Ovaj čovek je Trampova noćna mora; "On je taj koji vuče konce"

Verovatno nije osoba koju bi Bela kuća želela za kormilom. Dok je ajatolah Modžtaba Hamnei preuzeo dužnost vrhovnog vođe nakon atentata na svog oca, a predsednik parlamenta Mohamed Baker Kalibaf preuzeo centralnu ulogu u pregovorima, uspon brigadnog generala Ahmada Vahidija mogao bi se pokazati kao najznačajnija od svih promena u složenoj dinamici moći Irana, izveštava Newsweek.

Vahidi je imenovan za komandanta Iranske revolucionarne garde (IRGC) nakon atentata na svog prethodnika, Mohameda Pakpura, u početnim fazama američko-izraelskog rata protiv Irana pre dva meseca.

To je pozicija koja ga čini glavnom metom, s obzirom na to da je Pakpur preuzeo tu ulogu tek nakon što je Izrael ubio bivšeg šefa IRGC-a Hoseina Salamija tokom Dvanaestodnevnog rata prošlog juna.

• Izrael tvrdio da je ubijen; Oglasio se brutalnom porukom: "Poniženi ste, bespomoćni i frustrirani"
• "Otkrićemo iznenađenja koja prevazilaze neprijateljska očekivanja"

Ali Vahidijeve kvalifikacije su jedinstvene. Pored toga što je prethodno služio kao zamenik komandanta IRGC-a, ministar unutrašnjih poslova u vladi bivšeg predsednika Ebrahima Raisija i ministar odbrane pod bivšim predsednikom Mahmudom Ahmadinedžadom, Vahidi je bio i osnivač elitnih Kuds snaga, kojima je kasnije rukovodio general-major Kasem Sulejmani do svoje smrti u američkom napadu 2020. godine koji je naredio Tramp.

Danas, dok se Islamska Republika suočava sa svojim najozbiljnijim testom od iransko-iračkog rata 1980-ih, koji je doveo do IRGC-a i Kuds snaga, "Ahmad Vahidi je taj koji vuče konce", rekao je za Newsweek Kamran Bokari, strateški analitičar i viši saradnik u Savetu za bliskoistočnu politiku, koji je opširno pisao o unutrašnjoj evoluciji iranskog rukovodstva.

Čovek iz senke

Sulejmani je često nazivan "komandantom iz senke" tokom svog 21-godišnjeg mandata kao šef Kuds snaga. Taj nadimak je zaradio za svoju opsežnu karijeru u sprovođenju tajnih operacija u inostranstvu, od pomaganja milicijama u napadima na američke trupe u Iraku i podrške Hezbolahu protiv Izraela do borbe protiv pobunjenika i džihadista, uključujući Islamsku državu (ISIL), u Iraku i Siriji.

Ipak, Sulejmani je na kraju postao neka vrsta slavne ličnosti, a njegova javna vidljivost pokazala se kobnom kada je Tramp preduzeo neviđeni korak naređujući njegovo ubistvo tokom posete Iraku u januaru 2020. godine.

Vahidi je takođe dobro poznat na Zapadu – bio je predmet Interpolove crvene poternice 2007. godine i bio je predmet američkih sankcija 2010. godine zbog svoje navodne uloge u smrtonosnom bombaškom napadu na jevrejski centar u Argentini 1994. godine. Vahidi je od tada bio predmet daljih sankcija SAD i Evropske unije, iako to nije usporilo njegovu karijeru u Iranu.

Govoreći prošle nedelje u Buenos Ajresu, podsekretar za kontrolu naoružanja i međunarodnu bezbednost Tomas Dinano pomenuo je Vahidijevu navodnu ulogu u bombardovanju centra Asociación Mutual Israelita Argentina 1994. godine i bombardovanju izraelske ambasade 1992. godine, takođe u argentinskom glavnom gradu.

Dinano je Vahidijevo unapređenje na čelo IRGC-a nazvao "jasnim dokazom da je IRGC strana teroristička organizacija i potvrdom uloge Irana kao dugogodišnjeg državnog sponzora terorizma".

Bonapartistička figura?

Uprkos svojim javnim pozicijama, Vahidi ostaje enigma. Njegova sposobnost da se uzdigne unutar formalnih struktura moći, stvori veze zasnovane na tehnokratskom, a ne na ličnom vođstvu, i održi nizak međunarodni profil pokazala se posebno impresivnom.

Bokari, koji je takođe viši saradnik u Institutu New Lines u Vašingtonu, ukratko se sastao sa Vahidijem na marginama konferencije u Teheranu pre 15 godina, opisujući ga kao iznenađujuće angažovanog i tečnog govornika engleskog jezika.

Takođe je povukao naizgled neverovatnu paralelu između Vahidija i pretposlednjeg iranskog monarha, Reze Šaha Pahlavija, koji je preuzeo vlast kao komandant moćne Persijske kozačke brigade između 1921. i 1925. godine. Kao i Pahlavi, primetio je Bohari, Vahidi je "čovek sistema" i na kraju bi ga mogao preoblikovati, ako preživi sukob.

"Koliko znamo, sutra bi mogao biti pogođen vazdušnim napadom i da nestane. Ali deluje kao tip osobe koja bi želela da postane ova bonapartistička figura o kojoj svi pričaju", rekao je Bohari. "Ne može to sam. Postojaće centri moći. Mislim da on trenutno konsoliduje moć, a čujem od kontakata na terenu da ima jake lične ambicije."

Vahidijev uspon takođe označava ubrzanje dugogodišnje evolucije unutar Islamske Republike. Čak i tokom kasnijih godina pokojnog vrhovnog vođe ajatolaha Alija Hamneija, moć je tiho delegirana drugim oblastima, uključujući IRGC i iranske konvencionalne oružane snage, poznate kao Arteš.

"Čuvari su donosili odluke mnogo pre ovog rata. Sada je to postalo de fakto pozicija, jer nema vrhovnog vođe", rekao je Bokari. "I stalno ovo govorim jer mislim da je Modžtaba Hamnei u najboljem slučaju nominalni vrhovni vođa. Čak i da nije ranjen, ne bi imao uticaj koji je uživao njegov otac, jer je na kraju samo vodio očevu kancelariju."

Trampov "najgori mogući scenario"

Anika Ganzeveld, portfolio menadžerka za Bliski istok za projekat Kritične pretnje u Američkom institutu za preduzetništvo, tvrdi da je odsustvo novog vrhovnog vođe Irana, čija je javna uloga od imenovanja prošlog meseca ograničena na pisane izjave, samo pomoglo Vahidiju da konsoliduje vlast.

"Odsustvo vrhovnog vođe koji bi posredovao između frakcija režima i delovao kao konačni autoritet za donošenje odluka verovatno je doprinelo Vahidijevom usponu unutar režima", rekla je Ganzeveld za Newsweek.

Čak i ako je Tramp često tvrdio da je u Iranu postignuta "promena režima", on je na početku sukoba priznao rizik od stvaranja novog rukovodstva koje bi i dalje bilo u suprotnosti sa američkim interesima.

"Pretpostavljam da bi najgori mogući scenario bio da mi to uradimo, a onda neko podjednako loš kao onaj prethodni preuzme vlast, zar ne? To se može desiti. Ne želimo da se to desi. To bi verovatno bilo najgore", rekao je Tramp prošlog meseca, samo nekoliko dana nakon početka rata.

Prepreka pregovorima

Ta stvarnost se možda ostvaruje, posebno zato što se čini da je Vahidi počeo da okuplja svoj "unutrašnji krug", koji uključuje sekretara Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost Mohameda Bakera ​​Zolgada, prema Ganzeveldu.

Zolgadr je preuzeo uticajnu poziciju prošlog meseca nakon izraelskog ubistva njegovog prethodnika, Alija Laridžanija, za koga se verovalo da je bio drugi u komandi. Sada, Vahidijeva klika "izgleda da dominira donošenjem odluka režima", rekla je Ganzeveld, komplikujući potragu za sporazumom između Vašingtona i Teherana.

"Vahidi i njegovi bliski lideri IRGC-a izgleda da su marginalizovali pragmatičnije zvaničnike, kao što su šef iranske pregovaračke delegacije, predsednik parlamenta Mohamed Baker Kalibaf i ministar spoljnih poslova Abas Aragči, koji su pokazali veću otvorenost za kompromis sa Sjedinjenim Državama", rekla je Ganzeveld. "Vahidi, nasuprot tome, nije pokazao spremnost da popusti pred ključnim američkim zahtevima u vezi sa iranskim nuklearnim programom i Ormuskim moreuzom."

Kolektivno vođstvo petorke

Međutim, Vahidi nije sam u borbi za vlast. Ali Alfoneh, viši saradnik Instituta arapskih zalivskih država, opisao je "kolektivno vođstvo petorke" u kojem "glavna linija razdvajanja ide između izabranih zvaničnika - predsednika Masuda Pezeškijana i predsednika parlamenta Mohameda Bakera Galibafa - i neizabranih aktera: predsednika Vrhovnog suda Golama-Hoseina Mohsenija-Edžeija, predstavnika IRGC-a, bilo bivšeg komandanta Mohsena Rezaija ili sadašnjeg komandanta Vahidija, i neidentifikovanog predstavnika redovne vojske."

Alfoneh je rekao za Newsweek da je linija razdvajanja važna, jer "izabrani zvaničnici imaju tendenciju da razmišljaju o reizboru i osetljiviji su na tešku situaciju stanovništva, dok su neizabrani zvaničnici skloniji da prihvate teškoće za javnost". Od tih ličnosti, on je i Kalibafa i Vahidija svrstao među "strateški najsposobnije pojedince" sistema, nazivajući ih obojicu "pragmatičnim operativcima".

Podela vlasti umesto državnog udara

Štaviše, Vahidi navodno ima istoriju saradnje sa CIA i izraelskim Mosadom još od 1980-ih u aferi Iran-Kontra. S druge strane, Tramp je izrazio jasnu sklonost ka Kalibafu, bivšem komandantu vazduhoplovnih snaga IRGC-a i gradonačelniku Teherana.

Uprkos Vahidijevim snagama, malo ko očekuje otvoreno preuzimanje od strane IRGC-a, koji je tradicionalno više voleo da održi privid da nije direktno uključen u iranske poslove.

"Ni on niti IRGC kao institucija ne deluju skloni da izvedu puč i preuzmu punu odgovornost za vođenje zemlje pod velikim pritiskom", rekao je Alfoneh. "Iz perspektive IRGC-a, poželjniji je aranžman o podeli vlasti sa civilnim ličnostima poput Kalibafa: on omogućava Čuvarima da dominiraju strateškim odlukama, dok civili preuzimaju javnu krivicu za neuspehe režima."

Bilo je nekih znakova neslaganja, ali čak je i niz istaknutih konzervativnih izvora u zemlji upozorio da se ne raspiruje "unutrašnji sukob" koji je Tramp izazvao, a većina favorizuje diplomatski put.

Iako rivalstva nesumnjivo postoje, Alfoneh tvrdi da Trampove česte reference na pukotine u iranskom rukovodstvu više govore o problemima u Beloj kući. "Egzistencijalna pretnja koju predstavljaju Izrael i Sjedinjene Države podstakla je koheziju, a ne podelu, među iranskim liderima", rekao je Alfoneh.

"Tvrdnje predsednika Trampa o vakuumu moći i neodlučnosti u Teheranu više govore o neredu u Vašingtonu nego o stvarnosti u Iranu. Njegove tvrdnje da se režim već promenio odražavaju nemogućnost da se svet vidi onakvim kakav jeste, a ne onakvim kakvim on želi da ga vidi."