Može li čitanje da nas učini srećnim?

Piše: Milena Garfild

Čitanje je magija koju ne poseduje nijedna druga ljudska delatnost zato što jednako angažuje i naš kognitivni racionalni deo i naše emocije, ali i našu kreativnost jer čitalac mora da ima sposobnost da zamišlja, povezuje i nadgrađuje tekst, za razliku, recimo, od gledalaca filma ili pozorišne predstave koji samo reaguju, jer su ponuđena slika i priča, pa čak i izgled i ponašanje likova, potpuno definisani od strane autora. Zato neki tvrde da su svi pasionirani čitači potencijalni pisci, dok niko nikad nije tvrdio da su filmofili potencijalni filmski reditelji. Zato što je čitalac ujedno i stvaralac.

Čitanje je postalo i istinski oblik lečenja ili nova vrsta psihoterapije koja se naziva biblioterapijom ili terapija čitanjem. Postoje stručnjaci koji će vam preporučiti lekovite knjige za svako vaše emotivno stanje... Ako ste depresivni, ako ste bez nade, ako ste ostavljeni, ako ste žalosni, ako ste zaljubljeni, ako ste izgubljeni, ako patite, za svaku stvar biblo-terapeuti će vam ponuditi autore i knjige koji će vam pomoći da shvatite ili prevaziđete svoje trenutno stanje.

Ova metoda nije nova. Knjige su oduvek bile „čovekov najbolji prijatelj”. Knjige nam pružaju mogućnost da pričamo sa ljudima iz prošlosti, sa stručnjacima koji nam mogu pomoći, sa ljudima iz drugih kultura koje možda nikada nećemo fizički posetiti, ali od kojih možemo da naučimo različito sagledavanje i tumačenje sveta. Sa knjigama možemo da putujemo, često, bolje i potpunije nego u stvarnosti. Možemo da hodamo „kroz pustinju i prašumu”, ili u središte zemlje, možemo da putujemo kroz vreme, da vodimo ratove, da osvajamo nove svemirske prostore, ili da se družimo sa moćnima, mudrima, zaljubljenima, bogatima, ili onim drugima. Možemo šta god hoćemo. Mogućnosti su nepregledne...

I zato su nam potrebni vodiči da nas usmere. Bibliotekari, ili danas, eto, čak i biblio-terapeuti. Biblioterapeuti tvrde da je čitanje veoma važno i za razvoj imaginacije. U svetu u kome nam je sve dato, zadato, 3D realno, postoji velika opasnost da zaboravimo da maštamo. Mašta i sposobnost zamišljanja je kao i svaka druga sposobnost : ako se ne uvežbava, zakržlja. Čitanje je najbolja vežba za zamišljanje. Čitajući, mi sami pretvaramo znakove slova, zareze, tačke i reči u slike, likove i prizore. Kad čitamo, mi zamišljamo. Zamišljamo svetove, ljude, vasione, prostore, vekove. Kad čitamo, mi pričamo sa piscima. I tako vidimo da nismo sami, da „nijedan čovek nije ostrvo” (Džon Don), da su i prošli svetovi i davno nesatale civilizacije i ljudi još uvek tu, povezani sa nama danas, da možemo da ih vidimo, čujemo i osetimo, jer su nam ostavili knjige ili zapise, ostavili su priče. I tako čitajući, i samo čitajući, svako od nas odrasta i shvata da smo deo nečeg mnogo većeg i vrednijeg od nas samih. Da smo deo univerzuma, istorije i velike misterije čovečanstva. Ako postoji raj, govorio je Borhes, veliki ljubitelj knjiga, biblioteka i misterije čitanja, onda je raj sigurno jedna nepregledna Biblioteka. Za one koji vole da čitaju, biblioteka zaista jeste jedini raj na zemlji. Mesto na koje može da se pobegne, da se luta, da se mašta i da se saznaje. Jedino mesto čija su brojna blaga, složena po policama, dostupna svima, bez razlike. Dovoljno je samo da znate da čitate.

Čitanje je lek za sve. Čitajte knjige makar samo pola sata na dan, i više nikada nećete biti ni sami, ni bez nade, ni bez saveta, ni bez prijatelja. Čitajte i svet vam više nikad neće delovati nepristupačno i samotno.

Kažu da najveći filozof svoga vremena Kant nikada nije napustio malo mesto u kome je rođen. Pa, ipak je otključao mnoge tajne univerzuma. I bez putovanja saznavao je o svetu, čitajući i misleći. Današnja popularna izreka koja označava senzibilitet vremena i potiče, naravno, iz pragmatične protestantske Amerike, glasi „Just do it“ (u slobodnom prevodu „ne misli, uradi!”). Ali možda bi tebalo da ovu maksimu zamenimo povremeno sa „Just imagine it” kako nam je jedan od Bealtles-a savetovao. Jer ništa ne može biti ostvareno, a da prethodno nije „zamišljeno“. Vratimo se lekovitom čitanju da bismo vežbali sposobnost zamišljanja od koga, gotove slike, i unapred upakovane i probrane informacije Iiterneta pokušavaju da nas oduče.

I na kraju, najveća tajna čitanja: čitanjem ponekad stičemo nove i, možda, najzanimljivije prijatelje. Nedavno sam, preturajući po policama i sveskama svoje majke, otkrila da ona, zahvaljujući baš čitanju, održava tajnu vezu sa jednim otmenim gospodinom. Taj njen prijatelj iz mlađih dana toliko je obuzeo njenu pažnju da na svakom porodičnom skupu ne prestaje da nam ga pominje i citira njegove sudove i mišljenja. U poslednje vreme, ne razdvaja se od njega ni na putovanjima. Ali, ja nisam ni iznenađena ni ljubomorna. Naprotiv, drago mi je što je u dobrom i zabavnom društvu i što nije usamljena. A za to možemo da zahvalimo samo tom njenom mudrom i duhovitom sagovorniku... Njegovo ime je Borislav Pekić.