Očenaš po posebnoj tarifi

Zabranjeno im je i da od vernika zahtevaju novac, što treba da ostave njihovim materijalnim mogućnostima.

Sagovornici Politike iz Srpske pravoslavne crkve objašnjavaju da ne postoji jedinstveni zvanični cenovnik kojim je utvrđeno koliki iznos treba da se plati za obavljanje određenih verskih obreda.

Hramovi su jedino u obavezi da propišu takse za krštenja, venčanja onih koji ne pripadaju njihovoj parohiji, ali njihova visina, opet, zavisi od hrama do hrama.

Neka vrsta nezvaničnog cenovnika za verske obrede, međutim, postoji - to je uobičajena cena koju vernici daju za svećenje vodice ili krštenje, na primer. Ta nezvanična "tarifa”, međutim, nikako nije i uslov da verski obred bude izvršen: može se dati i manje i više od toga. "Onaj ko nema novca, ne mora uopšte da plati, ali vernici treba da budu svesni da sveštenici žive isključivo od novca koji dobijaju za različite obrede", napominju u SPC.

U većini eparhija sveštenik nema mesečnu platu, već mu primanja zavise od broja parohijana, broja izvršenih obreda u toku meseca, visine priloga koji vernici daju. Mali je broj eparhija poput Bačke, u kojima jse plaća parohijal, godišnji razrez koji vrenici izdvajaju za crkvu i gde postoji mogućnost da sveštenik, zahvaljujući tome dobija "redovnu platu". Domaćinstvo koje plati parohijal ne mora da daje novac za bilo koji verski obred, a svešteniku je strogo zabranjeno da od parohijana traži da mu plate svećenje vodice ili sečenje kolača. U brojnih eparhijama SPC u inostranstvu, vernici plaćaju parohijal, s tim što u nekim zapadnim zemljama njivovu visinu određuje država.

"Verovatno bi uvođenje parohijala u priličnoj meri slredilo stanje, odnosno da se ne bi dešavalo da vernici za iste obrede plaćaju različite cene ili da se onima koji žive u siromašnim sredinama praktično nameće da daju veliki novac, jer i njihove komošije daju toliko. U drugoj polovini 19. veka i u vreme Drugog svetskog rata postojali su nekakvi zvanični cenovnici, ali je bilo i mnogo zloupotreba, pa se to nije pokazalo kao dobro rešenje", navodi jedan od naših sagovornika iz redova sveštenstva SPC: Budući da sveštenik, praktično nema drugih prihoda osim priloga vernika, crkva ne zabranjuje sveštenicima da uzimaju novac za verske usluge, kako pravoslavna tako i katolička.

Beogrqadska nadbiskupija, tako ima zvanični taksovnik, propisane crkvene takse za određene obrede, ali je sveštenicima dozvoljeno da primaju i priloge vernika:

"Svi takvi prilozi, su međutim, na dobrovoljnoj bazi i svešteniku je zabranjeno da traži bilo kakav novac za obred. Zvanične takse za verske obrede utvrđuje svake godine naš Ordinirijat, za venčanje je zaksa 2.000 dinara, sa zahranu 4.000 dinara, dok se krštenje ne plaća", objašnjav otac Milutin Novaković, sekretar Beogradske nadbiskupije.

On dodaje da u svešteničke prihodi ulazi i novac koji vernici plaćaju za misne nakane. Vernici plaćaju sveštenika da za njih, odnosno za njihove bližnje, slavi svetu misu u Beogradskoj nadbiskupi. Za taj obred propisana je taksa od 800 dinara, ali sveštenik ne sme da primi više od jedne misne nakane dnevno.

"Mi imamo malo vernika, pa je i ovih prihoda malo. Imamo župe u kojima je bilo dvadesetah misnih nakana godišnje. Dešava se međutim, da druge biskupije na teritoriji Srbije dobiju veći broj misnih nakana od vernika, a udući da sveštenik ne sme da služi više od jedne dnevno oni razliku daju nama. tako se snalazimo da bismo dopunili prihode koji su, inače, vrlo skromni", navodi otac Milutin Novaković.

Treba li crkva da uvede jedinstveni "cenovnik"

Mada Srpska pravoslavna crkva nije nikada zvanično propisala cenovnik usluga za verske obrede, činjenica je da svi popovi bogosluže po prećutnoj tarifi i da se ona razlikuje ne samo od eparhije do eparhije već i od sela do sela, piše Dnevnik. Sveštenici visinu nagrade za sveštene radnje određuju sami ili u dogovoru s vladikama i svojim kolegama. Kako već svi vernici imaju obavezu da plaćaju parohijal, odnosno mesečnu crkvenu taksu, trebalo bi da za uzvrat dobijaju besplatne verske obrade - sahranjivanje, krštenje, venčanje, parastose...

Trebalo, ali stvarnost je takva da onaj ko nema novca ne može da računa ni na jedan od tih obreda jer na prste jedne ruke mogu se izbrojati oni sveštenici koji će to uraditi bez plaćanja. Čak ne postoji ni jednistvena tarifa za parohijal pa tako neki plaćaju 300, a neki i više od 1.000 dinara mesečno, a mera za visinu je materijalna situacija vernika.

U SPC nerado govore o zvaničnom cenovniku usluga za obrede, ali ne spore da neki sveštenici imaju svoje nezvanične tarife, iako su složni u oceni da takvo ponašanje šteti ugledu crkve. Poznavaoci crkvenog života tvrde da je neophodno da crkve propišu stroga pravila o cenama usluga i da vernici moraju unapred znati šta koliko košta.

Sociolog religije Mirko Đorđević objašnjava da, ako sveštenik sveti vodicu u kući običnog vernika, može dobiti samo nekoliko stotina dinara, a ako osveštava vodicu pred stranačku slavu ili venčava neku estradnu divu, onda to nije obična cena i ne pita se koliko košta. "SPC nema na nivou crkve neki pravilnik, i to ostavlja prostor za proizvoljnost, zloupotrebe i malverzacije", kaže Đorđević i dodaje da je rešenje da SPC odredi crkveno-administrativni cenovnik za čitav kanonski prostor, od parohije do namesništva.

On kaže i da nisu za sve krivi sveštenici već i građani koji daju dvostruko više nego što košta.

Verski analitičar Živica Tucić podseća na to da u Nemačkoj postoji crkveni porez, što je kod nas parohijal, pa vernik ima besplatno krštenje, sahranu i venčanje. U Grčkoj, dodaje, krštenje se ne naplaćuje i svešteno lice sme da primi novac samo ako vernik insistira na tome.

Da su se pojedini sveštenici “odmetnuli” od crkve govori i činjenica da oni iznos koji naplaćuju od vernika za verske obrede ne uplaćuju u zajedničku crkvenu kasu nego ga u većem delu zadržavaju za sebe. Crkva i ne može da zna, ako joj sami vernici ne prijave, koliko zapravo pojedini sveštenici naplaćuju ono što bi trebalo da bude besplatno.

Kako crkvi nije uvedena obaveza da izdaje fiskalne račune na usluge, kao ni da plaća porez na bilo šta čime se osim bogosluženja bavi – a ima čak i cele proizvodne zavode i ogromne površine pod zgradama, njivama, šumama – niko ne zna koliko sveštenici zarađuju “na crno”, niti koliko uzimaju od vernika.