Pravi kitovi

Rone do dubine od 180 metara i taru glavama morsko dno zadebljanjima na koži koja liče na bradavice. Ponekad plivaju naglavačke, veliki poput potonulih galija, toplokrvni, zadržavaju dah u hladnim i mračnim dubinama dok nad njima naviru najveće plime sveta. Potom otvaraju svoja usta nalik pećinama i puštaju da vodene struje teraju hranu pravo u njih. To je jedan od načina na koji se arktički pravi kitovi hrane u zalivu Fandi između Mejna (jedne od država SAD) i kanadskih provincija Nju Brunsvika i Nove Škotske. Ili barem tako nagađaju stručnjaci koji su te životinje teške od 40 do 70 tona viđali glava prekrivenih muljem. Ali naglašavaju da bi to moglo da potiče i od nekakve druge aktivnosti – koju do sada još niko nije uspeo da zamisli.

Nauka te životinje naziva Eubalaena glacialis, „dobrim, ili pravim kitovima leda“. U njihovom uobičajenom imenu, pravi kit, koje su im nadenuli kitolovci, krije se duboka ironija jer su ih proglasili pravim kitovima za ubijanje. Budući da se najradije zadržavaju u plitkim priobalnim vodama, približavali su se lukama, plivajući polako i često ostajući na površini. Zbog takvih osobina bilo ih je lako pogoditi harpunom, posle čega bi njihova trupla uglavnom ostajala da plutaju na površini, zahvaljujući izuzetno debelom sloju sala, koje su kitolovci pretvarali u ulje. Kao prvi veliki kit koji je komercijalno lovljen, E. glacialis je služio za dobijanje ulja kojim su se punile svetiljke starog sveta, od mračnog srednjeg veka pa do renesanse. Do XVI veka Evropljani su istrebili istočnu severnoatlantsku populaciju, pa su se okrenuli severnoameričkoj obali. Tamo su lovci na kitove postavili svoje stanice na Labradoru i pokupili između 25.000 i 40.000 srodnih grenlandskih kitova zajedno s nepoznatim brojem pravih kitova (izveštaji su retko razlikovali ove dve veoma slične vrste divova).

U vreme kad su stanovnici Nove Engleske ušli u posao ubijanja pravih kitova, nije ih mnogo preostalo. Jenkiji su ulovili još oko 5000, delimično i zbog toga što su kitovi postali još cenjeniji zbog kitove kosti nego zbog ulja. Stotine traka ove čvrste ali savitljive tvari, od kojih je svaka duga dva-tri metra i fino obrubljena, visi s kitove gornje vilice. One tvore ogromno sito koje ovim divovima omogućava da iz vode proceđuju sitne ljuskare (Crustacea) kojima se hrane – milijarde ne većih od buve veslonožaca (Copepoda) dnevno, da bi se snabdeli s najmanje 400.000 kalorija, koliko iznosi dnevna potreba jednog odraslog kita (razmera između mase kitovog tela i mase tela njegovog plena iznosi 50.000.000.000 : 1). Društvo je, međutim, mislilo da je kitova kost najkorisnija kao podupirač u korsetima, obruč u podsuknjama krinolina, kišobranska žica i konjski bič.

Početkom XX veka broj preostalih kitova koji su pripadali ovoj vrsti sveo se otprilike na nekoliko desetina. Komercijalni lov harpunom nije bio zabranjen sve do 1935. godine. Njihov oporavak posle toga mogao bi da se uporedi s oporavkom teško ranjenog čoveka: bolno i sporo poboljšavanje, periodi pogoršavanja, kao i vrlo neizvestan konačan ishod.

Danas postoji oko 350 do 400 arktičkih pravih kitova. Ti preostali kitovi migriraju duž severnoameričke istočne obale, između hranilišta u zalivu Mejn i udaljenih zimovališta na jugu – otprilike 2200 kilometara u jednom pravcu za gravidne ženke koje putuju do ustaljenih područja u kojima rađaju mladunce, uz obale Džordžije i Floride. Putuju kroz izrazito prometne delove okeana.

Istraživački tim iz bostonskog Akvarijuma Nove Engleske provodi leto na službi u Lubecu, u Mejnu, gde proučava kitove koji se okupljaju zbog hranjenja i druženja u zalivu Fandi i obližnjoj uvali Rouzvej pored južnog dela Nove Škotske. Naučnici, koji su prikupili arhiv od oko 390.000 fotografija, mogu da prepoznaju skoro svakog kita u toj populaciji prema jedinstvenom izgledu njegovih zadebljanja (onih bradavičastih delova kože na glavama), kao i ožiljcima i drugim nepravilnostima, mada sve više i prema uzorcima DNK.

Jedan od omiljenih je #2223, koji je prvi put u tim vodama viđen 1992. godine. Bio je mladunac i toliko sklon praćakanju oko čamaca da su ga prozvali Kalvin, prema nestašnom dečaku, junaku stripa „Calvin and Hobbes“. Tokom te godine jedan ribar je izvestio o mladuncu kita koji pliva oko svoje umiruće majke i kad je tim otkrio truplo ženke, ustanovilo se da je to bila #1223 – Dilajla, Kalvinova majka. Na njenom telu su bile posekotine i uboji koji su ukazivali na snažan sudar, verovatno s nekim od teretnih brodova na pomorskoj ruti koja je u to vreme prolazila sredinom zaliva, gde se okupljaju kitovi. Izgledalo je da će sudbina osmomesečnog mladunca biti strašna, jer je još nekoliko meseci trebalo da sisa Dilajlino kalorično, toplo mleko.

U julu 1993. godine, istraživači zagledani u sveže fotografije snimljene u zalivu pronašli su slike za koje se činilo da se podudaraju sa slikama iz Kalvinove rane mladosti. Da! Siroče se nekako izvuklo. DNK iz uzorka kože uzetog 1994. godine pokazao je da je radoznali, hrabri Kalvin u stvari bio devojčica. Sledeće godine je stigao prvi izveštaj o njenom ulasku u površinski aktivnu grupu, (engl. SAG – Surface-Active Group) u kojoj se druže kitovi oba pola, pokazujući znake udvaranja kao što su pljuskanja, gurkanja, izvrtanja i zamahivanja. Iako ona do svoje desete godine još neće biti polno zrela, izgleda da mlade kitove njenog uzrasta privlači uzbudljivost SAG-a i oni vežbaju ponašanje koje bi uskoro moglo da utiče na njihovu uspešnost u parenju. Najdragoceniji deo populacije su odrasle plodne ženke. Ima ih manje od sto. Izgleda da bi uskoro mogla da im se pridruži i Kalvin.

Tri uzastopne godine istraživači su pomoću ultrazvuka merili debljinu sala ove mlade ženke. To je pomalo delikatan posao. „Jedan kit je na to reagovao tako što je toliko snažno protresao čamac da sam odletela u more“, prisećala se Ejmi Noulton iz istraživačkog tima. Ipak, istraživači su uspeli da utvrde da je Kalvin postajala sve punačkija, što je bio glavni pokazatelj njenog dobrog zdravlja. Veče uoči nastupajuće 2000. godine po prvi put je primećena u vodama zaliva Džordži, prostranstvu plitkih voda uz obalu Džordžije i Floride, gde se pravi kitovi rađaju.

U leto 2000. Kalvin se opet pojavila u zalivu Fandi, ali ovog puta bila je zapletena u ribarsku opremu. Neraskidiva užad od mešanih polimera bila su joj omotana oko tela, usecala su joj se u kožu i vukla se za njom, usporavajući je. Posle toga su istraživači ovoj mladoj ženki izgubili trag.

NATIONAL GEOGRAPHIC SRBIJA U OKTOBARSKOM BROJU DONOSI:

- Neki drugi ljudi: neandertalci

- Kitnjaste pčelarice

- Vek istraživanja Vinče

- Pravi kitovi

- Indijska linija brzine

Više o septembarskom izdanju National Geographic Srbija saznajte na: www.nationalgeographic-srbija.com.