"Prema istinitoj priči": Ilustracija trilera i ništa više

Piše: Nina Plavanjac, studentkinja treće godine osnovnih studija dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu

El je na zanimljiv način Delfinin negativ: dok se Delfin proslavila autobiografskim delima zbog kojih je obožavana od strane čitalaca ali i ogoljena pred svetom i na meti porodičnih članova koje je u svom delu osudila, El je pisac iz senke koji piše umesto poznatih ličnosti. Njihov odnos je sve bliži i one postaju uzajamno zavisne jedna od druge: El se opsesivno divi Delfin i vidi sebe kao odgovornu za organizaciju i kako vreme odmiče kontrolu njenog života. Delfin očajnički traži inspiraciju za novi roman i pronalazi ga u El. Iako prvo deluje kao žrtva Eline manipulacije, ona podjednako manipuliše njom da bi došla do građe za svoj rad.

Granice između fikcije i stvarnosti i identiteta El i Delfin su sve zamagljenije. Ono što se u teoriji činilo kao suptilni triler o paranoji, zameni identiteta i kreativnom procesu, nažalost razočarava u praksi.

Tokom gledanja, stiče se utisak da se prati dobro poznata šema već izlizanih motiva, koji su tek načeti u filmu i obrađeni samo od spolja. O kreativnoj blokadi i slojevitom identitetu pisca i izvoru njegove inspiracije se puno priča, ali samih postupaka u režiji i glumi koji bi nam to stanje dočarali i ubedili nas, zapravo uopšte nema.

Predugački dijalozi služe isključivo ilustraciji, a nimalo karakterizaciji. Događaji koji se nadovezuju ne bude nikakvu napetost jer nema pravih preokreta ili neočekivanih postupaka, iako je u centru priče psihički nestabilna ličnost koja bi trebalo da je enigma za publiku.

El nije prava pretnja ili interesantan antogonista, fraze koje izgovara ne može da spasi ni šarm Eve Grin koja ne donosi ništa novo sem nekoliko karakteristika koje većina njenih rola ima: misteriozna je, fatalna ali uznemirujuća. Sve je prilično artificijelno, čak i njen kostim sačinjen od kratkih crnih suknji, jarkocrvenih detalja i beretki, koji oslikava tip francuske zavodnice. Iako je njena cela pojava sasvim predvidiva, ona ipak privlači najviše pažnje i skreće na sebe reflektor sa Emanuelle Seigner koja bi trebalo da nosi film. Emanuellina Delfin je krhka ali na toj karakteristici se zadržava. Mada postoji pokušaj problematizacije njenog lika kada se hrani Elinom intimom u nedostatku sopstvene inspiracije, to ne osvetljava njenu mračniju stranu već se antiklimaktično gubi kroz radnju. Njena naivnost kroz film nije dirljiva nego iritantna. To nije krivica Emanuelle Seigner, teško da je ona mogla da učini centralne tačke u zapletu uverljivijim.

Baš kad Delfin počinje da se otima Elinoj kontroli i izoluje je iz svog života, ona pada niz stepenice svoje zgrade i lomi nogu, a El je vidi dok je unose u ambulantna kola. Delfin vrlo prikladno nema nikog drugog sem El, koju je upoznala pre par nedelja, da brine o njoj. Ovakvi momenti, počev od toga da El slučajno stanuje u zgradi tačno preko puta Delfinine, do samog finala u kom Delfin beži od El i pada onesvešćena u jarak, čine se nespontano i namešteno da bi doveli priču gde reditelj želi da ona bude.

Moglo bi se pomisliti da se nelogičnosti mogu opravdati time da je ovaj film zapravo previše poetski i metaforičan da bi se fokusirao na preokrete u priči i napetost što se očekuje od trilera. Međutim, "Prema istinitoj priči" to jednostavno nije i ne može se reći da je njegova suština dekonstrukcija umetnika i njegovog procesa, kako se nekad trudi da izgleda. Ovaj film takođe nije ni psihološka studija dve žene.

Kao i sama premisa, životne priče El i Delfin obećavaju mnogo. Delfin ima disfunkcionalan odnos sa svojom porodicom i decom, El ima mračnu prošlost, i otac i muž su joj bili nasilni i umrli su na stravične načine. U ovoj rečenici je i početak i kraj njihovih biografija pošto se ništa više ne otkriva.

Delfin neprestano ponavlja kako je Elina životna priča savršena za bestseler ali zašto, ostaje nerazjašnjeno. Nedosledna atmosfera filma i njegov veliki problem jer se nije opredelio ni za ton ni za žanr su najočigledniji u sekvencama Delfininih noćnih mora, u kojima je El napada sa oklagijom ili joj iskače iz mobilnog telefona. Ove scene bi trebalo da izazovu nelagodnost, možda čak i strah, ali su jednostavno smešne. Njeni snovi nisu ni simbolični, ni jezivi, ni iznenađujući. I oni su puka ilustracija.

Film se kreće u raznim pravcima i igra se sa nekoliko žanrova ali nije ubedljiv ni u jednom i završava se predvidivo i antiklimaktično: El nestaje iz Delfininog života, piše knjigu o njihovom zajedničkom iskustvu kao pisac iz senke, Delfin postiže ogroman uspeh ovim romanom koji se zove, pogađate, "Prema istinitoj priči".