Pet filmova o izboru pape: Od belog dima do velikog ekrana VIDEO

Konklava, razgovori među kardinalima, strah od odgovornosti i unutrašnje borbe - sve su to teme koje su reditelji pretvorili u nezaboravne filmske priče.

Ovo je pregled filmova koji približavaju svet iza zatvorenih vrata Sikstinske kapele, u izboru portala Kinofilm.hr.

• Šta sledi nakon sahrane pape Franje? FOTO
• Nakon papine smrti, svi traže ova dva filma: Gledanost im skočila 400 odsto FOTO/VIDEO
• "Konklava će biti kratka. Dokaz je i ova scena iz autobusa..."
• Odluka je pala: Izbor novog pape počinje ovog datuma

Smrt pape Franje označila je kraj jedne ere za Katoličku crkvu i ostavila vernike širom sveta u dubokoj žalosti. Papa je juče sahranjen, a sada sledi konklava - tradicionalna procedura izbora novog pape. U ovim trenucima sve oči sveta uprte su u Vatikan, gde se kardinali iz svih krajeva okupljaju kako bi kroz molitvu i glasanje izabrali novog poglavara Katoličke crkve.

Retko se svet ujedini u tako napetom iščekivanju kao u trenucima izbora novog pape. Upravo spoj duboke duhovnosti, drevne tradicije i tihe drame koja se odvija iza zatvorenih vrata konklave tiokom decenija inspirisao je brojne filmske autore.  

U nastavku je predstavljeno pet filmova koji na različite načine - od istorisjke drame do savremenog trilera - prikazuju izbor novog pape.

Kroz tu filmsku prizmu mogu da se dožive atmosfera i veličanstvenost trenutka kada se iznad Sikstinske kapele pojavi beli dim, kao znak da je izabran novi Petrov naslednik.

"Konklava" ("Conclave", 2024.)

Iako je reč o fikciji, ovaj film daje jasnu sliku kako izgleda izbor pape. Reč je adaptaciji istoimenog bestselera Roberta Harisa, a ovaj je politički triler na velika platna prenio je reditelj Edvard Berger.

U Konklavi je reč o događajima u Vatikanu nakon iznenadne smrti pape. Naime, tad se u Svetoj Stolici okupljaju članovi Kardinalskog zbora kako bi, izolovani od spolašnjeg sveta, prateći stogodišnju proceduru, u Sikstinskoj kapeli izabrali novog papu. U filmu, sam postupak sprovodi kardinal Lorens (Ralf Fajns), a za titulu poglavara katoličke crkve konkurišu kardinali Belini (Stanli Tuči), Tremblej (Džon Lithou, Tedesko (Serđo Kastelito) i Ademi (Lusian Msamati), koji bi mogao da postane prvi afrički papa u istoriji. Svatko od njih krije vlastite ambicije, ali i tajne koje bi im mogle uništiti šanse za izbor. U glumačkoj ekipi je i Izabela Rosellini koja tumači lik sestre Agnes, časne sestre zadužene za vođenje Casa Santa Marta, rezidencije u kojoj su kardinali smešteni tokom konklave.

Nakon smrti pape Franje, Konklava se vratila u bioskopea, najbolje preporuke za gledanje dala je Američka filmska akademija koja je film nomininovala u čak osam kategorija za nagradu Oskar, a pozlaćenu statuu na kraju je odneo samo scenarista Piter Stron (za najbolji adaptirani scenario).

"Dvojica papa" ("The Two Popes", 2019.)

Iako se ne bavi samom konklavom, film "Dvojica papa" donosi intiman pogled na razmišljanja dvojice papa – odlazećeg Benedikta XVI. i budućeg pape Franje – neposredno pre istorijske abdikacije i promene u Katoličkoj crkvi. Film je režirao brazilski reditelj Fernando Miereles, poznat po hitu "Božji grad" ("Cidade de Deus" / "City of God", 2002.), dok scenario potpisuje Entoni Mekkarten, koji se specijalizirao za biografske priče ("Teorija svega" /"The Theory of Everything", 2014, i "Bohemian Rhapsody", 2018.). U glavnim ulogama odlični su Enhoni Hopkins kao papa Benedikt XVI i Džonatan Prajs kao kardinal Horhe Mario Bergoglio, budući papa Franja. Radnja prati njihove privatne razgovore uoči Benediktove abdikacije, otkrivajući njihove ideološke razlike, sumnje i lične borbe. Film je oduševio i kritiku i publiku, a bio je nominovan za tri Oskara - u kategorijama najboljeg glumca (Prajs), najboljeg sporednog glumca (Hopkins) i najboljeg adaptiranog scenarija. Pohvale se posebno odnose na dijaloge i suptilne, emotivne glumačke interpretacije koje su publici približile likove izvan formalnog okvira crkvene hijerarhije.

"Imamo papu" ("Habemus Papam", 2011.)

sihološki aspekt izbora pape i odgovornost koju ta funkcija nosi prikazani su u duhovitoj, ali melanholičnoj drami "Imamo papu". Film je režirao, ali i učestvovao u pisanju scenarija (uz Frančeska Pikola i Federiku Pontremoli), Nani Mortti, a glavnu ulogu novog pape, koji doživljava živčani slom neposredno nakon izbora i odbija preuzeti svoju dužnost, tumači Mišel Pikoli.

Dakle, radnja filma Imamo papu fokusira se na papinu unutrašnju borbu i strah od ogromne odgovornosti koju funkcija nosi, dok Vatikan pokušava da sakrije krizu od očiju javnosti.

Film je premijerno prikazan na Filmskom festivalu u Kanu, gde je bio u konkurenciji za Zlatnu palmu, a kritičari su ga hvalili zbog suptilne ironije i toplog prikaza ljudske ranjivosti.

Zanimljivo je da Moreti, osim uloge reditelja i koscenariste, u filmu tumači i ulogu psihoterapeuta koji pokušava da pomogne papi.

"Papa mora umreti", odnosno "Papa mora na dijetu" ("The Pope Must Die", 1991.)

Komičnu stranu izbora pape donosi britanska crna komedija "Papa mora umreti", reditelja Pitera Ričardsona, koji je, uz Pita Ričensa i koscenarista filma, a glavnu ulogu tumači Robi Koltrejn. On je, naime, pošteni i dobroćudni sveštenik koji je, zbog administrativne greške, nakon smrti prethodnog crkvenog poglavara, izabran za papu.

Radnja prati njegovu borbu protiv korupcije unutar Vatikana i pokušaje mafije da ga ukloni. Film je izazvao velike kontroverze zbog provokativnog naslova i satiričnog prikaza Crkve, što je rezultiralo ograničenim distribucijskim mogućnostima u nekim zemljama. Kritike su bile podeljene - dok su ga jedni hvalili zbog hrabrog humora, drugi su smatrali da se previše oslanja na površne gegove. Danas ima status kultnog filma među ljubiteljima crnog humora i britanske satire.

"Ribarove cipele" ("The Shoes of the Fisherman", 1968.)

Ova epska drama iz 1968. prikazuje izbor pape u vremenu globalne političke krize. Film je režirao Majkl Anderson, a scenario je adaptacija istoimenog romana Morisa Vesta. U filmu gledamo Enthonyja Kvina kao Kirila Lakotu, bivšeg sovjetskog političkog zatvorenika koji je, nakon puštanja iz gulaga, izabran za papu, i to u trenutku kada svetu prijeti nuklearni sukob.

Radnja kombinuje lično duhovno preispitivanje s velikim političkim pitanjima, prikazujući papu kao mirotvorca u doba hladnog rata. Film je bio nomininovan za dva Oskara - za najbolju originalnu muziku i najbolju scenografiju - a istakao se i impresivnom rekonstrukcijom Vatikana na setu.

Kritike su bile uglavnom pozitivne, uz pohvale za ozbiljan pristup temi i za Kvinovu snažnu izvedbu. Danas se smatra klasičnim prikazom papinstva u fikciji, posebno zbog humanog prikaza poglavara koji se suočava s izazovima daleko većima od samog verskog vodstva.