Veličanstveni Iguasu vodopadi

Otkrivanje Brazila obično započinje iz neke metropole, ili bolje rečeno sa jedne od njenih prepunih plaža. To nije čudno, budući da je obala koja odvaja kontinent od Atlantika, duga 7.400 kilometara. Međutim, ko želi da mu Brazil uđe pod kožu, mora svakako da poseti njegovu unutrašnjost, jer tamo žive „neki drugi ljudi”, neobične životinje i biljke koje rastu u još uvek netaknutoj prirodi. Tamo je sliv moćnog Amazona, najduže reke na svetu, zatim najveće večno zelene kišne tropske šume, prelepi vodopadi Iguasu i Pantanal, najvlažnije područje na svetu.

Između nebrojanih čuda prirode, na prostranstvima merenim hiljadama kilometara, na valovitim brdima i visinama sa prijatnom temperaturom, nalaze se još i nacionalni parkovi, zatim užarene savane i snažne reke koje se urezuju u bakarnocrvenu zemlju.

Poezija i dramatika

Jedan od najpoznatijih i najposećenijih nacionalnih parkova u Brazilu je onaj u kome se nalaze veličanstveni vodopadi Iguasu, koji zajedno sa Viktorijinim i Nijagarinim, spadaju u najznačajnije vodopade na našoj planeti. Kataratas Iguasu, su srce ovog nacionalnog parka i nalaze se na granici Brazila i Argentine na 20 kilometara od ušća Rio Iguasu u reku Paranu. Nedaleko se nalazi i Republika Paragvaj koji se graniči sa obe zemlje. Zanimljivo je da se u ovom delu Južne Amerike ne govori o vodopadima, već o ponoru Iguasu, jer se do tada mirna reka uz grmljavinu i tutnjavu obrušava u impozantni, duboki, tri kilometra dugački ambis. Na svom neobičnom putu preko vodopada, Rio Iguasu savladava visinsku razliku od 57. do 72. metra.

Na jeziku Guarana indijanaca Iguasu znači „velika voda”, a onome kome se posreći da ih vidi, biva potpuno jasno zbog čega se baš tako zovu. Kao bela lepeza u prašumi, u polukrugu od 2.700 metara vodena masa Rio Iguasu obrušava se u dubinu u velikom luku preko više od 270 pojedinačnih vodopada. To je prosečno 1.700 kubika vode u minuti, a u špicevima i do 7.000!

Nauka ovaj prizor od koga zastaje dah, objašnjava uspravnim lomljenjem južnobrazilskog bazaltnog platoa, ali Guarana indijanci nastajanje vodopada vezuju za jednu romantičnu legendu.

Buka i huk vodopada čuju se iz daleka. Kada se jutarnja izmaglica digne iznad prašume, na scenu stupa vodena masa koja besni, ključa, grgulja, buči, klokoće, peni, šušti, baca se nadole i izdiže nagore, dok najfinije kapljice kao prah padaju na drveće i cveće, a u susretu sa suncem pretvaraju se u dugu. Ovaj jedinstveni prizor bez dvoumljenja, može da se opiše kao čista poezija i dramatika.

Prizor sa razglednice

Pored mnogobrojnih vodopada kojima može da se priđe preko mostića i platformi, najveću pažnju privlači divovski vodopad Garganta del Diablo. Vodena masa Đavoljeg ždrela zadivljuje, a penasti oblak koji se stvara iznad kazana ambisa njegov je zaštitni znak. Đavolje ždrelo je tesno da odjednom proguta široki Rio Iguasu. Tu u „pomoć” uzanom ambisu priskaču mnogobrojni manji vodopadi sa brazilske i argentinske strane. Zbog specifičnog položaja i kaskada preko kojih se obrušavaju, neki od njih nose neobična imena kao: „Dve sestre”, ili „Tri musketara”.

Posetiocima Nacionalnog parka Iguasu, pruža se nekoliko mogućnosti da sagledaju svu lepotu ovog remek-dela prirode. Granicu između dve države čini Rio Iguasu, a u želji da zadovolje posetioce, pobrinuli su se i Brazilci i Argentinci kojima vodopadi pripadaju. Do platformi koje se nalaze iznad samih vodopada, stiže se vozićem, a zatim klizavim mostićima i stazama koje vode kroz džunglu. Vodopadi mogu da se posmatraju i iz visine, sa tornja ili iz helikoptera koji stalno kruže iznad njih, i iz glisera koji prilaze tik uz slapove.

Pre nego što stignu do njih, gliseri prolaze kraj mesta na kojima se snimao film „Misija” sa Robertom de Nirom i Džeremijem Ajronsom u glavnim ulogama. Plutajući a zatim i prolazeći kroz toplu vodenu zavesu i milione bockavih kapljica, ova suluda vožnja gliserima, dovodi posetioce do potpune euforije i podizanja adrenalina do tačke ključanja. Sa brazilske strane pruža se fantastičan pogled na panoramu „kao sa razglednice”, a sa argentinske sa platforme koja „visi” iznad Đavoljeg ždrela posetilac postaje direktni učesnik u svojevrsnoj predstavi koju izvode vodopadi Iguasu.

Dno ždrela se zbog pene ne vidi, a kroz prozirni oblak od najfinijih kapljica, koji se neprestano diže uvis, kao kamikaze pišteći proleću lastavice. Stojeći zadivljen pred vodenom masom koja se obrušava u Đavolje ždrelo, u roku od nekoliko sekundi posetilac biva mokar do gole kože, a da to takoreći i ne primeti!

Stotine hiljada godina bilo je potrebno vodi, blatu i kamenju da izvajaju i vodopadima daju današnji oblik. Međutim, promene se i dalje događaju. Neki naučnici čak predviđaju da će sadašnja panorama za sto godina nestati. Umesto brojnih vodopada tu će ostati samo veliko Đavolje ždrelo. Šteta!

Legenda kaže

Po legendi mladi ratnik Karoba bežao je sa svojom ljubljenom Naipur od zmijolikog boga M Boa kome je devojka obećana. Plovili su kanuom po Iguasu, kad se M Boa probudio. U besu uzburkao je vodu tako da se više nikada ne smiri, a od njegovih udaraca stenovito korito se raspuklo. Obrušivši se u dubinu, voda je za sobom povukla i mlade ljubavnike. Zmijoliki bog je Naipur pretvorio u visoku palmu, a Karobu u stenu koju će za kaznu voda neprekidno i večno šibati.

Sonja Lapatanov

Izvor: Politika.rs