Bojanić: Vreme je da sačuvam ono što sam pisao

Postoje tekstovi koji se napišu i zaborave, objave koje traju jedan dan, naslovi koje već sutra prekriju neki novi naslovi i rečenice koje se pročitaju, prokomentarišu i potom nestanu u moru novih informacija, kao da nikada nisu ni postojale.

Živimo u vremenu u kojem sve brzo nastaje, još brže se širi, a zatim jednako brzo ustupa mesto nečemu novom.

Ali postoje i tekstovi koji nastaju sa namerom da ostanu, ne zato što je njihov autor uveren da je napisao nešto veliko ili nepogrešivo, niti zato što očekuje da će ih svi čitati, već zato što u sebi nose jedno vreme, jedno raspoloženje, jedan pogled na svet i pokušaj čoveka da zapiše ono što nije želeo da prećuti.

Ova knjiga nastaje upravo iz te potrebe.

Posle godina pisanja opaski, kolumni, tekstova, osvrta i različitih zapisa za sajt "srpskaistorija.com", došao je trenutak da zastanem, pogledam iza sebe i zapitam se šta će od svega onoga što je godinama nastajalo ostati kada prođe još jedna decenija, kada se promene tehnologije, ljudi i okolnosti, a mnoge internet stranice koje nam se danas čine trajnim više ne budu postojale.

I shvatio sam nešto važno: nije dovoljno samo pisati; ono što je napisano mora se, ako želimo da ima trajnu vrednost, i sačuvati.

Živimo u vremenu u kojem informacije dolaze brže nego što stižemo da ih pročitamo i razumemo. Svakoga dana pojavljuju se novi tekstovi, nove vesti, novi komentari i nove rasprave, pa ono što je danas važno već sutra bude potisnuto nečim novim.

Zato me ne čudi što danas mali broj ljudi do kraja pročita duži tekst; vremena je sve manje, pažnja je sve kraća, a navika čitanja postepeno ustupa mesto kratkim objavama, naslovima i informacijama koje se primaju gotovo usput.

Ali me nešto drugo i te kako čudi.

Pojedinci donesu sud o celom tekstu na osnovu naslova ili, u najboljem slučaju, podnaslova, a potom mudruju, presuđuju i objašnjavaju šta je autor "hteo da kaže", iako sam tekst nisu ni pročitali. Takav odnos prema pisanoj reči nije ozbiljan, ali je i to deo vremena u kojem živimo i deo javnog prostora u kojem svako ko piše mora da bude spreman da njegove reči budu prihvaćene, osporene, pogrešno shvaćene ili čak osuđene bez čitanja i razumevanja.

Ko javno piše, mora biti spreman i na pohvale i na kritike, jer pisana reč koja izađe pred javnost više nije samo naša; ona postaje predmet tuđeg čitanja, razumevanja ili nerazumevanja, prihvatanja ili odbacivanja. Ipak, ono što jeste naša odgovornost nije da nateramo druge da misle kao mi, već da ostavimo zapis o onome što smatramo važnim.

Zato sam, posle svega što sam godinama pisao, doneo odluku da svoje kolumne, tekstove i zapise sa sajta "Srpska istorija" saberem u knjigu i sačuvam ih, ne samo u digitalnom obliku, već i na papiru, u obliku koji može da ostane u bibliotekama, domovima i rukama ljudi i onda kada internet stranice, serveri i platforme na kojima su tekstovi prvobitno objavljeni više ne budu postojali.

Ne zato što mislim da je svaka napisana reč savršena, jer nije, niti zato što verujem da sam u svakoj temi bio u pravu. Čovek se menja, vreme se menja, menjaju se okolnosti, saznanja i iskustva, pa se ponekad menjaju i naša viđenja pojedinih pitanja.

Ali upravo zato zapis ima vrednost, jer pokazuje kako smo mislili u jednom vremenu, šta nas je bolelo, šta nas je brinulo, čemu smo se nadali, šta smo branili od zaborava i šta nismo želeli da prećutimo.

A kada je reč o istoriji jednog naroda, to postaje još važnije, jer istorija nije samo ono što se dogodilo već i ono što je jedan narod zapamtio, kao i ono što je odlučio da ne zaboravi.

Pisana reč je svedočanstvo

Kroz ove kolumne vremenom su se preplele skoro sve teme kojima se bavi "Srpska istorija" - od najstarijih stranica srpske istorije do savremenog trenutka, od velikih pobeda do velikih zabluda, od Kosova i Metohije do Jasenovca, od državotvornosti i nacionalnog identiteta do pitanja šta smo kao narod sačuvali, šta smo usput izgubili, zaboravili i šta smo mogli još da uradimo, a nismo.

Pisano je o našim vladarima i vojskovođama, o ratovima i stradanjima, o zaboravljenim ljudima i događajima, o srpskom jeziku i pismu, kulturi, prosveti i tradiciji, ali nije pisano samo o prošlosti; pisano je i o Srbiji u kojoj danas živimo i o načinu na koji se odnosimo prema sopstvenoj prošlosti, svojim žrtvama, svojoj kulturi, svom jeziku i pismu, svojim institucijama, Kosovu i Metohiji i, što je možda najvažnije, prema onome što ćemo ostaviti generacijama koje dolaze posle nas.

Zato ova zbirka nije samo zbir kolumni.

Ona je, na svoj način, mala hronika jednog vremena, jer se u njoj nalaze pitanja koja nisu nastala u nekoj dalekoj prošlosti, već su nas okruživala ovde i sada. Možda će neko za deset, dvadeset ili pedeset godina pročitati neki od ovih tekstova i zapitati se kako su ljudi u Srbiji početkom dvadeset prvog veka razmišljali o svojoj istoriji, svojim žrtvama, svom identitetu, Kosovu i Metohiji i odnosu prema sopstvenom nasleđu.

I to je već dovoljan razlog da budu sačuvani.

Jer mi danas poznajemo prošlost i zato što su neki ljudi pre nas ostavili pisani trag. Da nije bilo njihovih zapisa, pisama, knjiga, dnevnika, svedočanstava i dokumenata, mnoge stranice naše istorije bile bi prazne, a mnoge sudbine zauvek bi ostale bez glasa.

Narod bez zapisa lako postaje narod bez pamćenja, a narod bez pamćenja lako postaje narod kojem drugi pišu prošlost… a nama su je i pisali.

To je ono što nikada u budućnosti ne smemo dozvoliti.

Ne možemo prepustiti drugima da nam pišu pamćenje

Mi Srbi imamo istoriju koja je preduga i preteška da bismo je prepustili zaboravu. Imamo slavne pobede, ali i strašne poraze, i one na bojnom polju i one koje smo doživljavali u miru; imamo velike vladare, vojskovođe, naučnike, umetnike i prosvetitelje, ali i čitave generacije koje su stradale a da njihova imena danas jedva pominjemo… a imamo i izrode od Srpstva.

Imamo mesta koja su postala simboli stradanja.

Imamo Kosovo i Metohiju.

Imamo Jasenovac.

Imamo seobe, ustanke, Prvi i Drugi svetski rat, kao i stotine hiljada i milione ličnih sudbina koje su se vremenom pretvorile u brojeve u istorijskim knjigama.

A iza svakog broja bio je čovek – nečiji otac, majka, sin, kćer, nečiji dom, porodica, detinjstvo i život.

Zato je pamćenje obaveza, ne zato da bismo živeli u prošlosti ili gajili mržnju prema bilo kome, već da bismo znali ko smo i odakle dolazimo.

Narod koji poznaje svoju prošlost ne mora da mrzi bilo koga. Naprotiv, može da poštuje druge narode, a da istovremeno poštuje sebe; može da razgovara sa drugima, a da ne pristane da mu drugi određuju šta sme da pamti; može da gleda u budućnost, a da ne okreće leđa svojim precima.

Pamćenje nije mržnja. Pamćenje je odgovornost.

Zašto "srpska istorija"?

Sajt "Srpska istorija" nastao je iz jednostavne potrebe - da na jednom mestu bude sačuvano što više tragova o srpskoj prošlosti, ljudima, događajima, kulturi i stradanjima koji ne smeju biti zaboravljeni.

Godine su prolazile, tekstovi su se množili, teme su se širile i od jednog sajta vremenom je nastao veliki arhiv različitih zapisa, prava riznica tekstova, svedočanstava i priloga koji su nastajali sa jednom osnovnom namerom - da se pamti.

Ali internet nije večan.

Stranice se gase, sajtovi nestaju, linkovi prestaju da rade, serveri se menjaju, platforme se gase, a društvene mreže potiskuju stare objave toliko brzo da se ponekad čini kao da ono što je bilo važno juče više nikoga ne zanima danas.

Ono što nam se danas čini trajnim, sutra možda više neće postojati.

Zato sam shvatio da nije dovoljno reći: "To je na internetu, tamo će ostati."

Ono što je važno treba sačuvati i van interneta - na papiru, u knjizi, arhivi, ličnim bibliotekama, u domovima i, pre svega, u rukama ljudi.

Jer knjiga je ipak drugačija. Ona ne zavisi od algoritma, internet platforme ili trenutne popularnosti; može da stoji na polici godinama, da pređe iz jednih ruku u druge i da je otvori čovek koji danas još nije ni rođen.

I možda je upravo to jedan od najvećih smislova ove zbirke.

Ne pišem da bih bio čitan po svaku cenu

Znam da mali broj ljudi danas pročita moje kolumne do kraja i znam da će neki pročitati samo naslov, neki podnaslov, neki nekoliko rečenica, a neki će možda odmah doneti sud o celom tekstu. I to je deo javnog prostora u kojem živimo.

Ne mogu naterati nikoga da čita, a to mi i nije cilj, kao što ne želim ni da nateram bilo koga da se sa mnom složi.

Ono što mogu jeste da uradim ono što je do mene: da zapišem ono što smatram važnim, da ostavim svoj pogled i svoje opažanje, da postavim pitanje, pokrenem raspravu, podsetim, upozorim i sačuvam ono što mislim da ne treba prepustiti zaboravu.

Jer možda jedna kolumna neće promeniti svet, ali jedna rečenica može promeniti nečije razmišljanje i podstaći ga na dalje istraživanje; jedan tekst može nekoga naterati da otvori istorijsku knjigu, jedna priča može nekoga podstaći da potraži ime svog pretka, a jedno svedočenje može sprečiti jedan zaborav.

A ponekad je i to dovoljno.

Stil pisanja - Da istorija bude bliska čitaocu

Ova knjiga nije namenjena samo istoričarima i ljudima kojima je istorija struka, već pre svega širokom krugu čitalaca koji žele da razumeju sopstvenu prošlost, a možda nisu imali priliku, vremena ili dovoljno podsticaja da o njoj čitaju više.

Zato sam nastojao da pišem jezikom koji je razumljiv, pitak i blizak čitaocu, bez nepotrebnog opterećivanja stručnim izrazima i suvoparnim nabrajanjem činjenica, jer verujem da istorija ne sme biti zatvorena samo u krug onih kojima je ona profesija.

Iza svakog datuma stoji događaj, iza svakog događaja stoji čovek, a iza svake istorijske odluke ostaju posledice koje često osećaju generacije koje dolaze posle onih koji su tu odluku doneli.

Zato istorija nije samo školska lekcija, niz datuma i imena koje treba naučiti za ocenu; ona je priča o ljudima, njihovim izborima, pobedama, greškama, stradanjima, zabludama, nadama i borbi za opstanak.

Nastojao sam da o tim temama pišem tako da ih može razumeti i čitalac koji nije istoričar, ali i da onima koji već poznaju istoriju ponudim pitanje, drugačiji ugao gledanja ili podsticaj da neku temu dodatno istraže.

A možda će jednoga dana ovi tekstovi biti prevedeni i na druge jezike, pre svega na engleski, kako bi i čitaoci van Srbije mogli da upoznaju teme o kojima se u ovoj knjizi govori i da čuju glas jednog autora koji o srpskoj istoriji piše iz sopstvenog, srpskog i rodoljubivog ugla.

Ne da bismo bilo koga ubeđivali da mora da misli kao mi, već da bi i drugi mogli da čuju ono što je često nedovoljno čujno i da sami upoznaju deo naše istorije na jedan drugačiji način, naše stradanje, pobede, zablude i pamćenja.

Ova knjiga je moj otisak jednog vremena

Ovu knjigu zato ne treba čitati kao konačnu istinu o svim temama koje su u njoj obrađene, već pre svega kao zapis jednog čoveka o vremenu u kojem je živeo, o pitanjima koja su ga okruživala, o stvarima koje su ga brinule i o temama za koje je smatrao da zaslužuju da o njima bude napisano nešto više.

U njoj su moja razmišljanja, moja pitanja, moje sumnje, moja uverenja i moja neslaganja, ali iznad svega moja potreba da o stvarima koje smatram važnim ne ćutim.

Zato je i naslov simboličan:

"Ono što nisam hteo da prećutim."

Neke stvari sam mogao da prećutim; bilo bi lakše, bilo bi udobnije, a ponekad bi možda bilo i mudrije ne ulaziti u rasprave koje donose više neprijatnosti nego koristi.

Ali ako čovek stalno prećutkuje ono što smatra važnim, jednog dana može shvatiti da je čitav život proveo ćuteći.

Ja to nisam želeo.

Zato sam pisao i ono što drugi nisu, zato sam otvarao teme koje su ponekad bile nepopularne i zaboravljene, zato sam postavljao pitanja za koja nisam uvek imao konačne odgovore i zato sada želim da sačuvam ono što je napisano.

Vreme je da sačuvam ono što sam pisao

Ova odluka nije samo posledica umora, već i slika vremena u kojem se nalazimo.

Posle više od jedne decenije rada na sajtu "Srpska istorija", kao njegov glavni urednik, sve više shvatam koliko je lako nešto započeti, a koliko je teško održati ga godinama, u kontinuitetu i bez prekida, posebno kada iza jednog takvog posla ne stoji veliki sistem, institucija ili brojna redakcija, već pre svega rad, vreme, istrajnost i entuzijazam pojedinca.

Sajt je opstajao zahvaljujući radu, vremenu, istrajnosti i entuzijazmu, ali nijedan čovek ne može beskonačno da radi sam.

I zato je danas i opstanak sajta "srpskaistorija.com" pod znakom pitanja.

Ne želim da kukam i ne želim nikoga da optužujem, ali želim da budem iskren, jer pitanje opstanka jednog sajta koji više od decenije pokušava da sačuva i predstavi srpsku istoriju nije samo pitanje jednog sajta i jednog čoveka.

To je i pitanje našeg odnosa prema sopstvenom pamćenju.

Koliko nam je zaista stalo do sopstvene istorije?

Koliko nam je stalo do ljudi koji je istražuju, pišu i čuvaju?

Koliko nam je stalo do toga šta će naša deca znati o svojim precima i šta će o nama jednoga dana znati oni koji dolaze posle nas?

Zato sada želim da napravim pauzu u pisanju novih kolumni i posvetim se onome što je već napisano: da se sve sredi, sistematizuje, proveri, sačuva i odvoji važno od manje važnog, kako bi se napravio trag koji neće zavisiti samo od toga da li će jednog dana neki internet sajt još postojati.

Jer ako se jednog dana ugasi „Srpska istorija“, ne želim da zajedno sa njom nestane i ono što je godinama pisano – taj trud, zalaganje i svakodnevni rad na sajtu.

Možda će neko u nekom od ovih tekstova pronaći odgovor na bar jedno pitanje koje ga je dugo zanimalo, možda će neko zahvaljujući jednoj kolumni započeti sopstveno istraživanje, a možda će neko, čitajući ove stranice za nekoliko decenija, shvatiti nešto o vremenu u kojem smo mi živeli i načinu na koji smo gledali na sopstvenu istoriju.

Ako se to dogodi, onda je ova knjiga ispunila svoju svrhu.

Jer pisana reč ima jednu čudesnu osobinu: ona može da nadživi svog autora.

Zato su nam i danas dragoceni tekstovi ljudi koji su pisali pre sto, dvesta ili hiljadu godina, ne zato što su bili nepogrešivi, već zato što su ostavili svedočanstvo svog vremena.

Ostaviti trag

U kolumnama sam uvek pokušavao da otvorim teme o kojima se ponekad ćuti i da srpsku istoriju približim ljudima koji možda nisu imali priliku da je upoznaju na drugi način.

Zato ovu knjigu ne posvećujem samo onima koji će je danas čitati, već i onima koji će je možda čitati jednoga dana - onima koji će želeti da znaju, onima koji će tražiti odgovore i onima koji će se pitati ko smo bili.

Jer narod nije samo ono što trenutno živi, već i ono što je nasledio od svojih predaka i ono što će ostaviti svojim potomcima.

Mi smo karika između prošlosti i budućnosti.

Naš zadatak nije da prekinemo taj lanac, već da ga sačuvamo; da ne zaboravimo svoje pretke, da ne izbrišemo svoje žrtve, da ne umanjimo svoje pobede, da ne skrivamo svoje greške, da iz istorije učimo i da svojoj deci ostavimo više od praznih reči.

Treba da im ostavimo zapis, knjigu, sećanje.

Jer jednog dana, kada nas više ne bude, ostaće samo ono što smo uspeli da sačuvamo.

Zato sada želim da sačuvam ono što sam pisao.

Ne zato što mislim da sam rekao sve, jer nisam.

Ne zato što mislim da sam uvek bio u pravu, jer niko nije.

Već zato što verujem da je bolje ostaviti zapis nego ostaviti prazninu, bolje je postaviti pitanje nego se praviti da problema nema, bolje je sačuvati svedočanstvo nego dopustiti da ga vreme izbriše i bolje je da buduće generacije imaju priliku da pročitaju kako smo mi videli svoje vreme, nego da im jednoga dana ostanu samo tuđa tumačenja.

Zato neću brisati ono što je napisano.

Sačuvaću i neslaganja, jer su i ona deo vremena u kojem smo živeli.

A šta će biti sa "Srpskom istorijom" - pokazaće vreme.

Trudiću se da je održim i, ako bude moguće, nastaviću.

Ako jednog dana ne bude moguće, želim da iza nje ostane nešto što neće nestati.

Trag.

Svedočanstvo da je postojalo jedno mesto na internetu koje je godinama pokušavalo da sačuva srpsko istorijsko pamćenje.

Zato ova knjiga nije samo zbir tekstova koji su nekada bili objavljeni na internetu.

Ona je pokušaj da se jedan deo vremena sačuva od prolaznosti, da se jedan način razmišljanja ostavi budućim čitaocima i da ono što nije htelo da bude prećutano ne bude ni izgubljeno.