Živković za "Kompas": "Vučićeva politika prema KiM je strategija aktivne defanzive"

Kolumnu prenosimo u celosti:

"Sa jedne strane su oni koji zahtevaju momentalna, maksimalistička rešenja koja previđaju globalni odnos snaga i međunarodne okolnosti, dok su sa druge oni koji podlegnu defetizmu i tvrde da je 'sve već završeno' i da treba prihvatiti svaki ultimatum. Međutim, ozbiljna i odgovorna državna politika ne vodi se ni u iluzijama ni u kapitulaciji, već u geopolitičkoj realnosti – u prostoru između onoga što je željeno i onoga što je u datom istorijskom trenutku zaista ostvarivo.

Ako analiziramo rezultate kosovske politike koju je u proteklom periodu vodio predsednik Aleksandar Vučić, i to kroz hladne, neumoljive činjenice, a ne kroz ideološke ostrašćenosti, dolazimo do jasnog zaključka: Srbija je uspela da zaustavi procese za koje su mnogi svetski centri moći smatrali da su odavno zapečaćeni. Da, Kosovo i Metohija nisu u ovom trenutku vraćeni pod puni suverenitet i upravni sistem Beograda – što je u trenutnim odnosima snaga na globalnom nivou objektivno nemoguće bez izazivanja sukoba katastrofalnih razmera – ali je učinjeno nešto što je pre samo dve decenije delovalo kao nemoguća misija: sprečeno je zaokruživanje tzv. kosovske državnosti u svim ključnim međunarodnim institucijama i forumima.

Nepremostivi bedemi međunarodnog poretka: UN, UNESKO, Interpol i NATO

Da bi jedna teritorija postala punopravna, međunarodno priznata država u punom kapacitetu, nije dovoljno da ima podršku nekoliko velikih sila, niti da proglasi deklaraciju u lokalnom parlamentu. Potreban joj je legitimitet koji dolazi kroz članstvo u globalnim organizacijama i univerzalnim institucijama. Upravo tu je Srbija, kroz intenzivnu, sistemsku i nimalo laku diplomatsku ofanzivu, zadala odlučujuće udarce projektu tzv. kosovske državnosti.

1. Ujedinjene nacije (UN) – glavna kapija koja ostaje zaključana:

Uprkos svim pritiscima, pretnjama diplomatskim izolacijama i višedecenijskom lobiranju najmoćnijih zapadnih zemalja, 'Kosovo' nije postalo članica Ujedinjenih nacija. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN ostaje temelj na kome Srbija zasniva svoju pravnu i političku borbu, a Savet bezbednosti – zahvaljujući diplomatskim partnerima i konzistentnoj politici Beograda – mesto gde Priština ne može da prođe. Bez stolice u UN, projekat nezavisnosti ostaje u pravnom vakuumu, nedovršen, trajno osporen i bez mogućnosti da dobije puni međunarodno-pravni subjektivitet.

2. UNESKO – zaštita srpskog identiteta, verske i kulturne baštine:

Priština je godinama pokušavala da kroz ulazak u UNESKO preuzme kontrolu nad srpskim srednjovekovnim manastirima i crkvama, pokušavajući da prekrsti srpsku kulturnu i versku baštinu u takozvano 'kosovsko nasleđe'. Propast njihovog zahteva za članstvo u UNESKO-u nije bila samo diplomatska pobeda Srbije, već i moralna i civilizacijska. Beograd je uspeo da uveri međunarodnu zajednicu da oni koji su rušili i palili crkve i manastire tokom Martovskog pogroma 2004. godine ne mogu biti njihovi čuvari niti zaštitnici.

3. Interpol – Sprečavanje zloupotrebe globalnih bezbednosnih sistema:

Zahtev Prištine za članstvo u Interpolu, podnet još 2015. godine, bio je zamišljen kao ključni korak ka međunarodnoj policijskoj i bezbednosnoj integraciji. Uprkos ogromnom političkom i finansijskom lobiranju njihovih sponzora, srpska diplomatija je uspela da u nekoliko sukcesivnih glasanja ubedi ubedljivu većinu članica ove organizacije da odbiju zahtev Prištine. Time je direktno sprečeno da policijske i parapolicijske strukture iz Prištine koriste međunarodne poternice kao sredstvo političkog pritiska i progona srpskog stanovništva.

4. NATO – Članstvo koje je ostalo samo na nivou neostvarenih želja:

Podnevši prijavu za stupanje u NATO još 2012. godine, prištinske vlasti su se nadale da će kroz prečicu evroatlantskih integracija preskočiti standardne procedure i obezbediti konačni bezbednosni i vojni štit. Međutim, zahvaljujući činjenici da unutar samog NATO-a postoje zemlje članice koje principijelno ne priznaju jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, kao i doslednoj politici vojne neutralnosti koju zastupa Beograd, Priština je ostala daleko od bilo kakvog formalnog članstva u ovom vojnom savezu.

Strategija 'otpriznavanja': Preokret globalnog trenda u korist Srbije

Jedan od najznačajnijih i najvećih dometa ove politike jeste pokretanje i uspešno sprovođenje procesa povlačenja priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti. Pre nego što je ova diplomatska strategija započeta, u međunarodnoj javnosti i medijima se stvarala lažna slika o 'nepovratnosti procesa' – tvrdilo se da je nezavisnost gotova stvar i da broj zemalja koje priznaju Prištinu može samo da raste iz dana u dan.

Srbija je, međutim, dokazala suprotno. Desetine zemalja širom sveta, od Afrike i Azije do Latinske Amerike i Kariba, zvanično su povukle, suspendovale ili zamrzle svoje odluke o priznanju, čime je broj država koje priznaju Prištinu pao ispod polovine ukupnog broja članica Ujedinjenih nacija. Ovaj preokret nije bio slučajan niti plod srećnih okolnosti; on je rezultat mukotrpnog, višegodišnjeg terenskog rada, brzog reagovanja na promene u globalnoj arhitekturi i izgradnje novih, strateških partnerstava sa suverenim zemljama Globalnog juga. Time je srušen mit o neizbežnosti kosovske nezavisnosti.

Geopolitička realnost i odgovornost prema budućnosti

Kritičari aktuelne kosovske politike često sa bezbedne udaljenosti zameraju što Kosovo i Metohija nisu suvereno vraćeni pod punu administrativnu i vojnu kontrolu Beograda. Međutim, ozbiljna i dubinska analiza zahteva potpunu iskrenost: da li je u ovom istorijskom trenutku, kada su na prostoru KiM prisutne međunarodne oružane snage i kada su najmoćnije zapadne sile decenijama ulagale svoj ogromni politički, ekonomski i vojni kapital u projekat nezavisnosti, moguće ostvariti puni suverenitet bez ulaska u direktan i razorni vojni sukob sa NATO?

Odgovor je jasan svakome ko stvarnost posmatra racionalno i sa odgovornošću prema nacionalnim interesima. U takvim geopolitičkim okolnostima, zadatak odgovornog državnog rukovodstva nije da zemlju i narod gura u unapred izgubljene sukobe ili da daje jeftina i prazna obećanja, već da ostvari tri ključna cilja:

•  Sačuva mir i stabilnost, jer su oni jedini preduslov za ekonomski rast, demografski oporavak i biološki opstanak srpskog naroda.
•  Očuva Srbe na Kosovu i Metohiji, kroz konstantno, kontinuirano finansijsko, institucionalno, humanitarno i materijalno ulaganje u njihov ostanak i opstanak.
•  Onemogući Prištini pun međunarodni legitimitet, držeći kosovsko pitanje otvorenim za buduća vremena kada će se globalni odnosi snaga dodatno promeniti u korist međunarodnog prava.

Pobeda u dugotrajnoj diplomatskoj borbi

Politika koju vodi Aleksandar Vučić u vezi sa Kosovom i Metohijom može se definisati kao strategija aktivne defanzive, mudre kupovine vremena i očuvanja vitalnih državnih i nacionalnih interesa u ekstremno nepovoljnim i složenim okolnostima. To je borba u kojoj se pažljivo meri svaki diplomatski korak, gde se izbegavaju zamke unapred pripremljenih ultimatuma i scenarija, a istovremeno koristi svaka pukotina u međunarodnom poretku da se zaštiti i ojača srpska pozicija.

Zaokruživanje kosovske državnosti, koje je 2008. godine izgledalo kao gotov čin koji će čitav svet brzo i bezuslovno prihvatiti, danas je potpuno blokirano na svim ključnim međunarodnim tačkama. 'Kosovo' nije u UN, nije u UNESKO-u, nije u Interpolu, niti je u NATO-u. Za državu koja je tokom devedesetih i dvehiljaditih prošla kroz agresiju, teške sankcije, ekonomsko urušavanje i katastrofalne diplomatske poraze, ovi rezultati predstavljaju maksimum onoga što se u savremenom geopolitičkom trenutku moglo postići.

To možda nije brza ni konačna pobeda kakvu svaki rodoljub priželjkuje, ali jeste nešto podjednako važno: to je uspešna odbrana nacionalnih suverenih prava, sprečavanje konačnog poraza i očuvanje pravosnažnog, istorijskog i međunarodnog prava Srbije na svoju teritoriju za generacije koje dolaze."