Fizička aktivnost protiv demencije

Većina stručnjaka koja je dosad proučavala odnos fizičke aktivnosti i demencije se oslanjala na svedočenje samih učesnika u istraživanju o tome kojim su se aktivnostima bavili.

Taj metod, međutim, nije sasvim pouzdan jer se ljudi dobro sećaju "krupnijih" aktivnosti - trčanja, vožnje bicikla ili tenisa, ali se fizičke delatnosti nižeg intenziteta ne sećaju baš precizno, izjavila je dr Lora Midlton, koja je rukovodila istraživanjem na Univerzitetu Vaterlo u Kanadi.

Ona i njene kolege su to pitanje rešili tako što su zaobišli svedočenja ispitanika o fizičkoj aktivnosti i njen nivo su pratili koristeći dvostruko obeleženu vodu, koja je sadržala izotopne varijante vodonika i kiseonika, preneo je Glas Amerike.

Učesnici u istraživanju, koje je trajalo pet godina, svakodnevno su pili male količine te vode, a kasnije je merenjem nivoa izotopa u njihovoj mokraći moglo da se ustanovi koliko su aktivni bili, odnosno koliko su potrošili energije.

Utvrđeno je da postoji snažna veza između rizika od demencije i utroška energije - kod onih ispitanika koji su se najviše fizički trošili, odnosno koji su trošili najviše energije, rizik od demencije je bio čak 90 odsto niži nego kod onih koji su bili najmanje fizički aktivni.

Francuski naučnici su nedavno takođe sproveli istraživanje o vezi između fizičke aktivnosti i demencije, na velikoj grupi žena koje su imale povišene faktore rizika od srčane bolesti, kao što su gojaznost i dijabetes.

Utvrđeno je da su one ispitanice koje su svakog dana ubrzano hodale po pola sata, bile pod manjim rizikom od kognitivnih poremećaja nego one koje to nisu činile.

U komentarima na ova istraživanja, dr Erik Larson je istakao da ona pružaju dodatne dokaze da telesna aktivnost može da smanji rizik od kognitivnih problema.

"Ljudima nije očigledno da fizičke aktivnosti čine naš mozak zdravijim. Ali, kako svako novo istraživanje detaljnije analizira ovu povezanost na određenim grupama ili koristi različite metode merenja, time naučna osnova za takvu povezanost postaje sve uverljivija."

Larson je zaključio da bi trebalo da se prikupljanjem sve većeg broja dokaza istraživanja sada usredsrede na najbolje načine da se ljudi podstaknu da budu aktivni, naročito u kasnijim godinama života.