Kako prepoznati da li je dete razmaženo ili ima disleksiju

Ja nisam uspeo da završim školu redovno jer me je učiteljica bukvalno kinjila zbog disleksije pa sam stekao averziju prema školi i bilo kakvom organizovanom učenju. Danas sam direktor s jedne i uspešan web developer sa druge strane a drugari koji su bili miljenici jer su lepo pisali i tečno čitali rade na buvljaku na tezgi, dele flajere il' raznose pice. Neki i sa fakultetom.
Imam troje dece. Svo troje blago disleksično a najmladji (i najpametniji) i sa disfazičnim sindromom. Učiteljica mi je čak savetovala da primenjujem mere ficičkog kažnjavanja jer je konstantno nevaljao i ometa nastavu jer ne zna gde mu je šta. A dete uči takoreći iz etra. Sve što je usmeno i iz realnog sveta a ne iz knjige se samo sliva u tu glavicu.
Učimo da čitamo kod logopeda radimo vežbe koncentracije i nadamo se da će se sve srediti do 4-5 razreda ko kod sestre.
Poenta ovog komentara je. Da vam dete ima neki fizičji deformitet ili povredu vi bi ga lečili i vodilu na terapiju jer je vama problem vidjiv i jasan. Ne bi ste ga kažnjavali il tukli jer ne može da trči sa iščašenim člankom.
A još da znate koliko sam vremena proveo ispravljajući slovne greške u ovom tekstu a garant ih još ima.

Ceo zivot sam imala problem u citanju i pisanju. Pisanje najzvucnijeg slova u reci prvo pa naknadno dodavanje ostalih slova. Pisanje nakoso i muke sa citanjem, koje su postajale jos gore pri citanju pred grupom ljudi, sto je uticaj strepnje da ce me "provaliti". Bila sam vukovac, i kao u 6. razredu osnovne, tako i u gimnaziji, profesorke su znale da me zaustave i zapanjujuce kazu pred svima "dete, pa ti ne znas da citas, a vukovac?!". Mislila sam da je problem sto sam levoruka, sa delicnom dominacijom desne ruke, ukoliko nisu potrebni sitni pokreti.Tek sam kasnije na faxu shvatila sta je tacno moj problem i sama sam radila na tome. Mnogo je lakse prilikom kucanja na tastaturi, ali rukom pisan tekst i dalje izgleda neorganizovano i, opet, na koso. Danas sam master klinicki psiholog i razumem sta je u pitanju i kako nastaje i kako se razvija. Nemojte dozvoliti da Vas neko ubedi da nesto nije u redu sa Vama, coveku nije prirodno dato da vrsi radnje citanja i pisanja, vec je to vestacka radnja osmisljena od strane coveka, niste ni manje ljudi, ni manje pametni ni vredni ljudi samo zato sto imate teskoce. Prihvatite to i ne osudjujte sebe, samo napred. :)

Ja sam u prvom razredu uvek bila kritikovana kako imam ruzan rukopis i dobijala ko ocenu CRNI cvetic. Crveni cvetic je znacilo uredno i lepo pisanje.
Kasnije u srednjoj skoli su ucenici koji su izostajali iz škole, uzimali i prepisivali iz moje sveske jer sam citko i lepo pisala.
Bas me zanima kakav rukopis danas imaju oni koji su u prvom razredu dobijali crveni cvetic

Poenta je da u našem društvu nema mesta za drugačije ljude (ili decu).
Ako si drugačiji jer si bolji, brži, pametniji, sposobniji - svi te kinje od malena, pokušavajuci da dokažu da si drugačiji jer ne valjaš.
Tako sam se barem ja provela, odrastajući u provinciji.
Decu treba podržati da odrastu u najboljeg sebe, a ne u našu viziju njih.

Za Buša, Toma Kruza, Patona i Dalija (podržavao fašiste u španskom gr.ratu) nije ni čudo, vidi se iz aviona.

sacuvaj.

Za Buša, Toma Kruza, Patona i Dalija (podržavao fašiste u španskom gr.ratu) nije ni čudo, vidi se iz aviona.

Ja sam u prvom razredu uvek bila kritikovana kako imam ruzan rukopis i dobijala ko ocenu CRNI cvetic. Crveni cvetic je znacilo uredno i lepo pisanje.
Kasnije u srednjoj skoli su ucenici koji su izostajali iz škole, uzimali i prepisivali iz moje sveske jer sam citko i lepo pisala.
Bas me zanima kakav rukopis danas imaju oni koji su u prvom razredu dobijali crveni cvetic

sacuvaj.

Ja nisam uspeo da završim školu redovno jer me je učiteljica bukvalno kinjila zbog disleksije pa sam stekao averziju prema školi i bilo kakvom organizovanom učenju. Danas sam direktor s jedne i uspešan web developer sa druge strane a drugari koji su bili miljenici jer su lepo pisali i tečno čitali rade na buvljaku na tezgi, dele flajere il' raznose pice. Neki i sa fakultetom.
Imam troje dece. Svo troje blago disleksično a najmladji (i najpametniji) i sa disfazičnim sindromom. Učiteljica mi je čak savetovala da primenjujem mere ficičkog kažnjavanja jer je konstantno nevaljao i ometa nastavu jer ne zna gde mu je šta. A dete uči takoreći iz etra. Sve što je usmeno i iz realnog sveta a ne iz knjige se samo sliva u tu glavicu.
Učimo da čitamo kod logopeda radimo vežbe koncentracije i nadamo se da će se sve srediti do 4-5 razreda ko kod sestre.
Poenta ovog komentara je. Da vam dete ima neki fizičji deformitet ili povredu vi bi ga lečili i vodilu na terapiju jer je vama problem vidjiv i jasan. Ne bi ste ga kažnjavali il tukli jer ne može da trči sa iščašenim člankom.
A još da znate koliko sam vremena proveo ispravljajući slovne greške u ovom tekstu a garant ih još ima.

Ceo zivot sam imala problem u citanju i pisanju. Pisanje najzvucnijeg slova u reci prvo pa naknadno dodavanje ostalih slova. Pisanje nakoso i muke sa citanjem, koje su postajale jos gore pri citanju pred grupom ljudi, sto je uticaj strepnje da ce me "provaliti". Bila sam vukovac, i kao u 6. razredu osnovne, tako i u gimnaziji, profesorke su znale da me zaustave i zapanjujuce kazu pred svima "dete, pa ti ne znas da citas, a vukovac?!". Mislila sam da je problem sto sam levoruka, sa delicnom dominacijom desne ruke, ukoliko nisu potrebni sitni pokreti.Tek sam kasnije na faxu shvatila sta je tacno moj problem i sama sam radila na tome. Mnogo je lakse prilikom kucanja na tastaturi, ali rukom pisan tekst i dalje izgleda neorganizovano i, opet, na koso. Danas sam master klinicki psiholog i razumem sta je u pitanju i kako nastaje i kako se razvija. Nemojte dozvoliti da Vas neko ubedi da nesto nije u redu sa Vama, coveku nije prirodno dato da vrsi radnje citanja i pisanja, vec je to vestacka radnja osmisljena od strane coveka, niste ni manje ljudi, ni manje pametni ni vredni ljudi samo zato sto imate teskoce. Prihvatite to i ne osudjujte sebe, samo napred. :)

Poenta je da u našem društvu nema mesta za drugačije ljude (ili decu).
Ako si drugačiji jer si bolji, brži, pametniji, sposobniji - svi te kinje od malena, pokušavajuci da dokažu da si drugačiji jer ne valjaš.
Tako sam se barem ja provela, odrastajući u provinciji.
Decu treba podržati da odrastu u najboljeg sebe, a ne u našu viziju njih.