Pregled stampe

talk-show

pise: Aleksandar Tijanic

Vucic - najbolji posle Karamele

Imajuci na umu da je po novinarskoj vrednosti mali ministar Vucic tek treci novinar u sopstvenoj familiji - iza majke i zene - i da ga je deciji otpor prema njima naterao da im postane ministar, ne dozvoljavam prijateljima da njega gade ili ozbiljno analiziraju i shvataju.

Nije Vucic, sekretar Vojvode od Karlobaga, Virovitice, Ogulina i najpoznatiji klon onog laznog profesora Pravnog fakulteta u Pristini - koji je sa Kosova utekao ne odrzavsi nijedno predavanje - nije, dakle, Vucic kriv sto u Srbiji niko ne zna gde se okoncava paleozoik a gde pocinje Ministarstvo za informisanje.

Niti, pak, taj novinar u prednacrtu, snosi odgovornost za fakat da nije jasno - gde se zavrsava njegov idol Seselj a odakle pocinje on sam. To je nemerljivo tragicna pozicija za mladog coveka cija inteligencija vec dugo prezire njegov sopstveni karakter. Njegova uloga ne dobacuje ni do prezira; ona je za sazaljenje! Toliko mogu da uradim za coveka koji je pristao da obavi lobotomojiu, prljavi posao na mozgu sopstvene nacije - sto sam ja odbio.

Svaki je Srbin, je l' tako, vlastito umetnicko delo. Ali, na pravljenju Vucica bila je angazovana povelika grupa stvaralaca. Ima tu i nesto genetskog nasledja, ali samo u njegovoj ranoj mladosti. Od dobrog decaka, vrednog ucenika i momka koji je podrzavao odluke AVNOJ-a, greskom zdravstvenog sistema koji je uvezao lose vakcine, njegov imunoloski sistem trajno je ostecen: nije uspeo da se suprotstavi idolopoklonstvu, magicnoj privlacnosti diktature, uzivanju u sistemu socijalnog sadizma i sopstvenoj korupciji.

Za svaku od ovih oblasti on je izabrao svog tvorca i predao mu se dusom i telom. Da ne zaboravim - i glavom, buduci da njegova inteligencija spada u one koje su neprestano u potrazi za vrhovnim autoritetom kojem ce se ropski predati bez ostatka. Tako je, u moralnom smislu, Vucic pretvorio sebe u teglicu sa senfom. Svi su u njega, po potrebi, umakali svoju virslu: Vojvoda, Toma Nikolic, Mirko Marjanovic, julovci, slobisti, policajci.

Tu, dakle, dolazimo do kljuca kojim opravdavam svoj sazaljivi stav prema decaku: cena njegovog otkupa od sebe samoga bila je za njega neodoljiva. Samo je ropskom corbom koja sadrzi dobar automobil, moc, veliki stan, publicitet koji je sahranio i jace umove od njegovog, iluzija ravnopravnog ucesnika u velikim politickim igrama, fatamorgana koja skriva ulogu sluge, izvrsioca, atentatora i potrosne kancelarijske robe - samo je, kazem, takva ropska corba bila dovoljno privlacna da se Vucic dobrovoljno skuva u njoj.

Stid od sebe sama savladao je uz pomoc Vojvode koji mu je pruzio ono sto je malome trebalo: opravdanje za sve sto cini! Cim je nasao opravdanje - mi spasavamo Srbiju i Svet - pred decakom se otvorila zemlja Sangri-La. Cudesna zemlja u kojoj je sve lako dostupno - od novinarki do dzipa, od linca onih koji su videli da je izdao sebe, do medijskog streljanja razumnih koji vide da ono sto Vucicev Sef radi Amerikancima sluzi samo kao opravdanje za sve sto radi Srbima.

No, ja i dalje tragam za opravdanjem maloga kojeg je Vojvoda svesno hipnotisao. Jer, pretpostavljam, samo bi hipnotisan Srbin, ili tesko oboleli um, mogao vise da voli Lukasenka nego patrijarha Pavla. I da to javno kaze. I ne samo to, vec da na delu to i pokazuje. Video sam da Vojvoda od Karlobaga, Virovitice i Ogulina, bombarder Londona, Rima, Pariza i Singapura, mase baterijskom lampom ispred ociju Vucica kad mi je do ruku doslo nekoliko brojeva najgore novine koja je stampana od Gutenberga do danas.

Rec je o Zemunskim novinama u kojima Vucic, u svakom broju, objavljuje izmedju 30 i 50 fotografija svoje Ikone. Tim privlacnim likom Vucic ukrasava pravopisne, gramaticke, logicke i protivprirodne greske koje se u tim novinama nazivaju - "tekstovi". Komicno i tuzno! Ali, neobicno poucno - na sta bi licili srpski mediji ako ih se ikada docepaju, do kraja, jedini pravi naslednik Tita i njegov mladjani Ivo Lola Ribar. Obojica u osiromasenom, skracenom i primitivnijem izdanju.

U isti kos ide i emisija na priglupoj Palmi pod nazivom Radikalski talasi. Ono najgore sto postoji u srpskoj prirodi, medju srpskim instinktima, unutar najglupljeg dela nacije, postrojava se pred kamerama i hvali opstinsku vlast u Zemunu. Jadan, stari Zemun koji je docekao da igra ulogu koju je slikarski pribor imao za Hitlera.

Tako dolazimo do tacke koja razotkriva da svaki covek koji moze da bude kupljen jeste precenjen. Seselj je mogao i jevtinije da dobije Vucica; nije morao da prilikom secenja torte, na proslavi ulaska u rezim, uzvikne pred svima -"Vucicu, jesam li ti obecao da ces biti ministar!" To je bio cin definitivne propasti za decaka koji je mogao da se odupre svemu sem iskusenju.

One noci kad je njegov narod seo na traktore i ostavio Pecku patrijarsiju za sobom, zgrozeni Vucic je u patriotskom zanosu, potrpao porodicu i stvari u kamion. Iz udobnosti svog momackog stana on se, bez predomisljanja, pridruzio koloni nesrece i bede, prevarenima i ostavljenima, da zajedno sa halucinantnim snom o sopstvenoj velicini i Vodji koji zna sta radi - zavrse u sirotinjskim logorima za beskucnike gde ih vlast skriva od pogleda ostatka nacije.

Vucic je, kazem, te noci doterao svoj kamion do Crvenkape, rezidencijalne zgrade na Novom Beogradu, i u zestini patriotskog, moralnog zgrazavanja nad onim sto se desilo na Kosovu, uselio sebe u novi stan od 16o kvadrata. Ponavljam, u noci kad su strani vojnici usli na Kosovo, srpski ministar, nekadasnje dobro dete, iskreni ljubitelj pravoslavlja i nase tradicije, menjao je prapostojbinu za stan, Decane za djakuzi, Bogorodicu Ljevisku za terasu i Gracanicu za garazu. Aferim!

Ali, ni sada ne mogu a da ga ne razumem; ko iz vlasti to vec nije uradio? Ko iz njegovog drustva sve sto je na recima hteo za Srbiju - u praksi nije uzeo za sebe? Ko medju njima ne smatra da vlast pruza uzivanje samo pod uslovom da ne podrazumeva nikakvu odgovornost.

No, buduci da me je vise puta pomenuo obavljajuci svoje domace zadatke, oslobodio me je dzentlmenskog sporazuma kojeg sam do danas postovao. Ali i ovo sto pricam predstavlja samo lekciju za njegovo dobro, poslednji pokusaj da se vrati sebi. Naime, buduci ministar Vucic dva puta je, na svoj zahtev, dolazio kod mene, dok sam jos radio kao direktor BK televizije. Jednom da mi kaze kako je Vojvoda, pred njim, trazio od Bogoljuba Karica da me otpusti jer, kako je rekao, sef radikala - vodim sopstvenu politiku Bogoljubovim parama.

Uz to, pomenuo mi je da on i Toma pocinju da sumnjaju kako Seselj pocinje da se vidja sa Slobom i da postoji mogucnost da uvede radikale u savez sa slobistima. Tada bi, zakleo se preda mnom Vucic, on i Toma, odvojili dve trecine radikala od Seselja i tako ostali u opoziciji. O tome su, rekao je, vec razgovarali sa pametnijim delom rukovodstva stranke. Ni mrtav ne bih sa komunistima u bilo kakav pakt, jer sebe, od stida, ne bih mogao da pogledam u ogledalu - rekao je Vucic.

Dodao je i da su on i Toma prvi put posumnjali u Vojvodu kada je odbio njihov zahtev da radikali izadju na demonstracije povodom prodaje Knina. Seselj je rekao da ce isterati iz stranke svakog radikala koji se pojavi na ulicama i vice "Izdaja, izdaja" i, kaze buduci ministar, tada sam zaplakao od muke i stida sto smo nas narod ostavili na cedilu i prodali Tudjmanu. Ali, docnija istorija pokazuje da je Seselj bolje poznavao Vucica od njega samoga.

Drugi put je Vucic dosao da mi kaze kako je, kao direktor sportske hale Pinki, bio u kancelariji Zeljka Mitrovica, direktora Pink televizije, kada je kod njega dosao Zeljko Simic, sadasnji ministar kulture, i izmedju dva kupanja u bazenu kod vlasnika pomenute televizije, doneo neki glupavi tekst protiv mene. Taj tekst je objavljen u novinama, ali ga je potpisao Mitrovic. Buduci ministar kulture, po obicaju, samo je iznajmio svoje pero.

Tada su se, pred Vucicem, dogovorili da montiraju i neki porno spot sa mojim likom ili sa likom jednog mog dela tela koji se u porodici Tijanic prenosi od kolena do kolena. Vucic, citiram, ceneci moje novinarstvo i znajuci moju samostalnu poziciju unutar srpske politike, ne moze da zadrzi tu tajnu za sebe i dosao je stoga da mi to kaze. Zaista zahvalan sto nepoznati radikal dolazi i, kako kaze, rizikuje da ga Vojvoda zakolje ako sazna da je meni prepricavao njegove razgovore, cuvao sam tajnu sve dok me sam Vucic nje nije oslobodio.

Sad razumete zasto, imajuci na umu njegov raniji, iskreni nacionalisticki period, ne mogu da se pridruzim ocenama da je rec o direktnom nasledniku Gebelsa. Ne, on je samo daleka, isfabrikovana kopija tog uglednog Nemca koji je toliko znacio za razvoj medija i medijskih sloboda, patriotizma i otpora prema Zapadu. Odbijam i tvrdnje da je, mozda, blizi Sadamovom najstarijem sinu, koji je proslog meseca proglasen za novinara veka u Iranu, mada je, kazu upuceni, polupismen.

Mali je zrtva, bas kao i svi mi. Nije on tvorac sistema koji je od njega napravio, posle Karamele, najboljeg imitatora na srpskoj politickoj estradi. Opirao se dugo, dugo je lomljen. Razum ga je predugo progonio ali je Vucic, u ciljnoj ravnini, bio brzi od njega. To je njegov jedini greh.

Naravno, ako ne racunamo, da zna ko je pucao na Curuviju i ko ce, po tvrdjenju njegovog mentora, pucati na mene. Ali, zar cemo Slavko i ja zamerati takve sitnice coveku, koji sa toliko zara i toliko iskrene patetike u ocima, ubedjuje Srbe da zive - ili su mrtvi - u najboljoj od svih mogucih Srbija?!