Mucanje može izazvati frustraciju

Naš sin ima 16 godina.Počeo je da muca u petom razredu (sa 11).Do tada je sa govorom sve bilo u redu.Srećom, imao je veoma zdrav kolektiv u školi,a i mi u kući smo mu u svakom pogledu bili podrška.Dobro je to što je bio među najboljima u razredu(mislim na uspeh), što nije imao neke izražene komplekse i što je uspeo da izdrži pritisak te mane.Sada se mucanje jedva primeti.On to samokontrolom uspeva da sredi.U prvom razredu srednje škole ne primećujem neke probleme.Znači,nema pravila ni kad mucanje počinje, ni kad prestaje, ako prestane.Genetika je čudo.Mi, oboje roditelja smo imali blaže primećen problem u detinjstvu.Izgleda da su se oba gena sumirala kod našeg sina.Zaključak:svako ima neku manu,i bilo bi dobro kada bi se sledece generacije više edukovale i kući i u školi na temu kako na najbolji način prihvatiti bližnjeg sa svim njegovim osobinama.Jer, priznaćete, potomci nam nisu baš plemeniti,šta više ,deca su nam (skoro) okrutna.Nije potrebno da neko muca ili da ima veću telesnu manu; dovoljno je da ima nešto slabiji mob.tel;ili da ga uopšte nema - i eto diskvalifikacije.Učimo ih boljem.......

Mucanje je bol duše.Na žalost tu bol retko ko prepozna na vreme.
Mucanje MOŽE da se savlada,ličnost MOŽE da se jača,
pomoć TREBA da se traži na vreme
čim se uoči.Treba biti UPORAN

Ja mucam evo 40 godina.Zbog mucanja sam jedva zavrsio srednju skolu.Uvek mi je lakse bilo da kazem da ne znam nego izlagati se podsmehu drugova.Nastavnici bas i nisu imali mnogo vremena da se bave sa mnom.Fakultet naravno nisam zavrsio mada sam godinama pokusavao.Jedva sam se ozenio jer je trbalo naci zenu kojoj mucavac ne smeta.Dobio sam sina kome je sada 13 godina.I koji ne muca.Kod kuce govorim bolje nego vecina ljudi koji ne muca.A imam strasan motiv,mislim da bi za mene bila tragedija da mi i sin muca jer znam kroz kakav pakao prolazim u zivotu.E dosli smo do prave stvari.Motiv.Godinama sam odlazio na najpoznatiju kliniku u Beogradu i ucestvovao u pojedinacnoj i grupnoj terapiji.Procitao sam i sve sto je u bivsoj Jugi napisano na tu temu.I dalje imam strah od govora.
Univerzalni lek ne postoji.Mislim da je motiv deteta,ne roditelja presudan.Drustvo je surovo.Osudjeni smo na samoizolaciju i podsmeh cak i onih najprimitivniojih ljudi.Sama cinjenica da ne postoji pouzdan metod za lecenje govori o tome da smo jos daleko od dana kada ce se pouzdano moci reci da je neko izlecen

@nasa deca

Molim vas, recite svom detetu da, pre nego sto pocne sa recenicom, krene sa recju koja pocinje vokalom (a, e, i, o, u), tako da ce udisanjem vazduha i tim vokalima napraviti prolaz suglasnicima. Poznajem voditelja jedne emisije koji je isao na casove kod logopeda i upravo mu je ovaj nacin govora pomogao. U pocetku ce se kontrolisati, kasnije ce sve ici spontano.

Ovaj tekst je potpuno bezveze. MUCANJE SE MOZE IZLECITI! Ono se leci kako na psihickoj osnovi (jacanje samopouzdanja i opustanjem) tako i savladjivanjem odredjenih tehnika. Ukoliko se ova dva pravilno rade pogadja se tacno u problem. Ja sam mucala od svoje 8 godine i tek sam krajem osnovne skole krenula da se lecim i skroz sam resila problem. U Beogradu postoji Institut za pishofioloske i govorne poremecaje u Kralja Milutina gde sam provela veliki deo svoje mladosti. I rezultati se pojavljuju tek posle nekoliko godina. Svi koji su tamo bili sa mnom su imali znacajan napredak i izlecenje. I svi su poceli da mucaju u mnogo kasnijim godinama, nego sto tekst predlaze. Najvaznije je da se tamo osecas potpuno normalno, a ne kao da si defektan!
KOmentar 2 ili 3 STIDI SE!

Jjja aa nn n ni nis sam f ffff fru rustri ii iaa an!

I ja sam mucao... ne pamtim..., verovatno od tih nekih svojih 10-11 godina. Nikad nisam o tome isao toliko blizu sa svojim roditeljima, barem od kad sam poceo da svesno razmisljam o sebi...ja sam mislio da je to moja slabost a oni su isto tako mislili da je to njihova greska… Naravno oni su silno hteli da mi pomognu, a ne znajuci pristajali su i na psihologe i logopede i vracare. Ja nekako u sred price, sa strane uvek sam se cudio “cudnim” pitanjma psihologa i logopeda, pitajuci se treba li meni ili njima pomoc. Tad verovatno nisam kapirao... niti su oni mene kapirali... niti iko moze da kapira onog drugog…, osim ako to nisu dokazali naucnici i za to dobili nobelovu nagradu. he he he.
Ono za sta mislim da je bilo najvaznije u tom dobu je da nikad nisam mislio previse o tome… posao bih svestan da mucam tek kad progovorim… Nije da mi nije smetalo… jeste puno…, ali nije da mi nije ni pomagalo…( u osnovnoj I srednjoj) “profesorice profesorice on je to naucio ali znate on muca”…, “aha OK vidim imao si 5 evo jos jedne”. Ljudi bas i nemaju puno vremena za ljude koji mucaju…sto sam ja naravno znao i da ikorisim.
No, imao sam ja i lepsih motiva za prestanak, pa odlazak kod logopeda sa jednom slatkom malom koju sam voleo i koja me je volela…po njenom insistiranju. No…
E sad... zasto sam prestao da mucam…, verovatno najvise povezujem sa svojim odrastanjem…, shvatanjem da sve one ljude, onaj svet oko mene.. koji sam sam smislio… nema nikakvog smisla, da su ti moji ljudi precenjeni, lazni, slabi,i da svetu oko mene ne moze pomoci ni moja "naj-spasilackija" masta o njemu samom… tada sam ja prestao da mucam.
I isto kako se ne secam dana kada sam poceo da mucam tako se i ne secam dana kada sam prestao. Za tim naravno ne i zalim,ali mi je sad zao ovog “u nizu" sveta…

ok super je videti ovu temu za rezgovor ja mucam maltene od kada znam za sebe sta reci nisam isao nigde niti sam pojusavao leciti ali znam da to mucanje mi je izazvao veliki strah iz detinjstva medjutim kod mene je recimo slucaj ja kada potiskujem bes,tugu u sebe onda posle toga veoma dugo mucam cak i u prisustvu porodice sa curama nemogu rec da progovorim medjutim ako se neko vreme ne nerviram,ne sekiram,ne mislim o tome,osecam se skoz opusteno i srecno verovali ili ne mucavost nestaje nije skoz nestala ali mogu pricati koliko hocu i VEOMA RETKO cu promucati,nadam se da ce moje iskustvo pomoci nekome :-) aj ZIVELI!!

Konacno neki tekst koji prica i o ovom problemu, koji je i u Srbiji dosta rasprostranjen, pre svega zbog celokupnog haosa u poslednjih par decenija, a naravno i mnogo pre toga i iz raznoraznih razloga. Decenijama vec imam taj problem, nekad manje, nekad vise, a kod svakakvih lekara, logopeda i drugih vidova "iscelitelja" sam bio, od svoje cetvrte godine. I tu nista ne pomaze do mira i spokoja sa samim sobom, u glavi. Drustvo i okolina tome svakako ne pomazu ni na kakav nacin, cak naprotiv...dovoljno je sto osobe sa tim problemom moraju da se bore sa sobom i svojom glavom, progutaju svasta u zivotu jer ne mogu jednostavno da izgovore, propuste svasta jer ne zele da govore, i obicno bivaju zatvoreni za ostatak sveta do kraja zivota. Ismevanja i nerazumevanje je glavna karakteristika svih frustracija, tu nema dileme. Leka nazalost nema, ali kontrole tog problema svakako ima, i moze da bude neverovatno uspesna, samo treba izbaciti neke bubice iz glave...ili ih pravilno koristiti.

Upoznata sam s ovim problemom, jer je moj sin, inace izuzetno drustven i komunikativan, poceo da muca u 3. godini zivota. Imali smo srecu da ga vodimo specijalisti-logopedu u Engleskoj koja je uradila detaljne analize, kroz igru i opservaciju, kao i intervjue sa roditeljima. Informacije koje smo dobili od nje su bile nesto najkorisnije sto smo culi o odgajanju deteta uopste, od kad se nas sin rodio. Ukratko: ne forsirati decu, ne postavljati stalno pitanja i potpitanja, narocito ne ona koja zahtevaju odgovore sa da i ne, pustiti ih da razvijaju svoju mastu, kreativnost i jezik u svom prirodnom ritmu. Ako primetite da mucaju, nikako ne stvarati dramu oko njih - sto duze nisu svesni svog problema, to su vece sanse da ce on nestati. Jer, pritisak i sramota samo pogorsavaju stvar. Na kraju, cinjenica je, koja ponekad moze da obeshrabri, da mucanje moze da dodje i ode samo od sebe, da se nikad ne vrati ili da se ponovo vrati bez najave. Nema pravila, naucnici jos uvek ne znaju zasto se javlja ni kako se uspesno leci. Samo puno ljubavi i podrske, bez sazaljevanja i prevelikih ocekivanja. I za kraj, ovaj clanak bi trebalo staviti na stranu 'roditeljstvo'!

Ja sam, posle veoma teške godine za mene u kojoj mi se život naglo promenio nagore, počeo da zamuckujem (s vremena na vreme)... Kad sam za 7,8 meseci doveo život u red, to je prestalo. Tako da pretpostavljam da sve zavisi od snage ličnosti.

Demos je odlicno primetio.I sam se nekada osecam kao "zarobljenik" mane koju "vucem" od svoje sedme godine.Koliko neizgovorenih a lepo srocenih misli,koliko propustenih prilika da se prikaze sopstveno znanje,koliko neuspelih recenica koje vi jedino razumete ali drugi ne...Sve to godinama stvara jedan ram,dosta uzak ,koji neki put ometa preduzemljivost i razvoj,gura u stranu i ulogu posmatraca...Sam covek se mora navici da se kontrolise ,da se smiri,da pre nego sto oblikuje u ustima,oblikuje rec u glavi.I vremenom ce se umanjiti to "slajfovanje" jezika.No drustvo gde su velika vecina "normalni",mora imati strpljenja za nas,mucavce:),mora nam dati priliku,mora jasno naznaciti da nismo izolovani i stalno govoriti da nismo manje vredni, i to jos od malih nogu.

Jjja aa nn n ni nis sam f ffff fru rustri ii iaa an!

Naš sin ima 16 godina.Počeo je da muca u petom razredu (sa 11).Do tada je sa govorom sve bilo u redu.Srećom, imao je veoma zdrav kolektiv u školi,a i mi u kući smo mu u svakom pogledu bili podrška.Dobro je to što je bio među najboljima u razredu(mislim na uspeh), što nije imao neke izražene komplekse i što je uspeo da izdrži pritisak te mane.Sada se mucanje jedva primeti.On to samokontrolom uspeva da sredi.U prvom razredu srednje škole ne primećujem neke probleme.Znači,nema pravila ni kad mucanje počinje, ni kad prestaje, ako prestane.Genetika je čudo.Mi, oboje roditelja smo imali blaže primećen problem u detinjstvu.Izgleda da su se oba gena sumirala kod našeg sina.Zaključak:svako ima neku manu,i bilo bi dobro kada bi se sledece generacije više edukovale i kući i u školi na temu kako na najbolji način prihvatiti bližnjeg sa svim njegovim osobinama.Jer, priznaćete, potomci nam nisu baš plemeniti,šta više ,deca su nam (skoro) okrutna.Nije potrebno da neko muca ili da ima veću telesnu manu; dovoljno je da ima nešto slabiji mob.tel;ili da ga uopšte nema - i eto diskvalifikacije.Učimo ih boljem.......

Mucanje je bol duše.Na žalost tu bol retko ko prepozna na vreme.
Mucanje MOŽE da se savlada,ličnost MOŽE da se jača,
pomoć TREBA da se traži na vreme
čim se uoči.Treba biti UPORAN

Ovaj tekst je potpuno bezveze. MUCANJE SE MOZE IZLECITI! Ono se leci kako na psihickoj osnovi (jacanje samopouzdanja i opustanjem) tako i savladjivanjem odredjenih tehnika. Ukoliko se ova dva pravilno rade pogadja se tacno u problem. Ja sam mucala od svoje 8 godine i tek sam krajem osnovne skole krenula da se lecim i skroz sam resila problem. U Beogradu postoji Institut za pishofioloske i govorne poremecaje u Kralja Milutina gde sam provela veliki deo svoje mladosti. I rezultati se pojavljuju tek posle nekoliko godina. Svi koji su tamo bili sa mnom su imali znacajan napredak i izlecenje. I svi su poceli da mucaju u mnogo kasnijim godinama, nego sto tekst predlaze. Najvaznije je da se tamo osecas potpuno normalno, a ne kao da si defektan!
KOmentar 2 ili 3 STIDI SE!

Ja sam, posle veoma teške godine za mene u kojoj mi se život naglo promenio nagore, počeo da zamuckujem (s vremena na vreme)... Kad sam za 7,8 meseci doveo život u red, to je prestalo. Tako da pretpostavljam da sve zavisi od snage ličnosti.

Ja mucam evo 40 godina.Zbog mucanja sam jedva zavrsio srednju skolu.Uvek mi je lakse bilo da kazem da ne znam nego izlagati se podsmehu drugova.Nastavnici bas i nisu imali mnogo vremena da se bave sa mnom.Fakultet naravno nisam zavrsio mada sam godinama pokusavao.Jedva sam se ozenio jer je trbalo naci zenu kojoj mucavac ne smeta.Dobio sam sina kome je sada 13 godina.I koji ne muca.Kod kuce govorim bolje nego vecina ljudi koji ne muca.A imam strasan motiv,mislim da bi za mene bila tragedija da mi i sin muca jer znam kroz kakav pakao prolazim u zivotu.E dosli smo do prave stvari.Motiv.Godinama sam odlazio na najpoznatiju kliniku u Beogradu i ucestvovao u pojedinacnoj i grupnoj terapiji.Procitao sam i sve sto je u bivsoj Jugi napisano na tu temu.I dalje imam strah od govora.
Univerzalni lek ne postoji.Mislim da je motiv deteta,ne roditelja presudan.Drustvo je surovo.Osudjeni smo na samoizolaciju i podsmeh cak i onih najprimitivniojih ljudi.Sama cinjenica da ne postoji pouzdan metod za lecenje govori o tome da smo jos daleko od dana kada ce se pouzdano moci reci da je neko izlecen

@nasa deca

Molim vas, recite svom detetu da, pre nego sto pocne sa recenicom, krene sa recju koja pocinje vokalom (a, e, i, o, u), tako da ce udisanjem vazduha i tim vokalima napraviti prolaz suglasnicima. Poznajem voditelja jedne emisije koji je isao na casove kod logopeda i upravo mu je ovaj nacin govora pomogao. U pocetku ce se kontrolisati, kasnije ce sve ici spontano.

Konacno neki tekst koji prica i o ovom problemu, koji je i u Srbiji dosta rasprostranjen, pre svega zbog celokupnog haosa u poslednjih par decenija, a naravno i mnogo pre toga i iz raznoraznih razloga. Decenijama vec imam taj problem, nekad manje, nekad vise, a kod svakakvih lekara, logopeda i drugih vidova "iscelitelja" sam bio, od svoje cetvrte godine. I tu nista ne pomaze do mira i spokoja sa samim sobom, u glavi. Drustvo i okolina tome svakako ne pomazu ni na kakav nacin, cak naprotiv...dovoljno je sto osobe sa tim problemom moraju da se bore sa sobom i svojom glavom, progutaju svasta u zivotu jer ne mogu jednostavno da izgovore, propuste svasta jer ne zele da govore, i obicno bivaju zatvoreni za ostatak sveta do kraja zivota. Ismevanja i nerazumevanje je glavna karakteristika svih frustracija, tu nema dileme. Leka nazalost nema, ali kontrole tog problema svakako ima, i moze da bude neverovatno uspesna, samo treba izbaciti neke bubice iz glave...ili ih pravilno koristiti.

Upoznata sam s ovim problemom, jer je moj sin, inace izuzetno drustven i komunikativan, poceo da muca u 3. godini zivota. Imali smo srecu da ga vodimo specijalisti-logopedu u Engleskoj koja je uradila detaljne analize, kroz igru i opservaciju, kao i intervjue sa roditeljima. Informacije koje smo dobili od nje su bile nesto najkorisnije sto smo culi o odgajanju deteta uopste, od kad se nas sin rodio. Ukratko: ne forsirati decu, ne postavljati stalno pitanja i potpitanja, narocito ne ona koja zahtevaju odgovore sa da i ne, pustiti ih da razvijaju svoju mastu, kreativnost i jezik u svom prirodnom ritmu. Ako primetite da mucaju, nikako ne stvarati dramu oko njih - sto duze nisu svesni svog problema, to su vece sanse da ce on nestati. Jer, pritisak i sramota samo pogorsavaju stvar. Na kraju, cinjenica je, koja ponekad moze da obeshrabri, da mucanje moze da dodje i ode samo od sebe, da se nikad ne vrati ili da se ponovo vrati bez najave. Nema pravila, naucnici jos uvek ne znaju zasto se javlja ni kako se uspesno leci. Samo puno ljubavi i podrske, bez sazaljevanja i prevelikih ocekivanja. I za kraj, ovaj clanak bi trebalo staviti na stranu 'roditeljstvo'!

I ja sam mucao... ne pamtim..., verovatno od tih nekih svojih 10-11 godina. Nikad nisam o tome isao toliko blizu sa svojim roditeljima, barem od kad sam poceo da svesno razmisljam o sebi...ja sam mislio da je to moja slabost a oni su isto tako mislili da je to njihova greska… Naravno oni su silno hteli da mi pomognu, a ne znajuci pristajali su i na psihologe i logopede i vracare. Ja nekako u sred price, sa strane uvek sam se cudio “cudnim” pitanjma psihologa i logopeda, pitajuci se treba li meni ili njima pomoc. Tad verovatno nisam kapirao... niti su oni mene kapirali... niti iko moze da kapira onog drugog…, osim ako to nisu dokazali naucnici i za to dobili nobelovu nagradu. he he he.
Ono za sta mislim da je bilo najvaznije u tom dobu je da nikad nisam mislio previse o tome… posao bih svestan da mucam tek kad progovorim… Nije da mi nije smetalo… jeste puno…, ali nije da mi nije ni pomagalo…( u osnovnoj I srednjoj) “profesorice profesorice on je to naucio ali znate on muca”…, “aha OK vidim imao si 5 evo jos jedne”. Ljudi bas i nemaju puno vremena za ljude koji mucaju…sto sam ja naravno znao i da ikorisim.
No, imao sam ja i lepsih motiva za prestanak, pa odlazak kod logopeda sa jednom slatkom malom koju sam voleo i koja me je volela…po njenom insistiranju. No…
E sad... zasto sam prestao da mucam…, verovatno najvise povezujem sa svojim odrastanjem…, shvatanjem da sve one ljude, onaj svet oko mene.. koji sam sam smislio… nema nikakvog smisla, da su ti moji ljudi precenjeni, lazni, slabi,i da svetu oko mene ne moze pomoci ni moja "naj-spasilackija" masta o njemu samom… tada sam ja prestao da mucam.
I isto kako se ne secam dana kada sam poceo da mucam tako se i ne secam dana kada sam prestao. Za tim naravno ne i zalim,ali mi je sad zao ovog “u nizu" sveta…

Demos je odlicno primetio.I sam se nekada osecam kao "zarobljenik" mane koju "vucem" od svoje sedme godine.Koliko neizgovorenih a lepo srocenih misli,koliko propustenih prilika da se prikaze sopstveno znanje,koliko neuspelih recenica koje vi jedino razumete ali drugi ne...Sve to godinama stvara jedan ram,dosta uzak ,koji neki put ometa preduzemljivost i razvoj,gura u stranu i ulogu posmatraca...Sam covek se mora navici da se kontrolise ,da se smiri,da pre nego sto oblikuje u ustima,oblikuje rec u glavi.I vremenom ce se umanjiti to "slajfovanje" jezika.No drustvo gde su velika vecina "normalni",mora imati strpljenja za nas,mucavce:),mora nam dati priliku,mora jasno naznaciti da nismo izolovani i stalno govoriti da nismo manje vredni, i to jos od malih nogu.

ok super je videti ovu temu za rezgovor ja mucam maltene od kada znam za sebe sta reci nisam isao nigde niti sam pojusavao leciti ali znam da to mucanje mi je izazvao veliki strah iz detinjstva medjutim kod mene je recimo slucaj ja kada potiskujem bes,tugu u sebe onda posle toga veoma dugo mucam cak i u prisustvu porodice sa curama nemogu rec da progovorim medjutim ako se neko vreme ne nerviram,ne sekiram,ne mislim o tome,osecam se skoz opusteno i srecno verovali ili ne mucavost nestaje nije skoz nestala ali mogu pricati koliko hocu i VEOMA RETKO cu promucati,nadam se da ce moje iskustvo pomoci nekome :-) aj ZIVELI!!