Pavesi: Vučić pokušava da normalizuje Balkan, vodi politiku mostova

Tekst sa srpskiugao.rs prenosimo u celosti:

Kaže da su, prema njegovom uverenju, prioriteti „odbrana Italije i njenih granica” i podseća da je Liga, kako navodi, 1999. godine bila jedina koja je glasala protiv bombardovanja SRJ. Pavesi je i humanitarac, kao student je pokrenuo akcije pomoći progonjenim hrišćanima i tada se zainteresovao za pitanje Kosova i Metohije. U razgovoru za „Srpski Ugao“,  posebno se osvrće na proteste u Srbiji i njihovu pozadinu, na pitanje Kosova i Metohije, kao i na studentske blokade širom Evrope.

Malo je pojedinaca u svetu koji su spremni da otvoreno brane interese srpskog naroda. Kako ste Vi, kao mlad čovek, prepoznali da je priča o Kosovu i Metohiji važna i zašto ste poželeli da je prenesete i italijanskoj javnosti?

Stefano Pavesi: Pre više od deset godina, kao univerzitetski studenti, osnovali smo grupu koja se bavila progonima hrišćana u svetu. Već te prve godine organizovali smo prikupljanje i slanje lekova, preko momaka koji su išli na teren na Kosovo i Metohiju. Mnoge stvari nam se nisu uklapale u narativ koji smo slušali, govorilo se da su Srbi ‘loši’, da su bombardovali druge i činili svašta, a opet je teritorija, ako je gledate bez velikih geopolitičkih interesa, oduzeta Srbiji. Počeli smo da proučavamo šta se zaista desilo. Italija je usko povezana s tim događajima upravo odavde su poletele bombe koje su gađale Beograd. Hteli smo da razumemo zašto je naš narod prihvatio tu odluku, zašto nije bilo velikih uličnih demonstracija protiv nje. Tada je krenuo i rat u Siriji i video sam sličan obrazac isti akteri, iste sile. Kosovo sam doživeo kao poslednju evropsku granicu, ako tamo više ne bude Srba i hrišćana, to je početak evropskog posrnuća.

Tvrdite da se danas na Kosovu brani hrišćansko nasleđe, prizivate i istorijsko poređenje sa 1389. godinom. Kako to objašnjavate i šta je, po Vama, suština spora?

Stefano Pavesi: Verujem da se na Kosovu danas brani hrišćanstvo, kao što je srpska vojska, u našoj istorijskoj svesti, stajala na braniku Evrope. Po mom viđenju, na Kosovu je primenjen model etničke zamene nekada su tu živeli Srbi, neki su proterani, a neki su ubijeni, a zatim su zamenjeni većinski albanskim, pretežno muslimanskim stanovništvom, kako bi se oslabili koreni Srbije. Da budem jasan: nemam ništa protiv Albanije ili albanskog naroda, govorim o posledicama političkih odluka koje su donosile velike sile. Zato smatram da je moralna obaveza štititi ljude, manastire i identitet. I zato ću ponoviti stav Lige: Italija ne treba da prizna Kosovo kao državu.”

Kako izgleda današnja politička scena Italije? Ko su, po Vama, „patriote”?

Pavesi: Danas imamo vladu u kojoj u većini sede patriote. Situacija je na nivou vlade dobra. Ali imamo ogroman izazov sa migracijom, mnogi dolaze ovde, a pravosudni aparat često ne sprovodi deportovanja onih koji nemaju pravo boravka. Problem je i politička stigmatizacija, jer šta god predloži desni centar, automatski se proglašava „fašizmom”. Prošlo je sto godina od tog razdoblja, a ta etiketa se i dalje koristi kao štap za svaku raspravu i to je iscrpelo javnost.

Šta su problemi vezani za migracionu politiku?

Pavesi: Prvo, nema dovoljno sporazuma o readmisiji. Jedan konkretan primer, nedostaju mehanizmi za efikasan povratak državljana Maroka iz severne Italije, deportacije se svode na izolovane slučajeve, dok je upravo ta grupa najbrojnija u prihvatnim centrima. Drugo, deo sudija potiče iz generacije formirane šezdesetih i sedamdesetih – sa ideološkim pogledom koji nije naš. Češće se insistira na „razumevanju” i integraciji nego na izvršenju presuda, do kojih često ni ne dođe. Naš zahtev državi je jasan – zatvoriti luke kada je potrebno, čuvati granice i odmah sprovoditi deportacije za one sa pravosnažnim odlukama.

Univerzitet u Milanu je bio blokiran, slično je pokušano i u Beču, a takve scene viđene su i u Srbiji. Šta se zapravo dešava i kako povezujete te proteste na evropskom nivou?

Pavesi: Univerzitet postaje odskočna daska za politiku manjine, mesto za galamu i proteste, ne za studije. Blokira se nastava, hodnici, pa i zgrade institucija. Teme su promenljive – ekologija, Palestina, antikorupcija, ali obrazac je isti, zaustaviti vladinu agendu. Smatram da postoji evropski politički impuls da takvi nemiri buknu i gurnu zemlje u defanzivu kad blokirate ulice i univerzitete, primorate državu da se bavi krizom, a za to vreme „odozgo” prolazi politike koju pojedini faktori žele „zelene”, anti-državne, pro-migracione, bez ozbiljne javne debate.

Pavesi: Pogoduje onima koji žele da zaustave jačanje desnog centra širom Evrope. Ako je javnost zaokupljena ratom Izrael – Palestina i ulicom, onda prolazi ekonomska i druge politike koje slabe nacionalne države. Zato mislim da su mnoge mobilizacije instrumentalizovane. Čak se postavlja pitanje, zašto se na tim marševima u Italiji retko vidi italijanska zastava, a često strane? To govori o krizi identiteta.

Šta mislite o protestima koji su se dešavali u Srbiji?

Pavesi: To je pokušaj destabilizacije. Vidimo slične obrasce pritiska i na lidere kao što su Orban ili Meloni. Naravno, uvek ima iskrenog, spontanog nezadovoljstva, posebno kod mladih, ali upravo oni često pribegavaju nasilju usled nagomilanih tenzija. Ali kada se politički protest preko noći prelije u pokret mase, gotovo sigurno postoji finansijska i logistička podrška od spolja koja ga gura, a cilj je oslabliti vladu i zaustaviti kurs koji spoljnom faktoru ne odgovara.

Zbog čega mislite da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić bio meta, šta mu konkretno stavljate u zaslugu?

Pavesi: Vučić je pokušavao da normalizuje Balkan, nakon početka rata u Ukrajini i sukoba na Bliskom istoku razumeo je da je sledeća varnica moguća upravo na Balkanu i da bi to moglo prerasti u širi rat. Zato je tražio kanale i ka Evropi i ka Rusiji,  da bude most, da se traži mir, što Evropa nije uradila. Organizovao je izbore, pobedio i politički upravljao tenzijama. Upravo zato verujem da je postao meta kampanja koje imaju za cilj da ga oslabe. Kada je pokušao da vodi tu politiku mostova, pritisci su porasili.

Kakav je Vaš stav o Kosovu danas, posle 1999. godine?

Pavesi: Moj stav je dosledan onome koji je Liga iznela 1999. godine. Italija ne treba da prizna Kosovo kao državu. To je pitanje međunarodnog prava i stabilnosti regiona. Kao partija, bićemo lobi koji će na tome insistirati. Podsećam opet: Liga je tada bila jedina koja je glasala protiv bombardovanja, to je naš kontinuitet.

Građanima u Srbiji je sada već u potpunosti jasno da nam pravosuđe radi pod uticajem iz inostranstva. Da li je to u Italiji slučaj?

Pavesi: Razumem tu zabrinutost građana Srbije. I mi imamo problem kada deo pravosuđa  iz ideoloških razloga usporava ili obesmišljava izvršenje zakona, naročito u oblasti imigracije. To je institucionalni jaz koji nužno proizvodi frustracije i kod građana i kod izvršne vlasti.

Da li su pod najezdama migranata Evropljani kulturološki ugroženi?

Pavesi: U centralnim vestima na Italijanskoj nacionalnoj televiziji, objavljeno je istraživanje koje kaže da će „za 200 godina biti rođen poslednji Italijan”. Šta to praktično znači? Da postoji realan rizik da italijanska populacija postepeno nestane i bude zamenjena populacijama koje danas, tiho i uporno, povećavaju svoj udeo u Evropi. Evropa gubi i verske i nacionalne vrednosti, a bez njih integracija je sve teža. Zato smatram da su zemlje Balkana u prednosti – patriotizam i veza sa Bogom su snažniji, pa je teže „prevaspitati” ili potčiniti takva društva. Mogu da vas napadaju, ali teško vas menjaju iznutra. Ako evropske države ne vrate samopouzdanje i ne obnove natalitetne i integracione politike koje štite poredak, ugroženost će rasti. Uz religiju kao što je islam, koja je snažna i disciplinovana, postoji rizik da će nas, ako ostanemo slabog identiteta, vremenom potisnuti. Zato je važno braniti zemlju, identitet i tradiciju. To je jedini način da opstanemo kao narodi.

Kako danas vidite odnose Rima i Beograda?

Pavesi: Vidim prostor za stabilnu saradnju. Ali baš zato tražimo čvrstu državnu liniju: kontrolu granica, efikasnu readmisiju, ozbiljnu demografsku politiku  i nepriznavanje Kosova. To je okvir u kom i Italija i Srbija mogu da štite svoje interese i grade mir.