Lične granice

Mnogi se protiv neciste savesti bore tako sto se bore protiv same savesti, a ne protiv izvora osecanja krivice. Savest ima svoje mesto u formiranju covekove licnosti. Kada coveku razum kaze da nesto nije dobro, savest od njega trazi da svojom voljom odbaci tu slabost koja nije dobra. Kada covek odbije da poslusa savest, javlja se osecanje krivice. Mi tada najcesce pokusavamo da ugusimo to osecanje krivice raznim odbrambenim mehanizmima, ali osloboditi se od osecanja krivice, ne znaci osloboditi se i od same krivice. Ubica moze da ugusi osecanje krivice putem jakim ideoloskih i religioznih izgovora, ili mozda tabletom za smirenje ili nekom meditacijom, i da zaista iskreno izusti: "Uopste se ne osecam krivim!" Ali ako se ne oseca krivim, ne znaci da nije kriv. Iako svoje krivice nije svestan ona ostaje i manifestuje se na najrazlicitije nacine: kroz razne fobije i strahove, preosetljivost na kritiku, projekciju svoje krivice drugima, teoriju zavere, kroz potrebu za laznim moralisanjem, kroz opterecenost osecanjem sopstvene ispravnosti i pravednosti, jer samo krivac ima potrebu da se stalno oseca da je pravedan. Onaj ko se iskreno pokajao za svoje slabosti karaktera, on ima cistu savest i niko ga ne moze opteretiti osecanjem krivice. Ali retko ko se kaje za same lose pobude svoga srca. Na primer, mnogi ce se pokajati sto su vam rekli neku ruznu rec, ali se nece pokajati sto su takvi. Ostace i dalje takvi u srcu, pa ce zato ostace i krivica. Zapravo, takav fenomen premestanja krivice sa njenog stvarog razloga na nesto sto nije njen uzrok, veoma je tipicno za religiju: Covek oseca krivicu sto krsi neko formalno pravilo ponasanja, ali se ne kaje sto je takav u srcu; kaje se sto radi na crveno slovo u kalendaru, a istovremeno ne oseca krivicu sto krade, laze, vara, lenjstvuje na poslu, itd. Kada ode u hram, on poboznim osecanjima umiri savest, i izadje iz hrama promenjenih osecanja, ali ne i promenjenog karaktera, jer je izazvanim osecanjima upravo ugusio svoju potrebu za pokajanjem svojih losih pobuda. Krivica na nivou pokretacke snage ostaje i dok jedne opterecuje spoljnom moralnom ispravnoscu, druge opterecuje stalnom potrebom da kod sebe pobudjuju sentimentalna osecanja da bi tako umirivali svoju i dalje necistu savest. Dakle, resenje za oslobodjenje od krivice jeste pokajanje za one slabosti karaktera koji su stvarni izvor nase krivice, a ne bavljenje samim simptomima krivice, koji imaju svoje mesto kao sto i osecanje bola ima svoje mesto da ukaze na problem.

Ovo je vazan i dobar tekst, koji skrece paznju na krupan i znacajan fenomen, ali nedovoljno poznat i akcentovan. Ja sam razumela da se u njemu radi o istinskom, a ne o formalnom osecanju krivice normalnog pojedinca. Tj. o slucajevima kada nas (i mene i druge) naš arhetipski sudija nemilosrdno 1000X OSUDJUJE za isto (iz drugih perspektiva nistavno) krivicno delo (nedostignut nerealno postavljeni standard, usadjen pogresan stav itd.), a nas drugi arhetipski karakter – zrtva to spremno prihvata i oseca se KRIVIM, oseca se lose. Ta neprekidna drama, sa pomenutim akterima u glavnim ulogama, pravi od nasih zivota pakao. Savest ili svest je neophodno potreban, kljucni element, koji nam omogucava da promenimo zatupljujucu perspektivu i ne ucinimo nazao, ne samo drugima, nego ni sebi samima. Poznata je poslovica: ‘Ko nije za sebe, nije ni za druge'. Mozda je nepoznati autor imao nameru da je vidimo u svetlu: Ako nemas ljubavi za sebe, ne mozes voleti ni druge. Pri tome ne mislim na ljubav u njenom uobicajenom, posesivnom smislu, nego blize idealnom, cistom, bezuslovnom (bliskom razumevanju, prastanju tj. neosudjivanju). Ko je citao M. Ruiza, zna tacno o cemu govorim.

Mnogi se protiv neciste savesti bore tako sto se bore protiv same savesti, a ne protiv izvora osecanja krivice. Savest ima svoje mesto u formiranju covekove licnosti. Kada coveku razum kaze da nesto nije dobro, savest od njega trazi da svojom voljom odbaci tu slabost koja nije dobra. Kada covek odbije da poslusa savest, javlja se osecanje krivice. Mi tada najcesce pokusavamo da ugusimo to osecanje krivice raznim odbrambenim mehanizmima, ali osloboditi se od osecanja krivice, ne znaci osloboditi se i od same krivice. Ubica moze da ugusi osecanje krivice putem jakim ideoloskih i religioznih izgovora, ili mozda tabletom za smirenje ili nekom meditacijom, i da zaista iskreno izusti: "Uopste se ne osecam krivim!" Ali ako se ne oseca krivim, ne znaci da nije kriv. Iako svoje krivice nije svestan ona ostaje i manifestuje se na najrazlicitije nacine: kroz razne fobije i strahove, preosetljivost na kritiku, projekciju svoje krivice drugima, teoriju zavere, kroz potrebu za laznim moralisanjem, kroz opterecenost osecanjem sopstvene ispravnosti i pravednosti, jer samo krivac ima potrebu da se stalno oseca da je pravedan. Onaj ko se iskreno pokajao za svoje slabosti karaktera, on ima cistu savest i niko ga ne moze opteretiti osecanjem krivice. Ali retko ko se kaje za same lose pobude svoga srca. Na primer, mnogi ce se pokajati sto su vam rekli neku ruznu rec, ali se nece pokajati sto su takvi. Ostace i dalje takvi u srcu, pa ce zato ostace i krivica. Zapravo, takav fenomen premestanja krivice sa njenog stvarog razloga na nesto sto nije njen uzrok, veoma je tipicno za religiju: Covek oseca krivicu sto krsi neko formalno pravilo ponasanja, ali se ne kaje sto je takav u srcu; kaje se sto radi na crveno slovo u kalendaru, a istovremeno ne oseca krivicu sto krade, laze, vara, lenjstvuje na poslu, itd. Kada ode u hram, on poboznim osecanjima umiri savest, i izadje iz hrama promenjenih osecanja, ali ne i promenjenog karaktera, jer je izazvanim osecanjima upravo ugusio svoju potrebu za pokajanjem svojih losih pobuda. Krivica na nivou pokretacke snage ostaje i dok jedne opterecuje spoljnom moralnom ispravnoscu, druge opterecuje stalnom potrebom da kod sebe pobudjuju sentimentalna osecanja da bi tako umirivali svoju i dalje necistu savest. Dakle, resenje za oslobodjenje od krivice jeste pokajanje za one slabosti karaktera koji su stvarni izvor nase krivice, a ne bavljenje samim simptomima krivice, koji imaju svoje mesto kao sto i osecanje bola ima svoje mesto da ukaze na problem.

Ovo je vazan i dobar tekst, koji skrece paznju na krupan i znacajan fenomen, ali nedovoljno poznat i akcentovan. Ja sam razumela da se u njemu radi o istinskom, a ne o formalnom osecanju krivice normalnog pojedinca. Tj. o slucajevima kada nas (i mene i druge) naš arhetipski sudija nemilosrdno 1000X OSUDJUJE za isto (iz drugih perspektiva nistavno) krivicno delo (nedostignut nerealno postavljeni standard, usadjen pogresan stav itd.), a nas drugi arhetipski karakter – zrtva to spremno prihvata i oseca se KRIVIM, oseca se lose. Ta neprekidna drama, sa pomenutim akterima u glavnim ulogama, pravi od nasih zivota pakao. Savest ili svest je neophodno potreban, kljucni element, koji nam omogucava da promenimo zatupljujucu perspektivu i ne ucinimo nazao, ne samo drugima, nego ni sebi samima. Poznata je poslovica: ‘Ko nije za sebe, nije ni za druge'. Mozda je nepoznati autor imao nameru da je vidimo u svetlu: Ako nemas ljubavi za sebe, ne mozes voleti ni druge. Pri tome ne mislim na ljubav u njenom uobicajenom, posesivnom smislu, nego blize idealnom, cistom, bezuslovnom (bliskom razumevanju, prastanju tj. neosudjivanju). Ko je citao M. Ruiza, zna tacno o cemu govorim.