržišnom principu. Onda, nažalost, iz tog braka sa državom proizilazi gomila nekih negativnih stvari“, objašnjava Stevan Filipović.

Njegov film „Šejtanov ratnik“ iz 2006. bio je, kako kaže on, samo parcijalno podržan od strane države. T

a sredstva su bila neuporedivo manja nego danas (kako kaže npr. 30.000 evra nasuprot 300.000 danas). Tada veoma popularan kod publike, ipak nije uspeo da donese profit ekipi filma.

„Mi smo ga uradili tako što su se svi autori i skoro svi glumci odrekli honorara. Niko od nas nije dobio svoj honorar. Ni producent koji je ulagao svoj privatni novac nije dobio honorar za svoj producentski rad i bio je u miniusu zbog toga, iako je film bio uspešan, a treba da bude "vanzemaljski" uspešan da biste vi bili u plusu. Vama treba milion gledalaca da biste vratili uloženi novac ako film košta milion evra, a mislim da je milion gledalaca poslednji put imala Zona Zamfirova“, kaže Filipović.

Njegov film „Šišanje“, zahvaljujući bioskopima, festivalima, prodajom televiziji i nemačkim producentima isplatio se producentu. Da bi film mogao da se desi, honorari koje je dobila ekipa „Šišanja“, kako objašnjava Stevan, bili su niži od standardnih, ali su svi plaćeni.

„Dobili smo honorare tek na kraju. Eto, to je jedan od načina. Kažemo, svi smo zajedno u projektu kao neko deoničarkso društvo. Kad se završi proces onda ćemo možda da dobijemo pare, a možda nećemo“, istakao je reditelj.

Ipak, za njegov planirani film „Pored nas“ kaže da alternativnog plana nema i da film ne može ovoga puta da se izvuče na 'o-ruk'. Problem je i u tome što ukoliko jedan film ne dobije na domaćem konkursu, ne može da konkuriše za strane.

„Film je jako čudna profesija u tom smislu. Zapravo nije nešto gde će čovek da napravi profit, makar ne u većini evropskih država. Tu je potrebna određena količina fanatizma i ogromne ljubavi prema filmu i ludila da bi se uopšte ulazilo u tako nešto. Ali, čak i da takvo alternativno finansiranje uspe, to nije dobro. Ja ne želim da moje kolege, koje su sa mnom radile te altenrativne varijante decenijama, ne budu plaćene. Ne želim da producent bude u minusu“, zaključuje reditelj.

Stevan Filipović je na pitanje o situaciji koja trenutno vlada u Narodnom pozorištu u Beogradu rekao da je upravo ova vrsta međusobne podrške potrebna i 'filmadžijama'.

„Meni je žao što ja u mom esnafu ne mogu da osetim tu vrstu solidarnosti kao u slučaju glumaca Narodnog koji su rekli: „Nemojte to da radite. Željko Hubač je čovek koji je doneo rezultate. Ovo je čisto politička smena i jasno se vidi šta se desilo. Nećemo da stanemo iza toga!“ Po meni je to moralni čin. To bih voleo da vidim i u svom esnafu. Ali, kako ljudi percipiraju filmadžije? Sad sam video da je neki novinar napisao: „Kad se filmadžije svađaju, tu je neki ćup sa parama.“ To je grozno. Grozno je što se takva slika plasira upravo ovakvim kampanjama, lažima, spinovima. Zamislite sad nekome sa strane, ko nema veze sa našim poslom kako sve ovo izgleda“, zaključio je Filipović.

Njegov film „Pored nas“ nastavak je filma „Pored mene“ iz 2015. godine. U filmu očekujemo staru ekipu, ovog puta u nešto dručačijim uslovima.

„Deset godina kasnije srećemo likove iz filma u neobičnoj situaciji. Svako od njih dobije poziv za rijaliti program koji liči na Survajver (Surviver) i zove se „Prirodna selekcija“. Niko ne zna da su i ostali pozvani. Dešava se, potom, situacija da oni više ne znaju da li je to zaista rijaliti, da li je namešteno sve, ili ko ih je pozvao. Onda vidimo kako se oni ponašaju u jednoj daleko ekstremnijoj situaciji nego što je to bilo u filmu „Pored mene“. Paralelno gledamo kakvi su oni ljudi postali deset godina kasnije. U filmu nema horor elemenata. Može malo da liči na seriju „Lost“ ili film „Hunger games“. Donekle smo hteli da pokažemo time dokle može da ide ovaj rijaliti danas“, zaključio je Stevan Filipović za B92.

strana 1 od 31 idi na stranu