Biz - B92.net

Andrej Jovanović: Srbija uvek razmišlja kratkoročno

Andrej Jovanović se nedavno pojavio kao investitor, zajedno sa jednim od najvećih svetskih investicionih fondova "Mid Europa Partners" u kupovini "DFG", u čijem sastavu su "Imlek", "Bambi" i "Knjaz Miloš". Jovanović će biti prvi čovek kompanije "Moji brendovi" koja objedinjuje ova tri naša velika brenda, zbog čega pristaje da se prvi put pojavi u javnosti - ili bar prvi put od gostovanja u "Indirektu" kod Marka Markovića, kao kapiten hokejaša Partizana koji je tom timu doneo titulu prvaka SFRJ - i da za Nedeljnik ekskluzivno ispriča sve o nastanku Marba, najvećeg ekonomskog čuda posttranzicione Srbije, ali i o kasnijim poslovnim uspesima, o odnosu države prema srpskim biznismenima, o šansama srpske privrede.

Izvor: Nedeljnik
Podeli

Na početku razgovora insistira na tome da je sve uradio zajedno sa Bojanom, koga će najčešće u razgovoru oslovljavati sa "moj Boka".

"Boka i ja, koji smo sve ovo napravili, družimo se od moje desete, a njegove šesnaeste godine. Od tada smo zajedno i ne razdvajamo se. Bio sam član juniorske reprezentacije stare Jugoslavije, bilo nas je po dvojica-trojica Srba, jedan Hrvat i sve ostalo Slovenci. I od dvojice igrača koji su bili van Slovenije, jedan sam bio ja, pa su morali da mi daju da budem kapiten. Mislim da je to suština mog karaktera i tako sam kasnije razvijao biznis", kaže na početku razgovora Andrej Jovanović.

"Svi mi znamo da je jedini dijamant ove zemlje agrar. A šta traži agrar, traži dvadeset godina ulaganja, da bi onda taj koji dođe posle dvadeset godina seo na holandski model. Ali, ko ovde ima vremena da čeka dvadeset godina. Kada se 2000. promenila vlast, da je tada neko radikalno radio na razvoju agrara, danas bismo svi drugačije pričali."

Da li ste tada videli sebe kao biznismena?

Verujem da je za moju poslovnu karijeru veoma važno to što sam bio profesionalni sportista, hokejaš na ledu, kada sam mislio da ću se ceo život time baviti. Ta ekipa je bila sastavljena od deset igrača iz inostranstva, uz mene i Boku i još ponekog iz Srbije, koji smo bili u prve dve postave. Igrao sam u postavi gde su igrale dve legende, ali sam imao potrebu za uspehom, takav sam bio u sportu, kasnije i u biznisu. Taj sport nam je dao taj duh, da ako se nečemu posvetimo, da ćemo to da isteramo do kraja.

Kada, ipak, odlučujete da ćete da se posvetite privatnom biznisu?

Devedesete, kada je počelo da se raspada, prepoznao sam da treba da prestanem da igram hokej; imao sam 23 godine, bio sam u zenitu karijere, bio sam tražen, mogao sam da idem u Italiju, u druge zemlje. Ljudi verovatno ne znaju, ali još 1985. godine imao sam platu u Partizanu dve i po hiljade maraka, u vreme kada je Igor Milanović imao hiljadu i po. A on je bio prvak sveta.

Partizan je hteo da dominira, jer se videlo da se sprema raspad zemlje, a želeli smo da osvojimo "nešto" slovenačko. Neko je politički odrešio kesu, da bismo mi pobedili Slovence u njihovom sportu.

Ja sam samo prepoznavao sopstveni tajming. Jedino što više vredi od bilo kog kapitala jeste tajming. Koliko god da imaš para i kapitala, ako imaš loš tajming, izgubićeš ga, a ako nemaš kapitala a imaš dobar tajming, napravićeš ga.

Kako to izgleda u zemlji koja ima tako pogrešan tajming?

Bojim se da je Srbija osuđena da u vremenu u kome smo se mi rodili ima najgori tajming za kreiranje bilo kakve vrednosti. Kada sam završio karijeru u 23. godini, a nasilno sam je završio jer je počeo rat, Istočna Evropa je počela da se razvija, a mi smo uništavali sve.

Kada smo izašli iz svega toga, kad smo osetili prve blagodeti razvoja, došla je kriza. Mi sada kažemo: danas je kriza, ali ovo je realnost. Neko možda misli da je realnost bila 2006, 2007, 2008, kada je novca bilo kao drva, ali nije, ovo je realnost. Jer, kako može da bude normalan biznis ako neko kupi u privatizaciji nešto za milion nečega i prekosutra preproda nekome za petnaest miliona. Mi smo, dakle, u poslednjih trideset godina stalno u lošem tajmingu. Mislim da sad može da dođe dobro vreme za nas.

Da li ste, ipak, vi upravo iskoristili tu krizu kako biste napravili prvi biznis?

Bojan i ja se razlikujemo od drugih i uspeli smo zahvaljujući tom tajmingu, ali i energiji koju smo imali da to iznesemo. Ko bi normalan te 1994. iznajmio fabriku u Bačkom Magliću, dok je još trajao rat. Na izlasku iz Novog Sada ka Iloku vozili su se samo vojnici, municija i tenkovi. Mi dođemo na rampu i kažemo vojniku da idemo u Bački Maglić, a on misli da se šalimo. Gorivo je koštalo pet maraka na crno, a iz Beograda smo išli svaki dan da renoviramo tu fabriku. Trebalo je pronaći i doterati tehnologiju, opremu, sve to urediti. Od ideje do realizacije je najduži put.

A kako ste uopšte došli na ideju da pravite čips?

Ideja se rodila 1994. u Atini. Već sam imao dvoje dece, koja su svaki dan donosila kući iz zabavišta velike kese grickalica, i krenuo sam da razmišljam principom "zašto ne bismo mogli ovo da pravimo kod nas". I zvao sam Bojana da dođe, da porazgovaramo o toj ideji; njemu nije bilo teško da bukvalno sutradan stigne. Dakle, krenuli smo kao biciklom na mesec. Ništa nismo znali o tome.

Imali ste i nekog partnera u Grčkoj?

U Atini je živeo naš partner i naš veliki prijatelj Dario Čehov, uz njegovu pomoć, svi zajedno smo uspeli da pronađemo tehnologiju i da postavimo stvari kako bi mogle da funkcionišu. A najveću pomoć nam je dao čuveni tehnolog Mihajlo Simović. Opet je tu bio pravi tajming, jednostavno moraju da se sklope stvari u životu. Mihajlo Simović je stvorio PIK Čačak, a penzionisao se nekoliko meseci pre nego što se rodila naša ideja. Izgleda da je izašao sa malo povređenom sujetom, ali mu je ostala ambicija da se bavi poslom. U nama je video dovoljno energije da to isteramo, ali je video da nemamo nikakvo znanje. Bio je dovoljno pametan i pragmatičan da nas nije plašio, što je bila vrlo bitna stvar. Dozirao nam je informacije, jer je znao, ako nam sve stavi na sto, mi bismo znali da ne možemo sve da iznesemo. Ali, to je bio trenutak kada nije moglo nazad. I zato je to uspelo.

Koji su to ključni momenti, kojih se danas setite, kada ste prvi put znali da ste uspeli?

Jedan je kada smo uvideli da moramo da se posvetimo sopstvenoj proizvodnji sirovine. To je bilo potpuno novo na našem tržištu. I danas naša kompanija Anbo proizvodi svu sirovinu za Marbo, i danas ne mogu da naprave nijedan čips bez krompira koji mi uzgajamo na svom imanju. Kada smo izašli sa tom idejom, svi veliki stručnjaci iz agrara su mislili da je to nebulozno. Ali smo uspeli. Doveli smo jednog Šveđanina, koji je sve vreme bio s nama. Za vreme bombardovanja na traktoru je završavao setvu. On nam je doneo znanje. Posle je išao onaj kreativni deo stvaranja svih tih brendova...

To je ono što danas treba da donesete novoj kompaniji?

Da. To želim da prenesem u razvoj sva tri entiteta - Bambija, Imleka, Knjaza Miloša. Postoje biseri kao što je "plazma", ali Bambi mora da dobije i drugu nogu. Tako je Marbo svojevremeno dobio drugu nogu kroz brendove kao što su "klipsi" ili "pardon". Zato je danas najveći izazov da Bambi dobije drugu nogu, jer je "plazma" toliko jaka, ali je njena kompanija zbog toga i dalje ćopava. Prošli vlasnici odlično su proširili razne oblike i ukus. Ali, nama treba nešto novo.

To vam je dugoročni plan? Da li će sada ipak biti teže u jednom tako starom brendu?

To je srednjoročni plan, to može da se postigne za pet godina. Ono što je sada najveći izazov za puštanje bilo kog proizvoda, za bilo koju kompaniju, i ono čega se najviše bojim jesu ritejleri. To je suštinski veliki problem za ovu industriju i za ovu sredinu kako bi se sačuvalo ono što ovu zemlju najviše interesuje, a to su radna mesta. Veliki prodajni lanci uvode pravila koja teraju proizvođače na smanjivanje troškova. Zato je jedini spas u ukrupnjavanju industrije.

Zašto?

Zato što ima mnogo proizvođača. Uzmite vodu, ima ih deset. Dođe vam, na primer, Lidl ili Delez, i on te uceni i kaže: moraš da mi radiš moju robnu marku. Tu marže nema. A da bi ta proizvodnja opstala, moraš da otpustiš ljude i sve da "autsorsuješ". E, tu je problem, jer ako neko neće, on ode kod drugog. To je suštinski društveni problem.

Kako vi to mislite da promenite?

Uzmite konditorsku industriju, koliko na ovom malom prostoru ima konditora. Oni moraju da se ukrupne, što znači da bar postoje dva velika igrača, i da se onda oni dogovore, makar i prećutno, kako da nastupaju pred ritejlerom. Srbija mora da konsoliduje čokoladnu industriju. Ne može na ovako malom prostoru da bude toliko velikih proizvođača, tako niko neće opstati, udaviće se svi. To ja pokušavam da uradim na polju privatne zdravstvene zaštite sa "Medigroup-om". Mi već imamo oko 600 zaposlenih, ali država to nikako da shvati - da tako skidamo balast sa države.

A kako ste se odlučili da se sada ođednom operativno uključite u posao? Priznaćete, jedna potpuno nova uloga za vas kao investitora?

Ja sam izrazio želju da ovo radim. Mi smo dugo sarađivali sa Mid Europom, pokušali smo da kupimo i Drogu Kolinsku, jer sam želeo da u svoj portfolio stavim Soko Štark, Grand i ostalo, ali je bila jaka konkurencija i pobedio je Emil Tedeski.

Mene su zvali kao partnera, i bilo im je iznenađenje kada sam rekao da bih ja preuzeo na sebe da se operativno uključim. Da budem najiskreniji, nisam imao izbora. Da sam verovao da bez mog učešća ovaj biznis može da opstane, ne bih bio na toj poziciji.

Koliko je za vas lično to drugačije?

Možda sam samo produžio radni dan. Moj i Bojanov životni koncept je da smo timski igrači, ali sada sam se odvažio na ovo jer želim da dovedem svetski renomirane kompanije, koje onda mogu da se bore i sa ritejlerima. Njih neće moći da ucenjuju. Moj posao je da to napravim. Slično kao što smo uradili sa Marbom. Ljudi, recimo, i ne znaju ko je novi vlasnik Marba. Ljudi ne znaju da Pepsiko zapošljava 350.000 ljudi. Ne znaju kakvog investitora imamo ovde.

To je bila jedna od najvećih prodaja u istoriji Srbije. Da li vam je tada palo na pamet da do kraja života ništa ne radite? Otkud takav poriv da se krene dalje?

To se svodi na naše karaktere. Mi smo imali izazov u dva-tri biznisa, sličnoj našoj industriji, ali se oni nisu ostvarili. Onda je bio jak uticaj krize na svetsku ekonomiju, pa smo morali da sačekamo neko drugo vreme. Čekali smo pažljivo na prilike koje su se pojavljivale.

I kada ste odlučili da ponovo investirate ozbiljno?

Mi 2011. kupujemo zemlju pored Delta sitija, i to po jevrejskom principu da nisu jaja u jednoj košari. Vrlo sam ponosan na uspeh koji se ostvaruje u "A Bloku" na Novom Beogradu. To je najuspešniji projekat sa nekretninama u poslednjoj deceniji. On je sastavljen od četiri faze, a prva faza od 300 stanova je prodata potpuno. Kvalitet tih stanova je na vrhunskom nivou. Da li može u ovoj zemlji? Može. Da li ima para? Za pravi proizvod uvek ima.

Kako u trenutku kada nema kranova u Beogradu vi odlučujete da uđete u taj posao?

To je moja prosta filozofija: ja neću počinjati kada bude sto kranova u Beogradu. Sada kada ih nema, hoću da prvi uđem u rizik. Govorio sam tačno pre dve godine, da je neprirodno i nemoguće da kamatne stope na štednju u našem komšiluku budu na nivou jednog procenta i niže, a da su kod nas sedam i osam odsto. Znao sam da je vreme da startujemo, jer će ljudi vaditi novac i ići u sigurno. A svuda na svetu su to nekretnine...

Šta onda savetujete danas privrednicima? U koji posao danas da uđu?

Ako napravite dobar proizvod, uvek ćete imati kupca. Kada smo kupovali zemlju, znao sam da je to dijamant. Jer, ne može više da se živi od nerada, a to je da oročiš novac koji ti je ostao od babe i tetke. To više ne može. Zašto je Grčka propala? Da li znate Grka koji nema rešeno stambeno pitanje, da li postoji Grk koji nije nekretninama obezbedio pokolenja? Svi su mislili da će biti rentijeri, a niko neće da stvori novu vrednost.

Gde danas postoji nekakva prednost Srbije u odnosu na region? Da li je uopšte vidite?

Mi moramo suštinski da promenimo svest. Moram da kažem da je razlika što ova vlada - a ja sam totalno apolitičan - pokazuje energiju. Pitanje je suštine i znanja, ali energija je vrlo bitan pokretač. Ako mogu da primetim, premijer radi od ujutru do uveče. Sa kim radi i kakve rezultate ima, pokazaće vreme, ali je činjenica da menja svest. Srbija je nestrpljiva i nikome ne daje dovoljno vremena.

A da li ste spremni i vi lično da mu pomognete? Šta bi bio vaš savet njemu?

Njemu veća pomoć od mene, ako imam toliko biznisa i toliki sam poreski obveznik, ne treba. On treba da bude srećan ako sve ovo funkcioniše. Ja mogu samo da dajem sugestije iz oblasti poslova kojima se bavim. Svi mi znamo da je jedini dijamant ove zemlje agrar. A šta traži agrar, traži dvadeset godina ulaganja, da bi onda taj koji dođe posle dvadeset godina seo na holandski model. Ali, ko ovde ima vremena da čeka dvadeset godina? Kada se 2000. promenila vlast, da je tada neko radikalno radio na razvoju agrara, danas bismo svi drugačije pričali. Ovde su, ipak, svi našpanovani na kratko. Uspon Marba je trajao 14 godina. I to je realan ciklus. Svi su mislili da Bojan i ja, kao ljudi koji su razvijali Marbo, sedimo na ko zna kakvim parama, a mi dok smo razvijali Marbo, nismo razmišljali o novcu. To je tih 14 godina, sretnih okolnosti i dobrog tajminga. Da neko ima hrabrosti da postavi dugoročno kao zavet ovoj zemlji 20 godina subvencionisanja agrara, naša pokolenja nikada više ne bi imala problem. Ali, ovde niko neće da se posveti nečemu dugoročno.

Kako gledate na državnu politiku koja stalno pomaže stranim investitorima? I u čemu je razlika između vas i njih?

Mi imamo iskrivljenu sliku. Ja sam imao strašan problem sa pojmom reči tajkun. Stalno sam molio da mi objasne šta to znači. Razumeo sam da u nekim drugim zemljama to znači nešto pozitivno, a kod nas je to negativno. Taj populizam u vezi sa tajkunizacijom bi trebalo da se promeni i da se kaže ko su privrednici, a ko su lopovi. Ja sam u Klubu privrednika postavio pitanje: što mi ne promenimo tablu i stavimo - "Kafana 'Kod tajkuna'"...

Ko su za vas najuspešniji poslovni ljudi u Srbiji?

Svakako oni koji su uspevali da stvore novu vrednost. Ako imate brend, ne može vam niko ništa. U ovoj zemlji više ne možete nikoga da prevarite, jer ljudi su ovde toliko puta već bili prevareni.

A da li biste istakli neko ime?

Za svako poštovanje je, kao pravi biznismen, Miodrag Kostić. Imate kompaniju Nelt, koja radi najkvalitetnije i zapošljava hiljade ljudi. Imate zdravog privrednika Nebojšu Šaranovića, koji vrlo domaćinski vodi svoj biznis. Imate Matijevića, koga ja lično ne poznajem, a koji je za svako poštovanje. Možda ću nekog da zaboravim... Ali, nažalost, nisam siguran da možemo da govorimo o dvocifrenim brojevima.

Šta je danas patriotizam u biznisu?

Ostati i opstati. Ostati u Srbiji, što pokazujemo Boka i ja, tako što su nam i deca započela biznis u Srbiji. Napravili su svoj brend BigPizza i posle godinu dana već zapošljavaju 350 ljudi. Oni razvijaju biznis koji ima perspektivu tek za pet do šest godina, ali rade i trude se, što nas čini vrlo ponosnim.

Ali, dovodimo i veliki Hilton u Srbiju. Zašto da Hilton bude svuda osim u Beogradu. Tu smo naišli i na podršku gradske vlade i gradonačelnika Siniše Malog. I zato ja verujem da dolazi stabilnije vreme za naš region. Mnogo više se bojim svetske ekonomije...

Na šta mislite?

Princip štampanja novca preovladao je ekonomijom. Mi pričamo da je u svetu deflacija, a uzmite bilo koji artikal i recite mi koliko je koštao pre godinu ili dve, a koliko košta danas. Sve je poskupelo, a pričate o deflaciji. Bojim se zato da će opet doći do nečega što neće moći da se kontroliše.

Očekujete novu svetsku krizu?

Da su u Americi bili dosledni kapitalizmu, imali bismo bankrot kao 1929. Ali, oni su odlučili da štampaju novac. Prošli put su imali mehanizam, ne znam da li bi ga imali ponovo. Zato je sada pravi tajming, i za ovu vladu i za biznis, jer će u naredne dve-tri godine biti para, biće tog štampanog novca koji će morati da se prelije iz Evrope i kod nas.

Kako da uhvatimo taj voz?

Naš najveći problem su ljudski resursi. Mi ne umemo da zakucamo na prava vrata. Vidim to najbolje na primeru Imleka. Kompanija je promenila vlasnika u trenutku kada evropsko mleko preplavljuje tržište, jer nema izvoza u Rusiju i Ukrajinu. To mleko počinje da se preliva kod nas, a kako mi nismo deo EU, tako i moramo da se ponašamo. Treba valjda da štitimo svoje tržište. I to treba da radimo u Briselu. Ali, mene brine sposobnost ljudi koji treba da nas brane. Zašto ne zovu ljude iz struke, zašto vlada ne zove direktora Imleka i kaže: ovo je tvoj biznis, neću ja tebe da branim kao privatnu kompaniju, evo, idi tu i tu i lepo objasni šta je problem. Mislite da je nas neko nekad zvao? Ne znaju da postojimo.

Ako biste zamislili Srbiju kao firmu, šta biste uradili s njom u naredne četiri godine?

Moramo negde da podvučemo crtu i da se okrenemo budućnosti. Stalno se šalim da treba da uradimo kao Amerika u vreme Rokfelera: da se cela zemlja uhapsi na jedan dan, a da sutra bude totalna amnestija i da se utvrde nova pravila koja svi moraju da poštuju. Gde bismo samo bili da smo početkom 2000. samo jednu strategiju sproveli u delo. Ali, dok gledamo u prošlost, neće nam biti bolje. Moramo nešto da uradimo za sutra...

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.