Marina Abramović: "Probudim se srećna i pevam ceo dan"

Bila je na intenzivnoj nezi šest nedelja, imala je tri operacije, devet transfuzija krvi i neko vreme je provela u komi. Za nekoga ko je godinama – za publiku koja posećuje galerije – ležao nag na blokovima leda, bio desetak dana na podignutoj platformi bez hrane, namerno izazivao nesvest i skoro se živ spalio, bolnica je, neverovatno ali istinito – bila šok.

Svojevremeno je objasnila kako je verovala da je praksa izdržljivosti u njenom radu – u njenom možda najpoznatijem performansu Umetnik je prisutan, kada je sedela nepomično šest sati dnevno tri meseca, dok su hiljade ljudi stajale u redu da zauzmu sedište preko puta nje – ubrzala njen oporavak.

"Za početak, doktori su mi davali opioide svaka četiri sata. Ne mogu da uzimam alkohol, ne mogu da uzimam drogu, čak ni aspirin. Želim da osećam sve u svom telu, uvek. Pa sam prestala da ih uzimam. Bol je bio neverovatan. Ali znala sam da će mi to omogućiti brži oporavak jer bih mogla da iskoristim svu svoju snagu volje i sve što sam naučila da brže ustanem iz kreveta", rekla je umetnica.

Konstantno razmišljanje o sopstvenoj smrti

Njen rad je često bio fokusiran na smrtnost – za svoj komad Akt sa skeletom iz 2002. godine, Abramovićeva je prilagodila praksu tibetanskih monaha i ležala gola na podu galerije sa ljudskim skeletom na sebi. U intervjuu koji je za Gardijan dala Timu Adamsu, Abramovićeva je izjavila da joj je to iskustvo bilo "veoma zanimljivo".

"Neprestano sam razmišljala o sopstvenoj smrti. Ali trenutno samo živim! Ne želim da se bavim nikakvim skeletima. Juče sam pravila hleb od maslina! Inače nikada ne kuvam. Nije ispao loše. Sada sam u fazi kada se budim srećna i pevam ceo dan", izjavila je.

Veliki deo te radosti bila je mogućnost dolaska u London ove jeseni. Abramovićeva je prva umetnica u 255-godišnjoj istoriji Kraljevske akademije kojoj je dat kompletan prostor Kraljevske Galerije za potrebe njene performans-izložbe.

Abramovićeva nastupa još i u svojoj operi Sedam smrti Marije Kalas, promoviše dve knjige i ima najavljena četiri gostujuća predavanja.

U Beogradu je u septembru 2019. otvorila retrospektivnu izložbu Čistač, koja je izazvala veliko interesovanje i brojne reakcije.

Na pitanje o tome da li je razmišljala da neke aktivnosti i ponude odbije odgovorila je: "Da li je ikada pomislila da kaže ne?" odgovara: "Imam 76 godina, u novembru 77. Šta ću da radim? Sedim kući i čekam penziju?"

Jedno od njenih skorijih iskustava je to što je, zbog nemogućnosti da, usled bolesti, putuje avionom, rezervisala put preko Atlantika brodom: "Pre svega, brod je neverovatno lep. Sedam dana gledate samo okean. Bila sam sa svojim partnerom (filmskim producentom Todom Ekertom). I bilo je veoma romantično. Čitali smo knjige jer Internet ne radi. Neki ljudi plešu ča-ča-ča. Uveče svi nose smokinge i svi su veoma dostojanstveni. Ali onda te iste ljude sledećeg jutra vidite u šortsevima - a to ne želite. Najgori deo je hrana. Nema soli. Zato što svi imaju visok krvni pritisak".

Nomadska putovanja

Marina ne bi bila Marina da nije neko ko – uvek preživi. Jedna od knjiga koje je objavila ovog meseca je Nomadsko putovanje i duh mesta, njen svojevrsni putopis tokom pola veka putovanja.

"Bilo je vremena u Indiji kada je toalet papir bio skuplji od moje hotelske sobe, u kojoj sam bila sa pacovima i bubašvabama. A kasnije su to bili hoteli sa pet zvezdica".

Prekretnica za nju na tom posebnom putu bio je doprinos Venecijanskom bijenalu 1997. Balkanski barok bio je odgovor na užase rata i etničkih sukoba u njenoj rodnoj Jugoslaviji. Sedela je danima na vrhu ogromne gomile krvavih kravljih kostiju u beloj haljini i pokušavala je, ali nije uspela, da ih očisti od krvi.

Balkan Baroque 1997. Možemo li zamisliti koliko je tada, pa sve do dana današnjeg smetao mnogima ovaj performans, za koji je Marina Abramoviæ dobila Zlatnog lava u Veneciji pic.twitter.com/LBroWKEPUh

— Janko Ljumovic (@JankoLjumovic) November 20, 2021

Jedna stvar koja se kod nje u poslednje vreme promenila, kaže Abramovićeva, jeste da je naučila da sluša "mudrosti svog tela": "Naš um nas stalno za*ebava jer uvek preterano razmišlja. Naša tela su mudrija."

Provela je neko vreme i na Tibetu.

"Nikada ne zaboravljam čoveka kojeg sam upoznala i koji je živeo deset godina u pećini. Svakog dana su mu donosili nešto hrane, ali nije video čoveka. Kada je izašao iz pećine vratio se u hram i ja sam bila jedan od gostiju tamo, a oni su me postavili da sednem pored njega. Nije progovorio ni jednu reč, ali bilo je kao da sedim pored kamina. Neopisiva energija. Znam taj osećaj", ispričala je.

Stvaranje iz sreće

Prokomentarisala je, uz osmeh, i to – da li bi bilo zabavnije dostizati stanja (koja podrazumevaju i njene performanse koji umeju da budu i fizički bolni) kroz zadovoljstvo, a ne kroz patnju.

"Ne znam, ali ja sam zadovoljna kao nikada u životu nego ikada, nakon što sam preživela ovu godinu. Ja se menjam! Na primer, uvek sam verovala da ako imaš decu, nikada ne bi mogao biti umetnik jer nećeš imati dovoljno energije. A onda sam u leto otišla da vidim Meril Strip u Čehovljevom delu Tri sestre. Bila je neverovatna. Takva energija. A ima četvoro dece!"
I još jedna stvar se kod svetski priznate umetnice promenila što ona objašnjava sledećim rečima: "Kada čitate knjige o umetnosti, uglavnom negde piše da se dela ne stvaraju iz sreće, neko iz neke tragedije. Ja u to više ne verujem. Želim da počnem da radim iz stanja sreće".