Zeleni kralj krivih linija

Činjenica je je Hundertwasser jedan od najpoznatijih i najkontroverznijih modernih austrijskih umetnika. Da su njegova zdanja jedna od najposećenijih destinacija Beča. Da je bio hiperproduktivan, ostavljajući iza sebe ogroman broj slika, grafika, tekstova, odevnih pedmeta i arhitektonskih dostignuća. Međutim, ono što bi možda samom Hundertwasseru bilo najbitnije je da je njegov senzibilitet je oduvek bio u skladu sa prirodom.

Bio je tvrdokorni protivnik “terora pravih linija” i pravih uglova, na koje se prvi put okomio “Manifestom buđi protiv racionalizma u arhitekturi”. Poreklo ljudske destruktivnosti i autodestruktivnosti video je u tome što je moderni čovek zatočen u prave linije, ukalupljen u sterilne kocke, bez mogućnosti prave ekspresije. Zato je bio veliki zagovornik individualizacije prostora, što se možda najbolje ogleda u manifestu “Diktatura prozora i prava prozora”. U njemu zagovara predivnu ideju da bi svako trebao da ima pravo da ukloni fasadu i oboji okolinu svog prozora, do one granice do koje mu ruka sa četkicom doseže.

Hundertwasser je čitav svoj vek proučavao način na koji ljudi žive u svojim ljudskim staništima. Našao se ogorčenim što je u modernom društvu graditelj i arhitekta mogao biti samo onaj koji je diplomom ovlašćen za takav posao. Grozilo ga je da običnom čoveku nije dozvoljeno da se pita kakva će biti suština njegovog doma. Verovao je i glasno proklamovao da čovekovo stanište mora biti prirodno i samoodrživo, kao i da mora biti stecište nasumične kreativnosti kakvu je iz njegove perspektive pokazivala priroda.

Zato je odlučio da slobode dopuštene u slikarstvu prenese na arhitekturu - od 1972. počinje da se bavi projektima izgradnje i redizajniranja stambenih zgrada (Hundertwasserhaus) i javnih prostora i dobara (Kunst Haus Wien, onkologoško odeljenje bolnice u Gracu, banja Blumau...). Sve Hundertwasserove građevine imaju nekoliko zajedničkih karakteristika - lelujave zidove, mozaike raznolikih i razbijenih pločica umesto regularnih popločanih podova, lukovičaste orijentalne detalje, obilje boja i još veće obilje biljaka-stanara. U Hunderwasserovim svetovima, drveće plaća svoju kiriju kiseonikom, hladom i lepotom; zeleni travnati krovovi filtriraju kišnicu i vodu iz domaćinsva i čine prirodni izolator; neobični oblici i nepravilni mozaici podstiču iskonsku kreativnost. Sve ima svoju svrhu, baš kao i u prirodi.

zamisao ciklusa u stambenoj zgradi

Bio je veliki borac za zaštitu prirode, aktivno učestvujući u ekološkim kampanjama - od inicijativa za sadnju drveća do borbe protiv nuklearne energije. Sadio je, držao je govore, dizajnirao je postere, obezbeđivao finansije. Ipak, u svemu je ostao individualista, uvek sagledavajući najširu moguću sliku. Nije imao poverenja u ekološko pravo i u nauku.

Verovao je da je srž problema u zagađenju ljudske svesti pogrešnim konceptima življenja, koje se posledično prenosi i na okolinu. Svojom umetnošću je unosio spontanost u rigidno strukturisanu ekologiju. Interesantno je da su zeleni krovovi, koje je Hundertwasser zažareno propagirao pre oko 30 godina danas jedan od najvećih hitova nove, zelene arhitekture.

Umetnost može imati moć da poveže nas, otuđenike, sa sredinom koje smo plod. Bez obzira na umne i materijalne barijere koje smo izgradili u odnosu na naše prirodno okruženje, u nama i dalje tinja vatra sa iskonskih pećinskih ognjišta, kada smo živeli napornije i kraće, ali u ravnoteži.

Iako je besmisleno i nerealno govoriti o neo-primitivizmu i kompletnom povratku korenima, kao bićima nam je potrebno da osetimo toplinu one iskonske vatre. To nam mogu omogućiti sedenje pod drvetom, ležanje pod otvorenim nebom i upijanje senzibiliteta dela kao što su Hundertwasserova. Ne radi se samo o motivima, bojama i kompozicijama, već u stanju uma u kome je stvarao, o ličnoj filozofiji i osećaju koji stoji iza vizuelnog. Time dela postaju portal za pronalaženje onoga čega smo se odrekli da bi smo da bi smo postali dominantna vrsta, samo naizgled nepobediva.