Mučna veza Londona i Brisela: Od Čerčila i Tačerke do...

U 1973. godinu Ujedinjeno Kraljevstvo je ušlo kao član Evropske ekonomske zajednice, pod vođstvom premijera iz redova Konzervativaca Edvarda Hita.

Ipak, već sledeće, Laburisti su preuzeli kormilo, pa je premijer Harold Vilson na stranačkim izborima obećao referendum o tome da li treba ostati u EEZ. To se dogodilo 1975. godine, 67% Britanaca je reklo "da".

Osam mirnih godina prekinuo je šef Laburista Majkl Fut, zalaganjem za početak procesa "doživotnog napuštanja projekta Evropske unije". Ideja nije prošla, Laburisti su izgubili na izborima.

Problem evropske zajednice je koštao premijerskog mesta Margaret Tačer. Ona je 1989. godine signalizirala da treba ući u Evropski valutni mehanizam, čija misija je okončana uvođenjem evra. Podnela je ostavku 18 meseci kasnije, jedan od razloga bila je i politika prema Evropi.

Posle potpisivanja Ugovora u Mastrihtu 1992. godine i stvaranja Evropske unije kakvu danas poznajemo, Velika Britanija je napustila projekat koji je trebalo da dovede do zajedničke valute. "Mastriht" je umalo oboren u Londonu, Torijevci nisu uspeli da iznesu kampanju za referendum, što se dogodilo u Danskoj i Francuskoj.

Getty Images

Pokušaj biznismena ser Džejmsa Goldsmita da sa Referendumskom partijom postane značajan politički faktor nije uspeo, na izborima 1997. godine osvojio je svega 3% glsova.

Te godine su Laburisti naveli da bi glas "da" na referendumu značio preduslov da Britanija potpadne pod režim jedinstvene valute, ali do toga nije došlo jer je 1999. odbijen evro.

Bez referenduma je Velika Britanija prihvatila Lisabonski sporazum, prethodno je premijer Toni Bler najavio izjašnjavanje o evropskom Ustavu, ipak bez datuma...

Upravo je "Lisabon" donet kao zamena za sporazum o Ustavu, koji su odbacile Francuska i Holandija, a 2007. je lider Konzervativaca Dejvid Kameron dao "časnu reč" da će organizovati referendum o Lisabonu, ukoliko postane premijer.

"Lisabon" je konačno ratifikovan 2008. godine, iako su se poslanik Torijevaca Bil Keš i biznismen Stjuart Viler žalili Vrhovnom sudu.

Getty Images

Kameron je sledeće godine priznao da ne može da održi svoju "časnu reč", pošto su sve države članice EU prihvatile njegove odredbe, ali je obećao da neće dozvoliti dalji prenos suvereniteta na Brisel, bez odobrenja Britanaca.

Tu godinu je obeležio uspon UKIP, na izborima za Evropski parlament osvojio je 16% glasova.

Početak ove decenije je doneo manifest Liberalnih demokrata da će referendum o ostanku u EU biti organizovan čim se dogodi neka fundamentalna promena u ugovorima o EU, a u parlament je ušla nova generacija evrokeptičnih Torijevaca.

Od marta do septembra 2011. godine trajala je kampanja skupljanja potpisa za referendum, potpisalo je oko 100.000 ljudi, a spisak je odnet u kancelariju premijera.

Zbog toga se više od stotinu poslanika Konzervativne partije sastalo kako bi razmotrili šta dalje činiti u odnosu sa EU, a poziv za referendum je propao u oktobru.

U dugo čekanom govoru, koji se dogodio 22. januara 2013. godine, premijer Kameron je obećao da će ako Torijevci pobede na izborima omogućiti građanima da se 2017. izjasne o daljoj sudbini.

To se i dogodilo, ali je premijerova prognoza bila loša, pred Britance je odluka stigla godinu dana ranije.