Kasirka Jagoda zaludela teroristu

U luksuznom - robom popunjenom i stranim kapitalom otvorenom - novom supermarketu, osoblje izmaltretira bez mnogo razloga neku finu bakicu, jedan čovek zbog toga reaguje heklerom i uzimanjem talaca, kasirka se zaljubljuje u modernog teroristu, policija blokira mesto događaja, narod se okuplja, a gde je narod, tu su i trubači…Veoma stvarno deluje početak novog domaćeg filma „Jagoda u supermarketu“ reditelja Dušana Milića. Milićev debi film, za koji je napisao i scenario, 6. februara izlazi na bioskopsko tržište u produkciji „Rasta“, producentske kuće čiji je vlasnik Emir Kusturica. Inače, Milićev film je pozvan na Berlinski filmski festival, na kome će, u okviru programa „Panorama“, biti prikazan u prvoj polovini februara. O intrigantnim detaljima, vezanim za brižljivo planiran nastup filma na međunarodnom tržištu, za „Blic“ govori Dušan Milić. Zašto je Kusturica baš vama dao da radite jedan od prvih filmova „Rasta“ produkcije, pored onog koji sam snima?

- Kusturicu sam upoznao tokom snimanja filma „Andergraund“ i pokazao mu scenario za „Jagode u supermarketu“. Dopao mu se.

Da li je scenario modifikovan u odnosu na prvu verziju?

- Morao sam 2001. da preradim scenario. Okolnosti su se promenile. Pisao sam ga u vreme rata u Bosni i bila je to daleko naturalističkija priča, a takav je i film trebalo da bude. Zapravo, sve je ostalo skoro isto, osim što se sada radnja dešava u samoposluzi punoj robe, dok se u prvobitnoj verziji scenarija, obzirom na tadašnje ekonomske i društvene okolnosti, radnja dešavala u praznoj samoposluzi. Sada je, dakle, ta samoposluga prepuna robe - reč je o tek otvorenom američkom supermarketu u vlasništvu uspešnice iz tamošnje srpske dijaspore. Kasirka Jagoda ima van posla ljubavne, a na poslu probleme sa koleginicom. Manji incident provocira glavnog junaka, Marka Kraljevića, koji uz pomoć heklera uzima taoce i pravdu u svoje ruke. Ovo je zapravo priča o čovekovoj pobuni i borbi, ne za pravdu, nego, više, protiv nepravde.

I pored lakoće, humorističkih elemena ta, čak hepienda, vaš film je i opis nadrealističkih scena iz društvenog života koje se stalno množe. Da li ste i to imali u vidu?

- Marko Kraljević je pobunjenik unutar našeg ludila, a Srbi su tradicionalno jaki kad je reč o nadrealizmu. Kao da se ta osobina ranog primanja nadrealizma prenela na ovu našu musavu stvarnost, na društvene događaje koji imaju sve odlike totalne surealnosti. Postavio sam jednu takvu situaciju. Ima malo terorizma, upada Marko Kraljević, nije ratnik ali je proveo dugo godina na ratištu kao nutricionista u specijalnim jedinicama, ima hekler, uzima taoce, ustvari hoće da ispravi nepravdu. Jagoda u njemu prepozna neki svoj stereoptip… Ujutro, dobrovoljno izlazi vezana lisicama sa njim, ali on više nije onaj isti iz supermarketa, sada je okupan ljubavlju.

Na kom delu obale domaće kinematografije biste privezali svoj filmski čamac?

- Uzor mi je Kusturica, zbog filmova- vizuelnih spektakala koje je snimio. Od njega sam naučio da je film - slika. Ostalo - dijalozi, priča… sve je to samo šum. Ono što vidite, to je film. Dobro mislim i o filmovima Srđana Dragojevića. Ali, moj najomiljeniji je „Ko to tamo peva“, kao i neki filmovi Žike Pavlovića. „Jagoda“ je, ako je silom uguramo u žanr, spoj romantične komedije i akcionog filma, dakle neki hibrid. Uradili smo film „kamerom iz ruke“; pošli smo od toga da smo televizijska ekipa koja je došla tamo, a akteri događaja su dopustili da snimamo. Da, moglo bi se reći da je to i persiflaža neke stilski nadograđene televizijske reportaže.

Kad smo proveravali vest o učešću „Jagode“ na berlinskom festivalu, obratili smo se Institutu za film, ali oni nisu znali ništa o tome. Kako je film dospeo u Berlin?

- Jedan od koproducenata filma, suvlasnik firme „Pandora“, nekada značajan distributer, danas i producent, Karl Baumgartner odneo je kopiju u Berlin. Normalno njemu je to u interesu budući da je i sam uložio u film. Siguran sam, međutim, da je ime Emira Kusturice, koje je prikačeno za film, najviše pomoglo. Kao i uvek, često nije važno šta radiš, nego koga poznaješ. Bilo kako bilo, od selektora programa „Panorama“ Emir je dobio poziv baš na Božić da je film između nekoliko stotina drugih dobio prolaz u selektovanih dvadesetak.

Kusturica je u svojim filmovima digao na pijedestal etno Balkana, prvo Bregovićevom a onda i Karajlićevom muzikom, da li će i „Jagoda“ imati sličan saundtrek?

- Mislim da je muzika u filmu, dr. Neleta Karajlića i Deja Sparavala fenomenalna. Nastavili su sopstveni muzički stil samo, čini mi se, temeljnije, kao da nije reč o muzici za film. Ima puno onoga čega se mnogi gade i od čega se ograđuju, posebno u Beogradu; ima, dakle, mnogo trubača. Ali, trubači su deo našeg dekora. Obzirom da se oko supermarketa sakupio dokoni srpski narod da uživo posmatra otmicu, među okupljenim penzionerima, navijačima, ljudima koji su čak izašli sa transparentima, morali su u jednom trenutku da se pojave i trubači. To je vrlo jasna srpska odrednica ali smo je ukrstili i sa drugim univerzalnim odrednicama, tako što je Kusta uspeo da od, nažalost danas pokojnog Džoa Stramera, dobije dozvolu da obradimo hit grupe „Kleš“, „Lost in the supermarket“.

Kako je realizovan taj vaš zahtev?

- Emir i „Pušenje“ svirali su sa Džoom, koji je takođe bio veliki antiglobalista. Jednog dan Emir mu je napisao pismo kako radi kao producent jednog „loubadžet“ filma i da želimo u filmu i njegovu muziku. Stramer je potpisanim faksom odobrio Emiru da koristi, i to za džabe, pomenutu numeru. Mada, nije Stramer autor kompozicije „Lost in the supermarket“, nego Mik Džons, ali Stramer je bio „Kleš“. Tako smo smo njihov hit preradili sa trubačima koji, čak, pevaju na engleskom.

Planirate li sradanju sa Kusturicom i ubuduće?

- Već sam uradio nekoliko scenarija za Emira, a realizaciju jednog od njih, jedva čekam. Potrudio sam se i mislim da je to moj zasad najbolji tekst. Reč je o mladom reditelju koji u Holivudu dobija od bogatih industrijalaca pare da snimi film po „Zločinu i kazni“, Dostojevskog. Ali, mladi reditelj poludi, ubija ženu koja mu je dala pare za filmi i praktično postaje Raskoljnikov. Taj film je stara Kusturičina opsesija. On je inače veliki prijatelja sa Nik Noltom koji je zainteresovan da učestvuje u bilo kom sledećem Emirovom filmu. U tom scenariju postoji jedna fantastična uloga za koju je Kusta kaže: to pišeš za Nika. Pišem na srpskom pa se prevodi.