Mimi Mercedez – bez sažaljenja

Piše: Milica Ivić, teoretičar umetnosti

Najčešće predstavljena kao vulgarna, eksplicitna ili provokativna beogradska reperka, Mimi Mercedez zapravo nije prva ni jedina autorka oštrog jezika i u tome ne može biti tajna eksplozije njene popularnosti. Da, ona je eksplicitna, ali i uzbudljiva, drska, jedinstvena i lojalna grupi svojih ženskih saboraca, ženskoj bandi koju naziva „bahata familija obrijane đane”. Čini se da je komponenta afirmacije devedesetih godina prošlog veka, sadržana i u nazivu rep kolektiva kojem Mimi pripada – Bombe devedesetih, najproblematičniji deo prihvatanja ove zanimljive muzičke pojave.

Kultura proizvedena devedesetih godina prošlog veka u Srbiji, ima veoma negativnu konotaciju u elitističkim akademskim i umetničkim krugovima. Međutim, Bombe devedestetih samo su simptom otpora nekritičnom prihvatanju tekovina neoliberalnog kapitalizma, koji se tranzicijom pojavljuje kao jedino, ako ne i spasonosno rešenje i izlaz iz mračnog nasleđa svega što prethodi dvehiljaditim godinama. Alternativa u recepciji koju Mimi Mercedez i ostali članovi kolektiva nude jeste preuzimanje ovog marginalizovanog nasleđa koje nikad nije priznato kao vredno i poigravanje s krajem svih vrednosti kao prostorom oslobađanja i invencije. Devedesete nisu slučajna, lokalna pojava i nužno ih je sagledavati u kontekstu makrogeopolitičkih odnosa, dok u tekovinama devedesetih postoji mogućnost koketiranja sa ilegalnim, subverzivnim, anarhičnim, antigrađanskim, antiburžoaskim vrednostima, koje je važno za ove mlade umetnike.

Mimi Mercedez je kompleksni umetnički fenomen. Ima razdvojene i razvijene performativne uloge koje bi, možda neprimereno kontekstu, mogle da se nazovu heteronimima, po ugledu na pesnika Fernanda Pesou i njegove pesničke likove koji stvaraju žanrovski različitu poeziju. Njene pesme su politika, njen uticaj prerasta u pokret (Bez sažaljenja), njen opus koji obuhvata solo numere, kao i saradnju sa ostalim reperima već je toliko obiman i raznovrstan da ga je nužno preslušavati, ali ga je teško kategorisati, obuhvatiti i predstaviti. Njeni javni nastupi i pojavljivanje u medijima uvek izazivaju reakcije. Pre nekoliko godina pojavila se kao manje ili više usamljeni ženski glas na rep sceni, tvrdeći da je izmislila nekoliko heteronima da bi ojačala žensko prisustvo na sceni i da bi se činilo da ih ima više. Mimi Mercedez je Sestra drugarica, Guda iz Huda, Jovanka Oroz, Mimi mama, Prava dama, Učiteljica ljubavi, Sirova riba, Mlada preduzetnica, što su sve različita ispoljavanja njene umetničke ličnosti i skoro da je izvesno da neće ostati jedina. Ona bira marginalnu umetničku formu, rep muzički žanr, koja je dominantno rezervisana za muškarce, za seks, novac, nasilje i drogu. Ona je odabrano marginalno pozicionirana kao neko ko demistifikuje moral srednje klase, njene zakonitosti, njenu sigurnost i uloge koje su dodeljene ženi: „Kleopatra je vatreni znak, ja sam previše jaka za brak, da očvrsnem um, artikulišem ličnost, da učvrstim moć, manipulišem pi*kom” (Kleopatra).

Odabrano je neobrazovana i okrenuta zarađivanju novca na samopreduzetnički, specifično feministički način („Mimi Mercedez, mlada preduzetnica, nemam radno vreme i ne treba mi dnevnica”). Suprotstavlja se idealu ženskog tela, osnažujući se da bude Guda iz Huda, kao u stihovima: „Hejteri me zovu debelom k’o da je to ružno” (Napucane svinjice) ili „Da li debljina je seksi – jeste i biće” (Napucane svinjice). Heteronim Sestra drugarica eksplicitno je antikapitalistički, antipatrijarhalni i protiv rodnih razlika („Bratstvo sestrinstvo, svi se borimo za isto… Ne može ništa napola i keš ne zna za dva pola” (Bratstvo sestrinstvo).
Pored svega toga, prihvata najprezreniji ženski model, ulogu kurve: „Oni viču da sam kurva k’o da glumim da sam dama, ko god da je prod’o rep očigledno nije vama” (Porno). Iako nije reč o poistovećivanju lirskog i empirijskog Ja, mešanja stvarne ličnosti pesnika i vrednosti i stavova izrečenih u pesmama, komponenta identiteta kurve potiče od biografske činjenice da je zarađivala igrajući u striptiz klubu, gde je mnogo naučila o ponašanju na sceni. Stoga želi da spoji striptiz i repovanje: „Sve pevačice igračice i konobarice to su moje mačkice sestre drugarice” (To je ta). Mimi Mercedez se odlučno suprotstavlja ponuđenim, prihvaćenim ženskim ulogama u društvu i pozicioniranju u odnosu na muškarce, ali ona nije feministički subjekat i ne usvaja feministički identitet. Zapravo, ona odbacuje feminističku logiku: „Nikada se neću žaliti zbog diskriminacije jer ribe ne pretresaju čak ni u toku racije” (Jedino što znam).

Na prvi pogled, njena odluka da prihvati poziciju prekarnog virtouza u oblasti porno-industrije, koji upravlja svojim potencijalima i svojim telom, moglo bi da se poistoveti sa postporn ili proseks feminističkom pozicijom (videti, na primer, dokumentarni film Viržini Depant (Mutanti. Porno pank feminizam. Ovaj pokret počeo je kao revolucionarni pokret osamdesetih godina 20. veka, naročito u odnosu na klasične feminističke pozicije koje bilo koju pornografsku sliku doživljavaju kao atak na žensko dostojanstvo i zahtevaju cenzuru ovakvih sadržaja. Bilo koji oblik rada u seksualnoj industriji uzima se kao trgovina ljudskim telom. Strategija proseks feminizma je obrnuta: telo, zadovoljstvo, pornografija i seksualni rad mogu da budu političko oruđe. Oslobođene viktimizacije koju klasični feminizam nameće, zagovornice ovog pokreta preuzimaju pravo da koriste svoje telo kako žele, što uključuje i učestvovanje u seksualnom radu. Iskustvo slobode postaje ono što je tradicionalno označeno kao ropstvo, što je zanimljiv obrt. Problem sa ovim pristupom je taj što se najčešće oslanja na politiku identiteta i ženske subjektivnosti, zanemarujući širi kontekst proizvodnje u kojem sistem lako vrši aproprijaciju i eskploataciju ovakvog oblika izražavanja za pravljenje profita i marksističku kritiku koja zahteva da se rod, rasa i seksualno opredeljenje posmatraju samo kao manifestacije klasnih podela. Za razliku od teorijskog ili umetničkog praktikovanja proseks feminizma, Mimi Mercedez ne nastupa na zaštićenom umetničkom ili akademskom tržištu, već na otvorenom tržištu rada i mnogo je bliža klasnoj, nego rodnoj borbi za ženska prava.

Iz njenog opusa je jasno da savremene prilike sagledava tako da je, sa jedne strane, reč o gubitku radničkih prava i svesti koja je postojala u socijalističkom okruženju, a s druge strane mogućnostima koja nastupaju s privatizacijom i nekontrolisanim nastupanjem neoliberalnog poretka rada kao što su rad za platu koji donosi minimalnu zaradu i opštu, sveprisutnu prekarnost. Okrenutost postsocijalističkom nasleđu, kao i devedesetim godinama prošlog veka, deo je antikapitalističkog stava koji dolazi sa pretvaranjem svih slabosti u prednosti, što se postiže paradoksalnim poigravanjem sa vrednostima u konceptualnoj teorijskoj igri.

Da li može da se nastupa protiv bilo koje strukture korišćenjem njenih osnovnih vidova eksploatacije? Da li bi money maker (kao što kaže tetovaža Mimi Mercedez) istovremeno mogao da se bori i protiv strukture koja omogućava stvaranje novca? Mogući odgovor je drugo pitanje. Da li je možda prvi korak ka subverziji činjenje određenih mehanizama vidljivim? Čak i ako borba ne može da bude sve vreme dosledna, šta nas obavezuje na isključivi izbor između odustajanja od borbe ili apsolutne doslednosti?

Izvor: Politika - Kulturni dodatak