Ko je “zapalio” žito

Po mnogim procenama realna cena ovogodišnje pšenice je 12 dinara za kilogram ali je niko neće toliko plaćati; kupci nude osam, devet, retko ko 10 dinara.

Opet se može desiti da pšenicu ove godine izvozimo jeftino a dogodine uvozimo skupo: gde je tu ekonomija, šta radi država, imamo li bilo kakvu žitnu politiku i da li nam uopšte treba?

„Da kojim slučajem ja proizvodim pšenicu, prodao bih je za 12 dinara, a ako bi mi ponudili manje, onda bih je čuvao“, rekao je uoči ovogodišnje žetve novopečeni ministar poljoprivrede Goran Živkov, objašnjavajući dodatno svoj stav upozorenjem kupcima da je bolje da sad plate domaće žito toliko, nego da naproleće uvozno plaćaju 15, pa i više dinara.

No, izgleda da se ministar, bar kad je o ceni reč, i ne pita mnogo. Jer, nekoliko dana nakon ove njegove izjave, najveći kupac, udruženje mlinara “Žitovojvodina” (koje od ukupnog tržišnog viška od 700.000 tona otkupljuje više od pola miliona tona), objavilo je da će kilogram, i to prvoklasne, pšenice plaćati devet dinara.

To što ministar ne određuje cenu pšenice, to je naravno u redu. Ali, da li je u redu da država nema nikakvu “žitnu politiku”? Ko, međutim, kaže da takve politike zaista nema. Još prošle godine, tadašnji ministar poljoprivrede, Ivana Dulić Marković je u Ekonomistu izjavila: “Svi umovi su zaprepašćeni što država nije rekla cenu i što, navodno, nema strategiju za pšenicu. Država ima strategiju za pšenicu, a pšenica je roba čija cena zavisi od kvaliteta”.

Prinos pšenice u SRJ i SCG

I još je nešto rekla tadašnja gospođa ministarka, što je možda digresija, ali nije nevažna za priču oko “hlebnog žita”: “Oni što tuguju nad zasejanim površinama pšenice, neka prime k znanju da je ove godine zasejano 15 odsto više suncokreta, 12 odsto više soje, 10 odsto više šećerne repe - nego prošle godine.

A šta je profitabilnije za poljoprivrednika, pa i državu, neka stave na papir i izračunaju”.

Ipak, da se vratimo na glavni tok priče, nisu retki oni koji oštro kritikuju odnos države prema proizvođačima pšenice. Traži se da pšenicom, kao “strateškim proizvodom”, budu zasejane mnogo veće površine, da se obezbede mnogo bolji agrotehnički uslovi i, posebno, da se obezbedi da u “reprolancu” “od njive do trpeze” primarnom proizvođaču pripadne veći deo “hlebnog kolača”.

Ove godine je Vladu oštro napao i Koštunicin “kolega” iz vlasti, predsednik Izvršnog veća Vojvodine, Bojan Pajtić, koji je od vlade zahtevao da “utvrdi mere agrarne politike kojima će zaštititi interes poljoprivrednih proizvođača od nelojalne konkurencije uvođenjem direktnog davanja 5.000 dinara po hektaru obradivog zemljišta”.

Pajtić je takođe predložio da “država finansira skladištenje pšenice šest meseci nakon žetve, obezbedi gorivo u vreme poljoprivrednih radova, da prilikom otkupa organizuje superviziju kontrole kvaliteta, da se uvoz mehanizacije oslobodi carine” i sl. Mnogi su tražili da se svaki kilogram žita premira sa dva dinara.

Ništa manje oštro odgovorio je već pominjani Živkov: “Želimo da od Pajtića čujemo predlog gde da pronađemo novac za isplatu 5.000 dinara po hektaru. Da li na račun kredita, regresiranog goriva i đubriva, premija za mleko, regresa za stoku, mera za ruralni razvoj...”. Ministar poljoprivrede je još rekao da država “ove godine neće plaćati premiju za pšenicu, jer iskustvo pokazuje da premije nikad nisu ni došle do proizvođača već su završavale u džepovima mlinara”.

Država je samo pristala da subvencioniše skladištenje pšenice (sa 750 dinara po toni) a obavezala se i da napravi “detaljan plan kontrole otkupa te da na proleće, za narednu setvu regresira gorivo”. Dok su se ministri prepucavali, žetva se približavala.

Sve tanja pogača

Možda prašina oko pšenice i ne bi bila tolika da već treću godinu za redom njen rod nije sve manji. Prošle jeseni pšenicom su zasejane površine najmanje u poslednjih pedeset godina. Ove godine očekuje se rod takođe među najniže zabeleženim: oko milion i po tona (možda stotinak hiljada više, ali možda i manje).

To je oko 500 hiljada tona manje nego prošle godine kada je proizvedeno dva miliona tona što je, opet, za oko 700.000 tona bilo manje nego prethodne, 2004. godine. Ako se ovogodišnjem rodu doda oko 300.000 tona, koliko se (pretpostavlja da) ima u državnim rezervama i još oko 100-200 hiljada tona u silosima žito-mlinskih preduzeća, znači da će na raspolaganju biti oko dva miliona tona (lane 2,4 miliona tona).

S obzirom na to da su domaće potrebe oko 1,8 miliona tona (za ishranu stanovništva 1,3 miliona tona, 200 hiljada tona za seme, 200 hiljada tona ide za stočnu hranu, a oko 100 hiljada tona se izgubi u transportu i silosima) kao i da je, kako tvrde stručnjaci “za normalno funkcionisanje tržišta” potrebno još dodatnih 200 hiljada tona, iz svega proizlazi da će ovogodišnji bilans pšenice u Srbiji biti - knap.

To znači da ne moramo da strahujemo od gladi - mada se Srbija na spisku FAO nalazi u društvu 28 zemalja sveta kojima preti glad - ali se mnogi sećaju da je Srbija svojevremeno izvozila i do milion tona (i zarađivala do 100 miliona dolara). Unazad nekoliko godina, pak, Srbija je izvozila jedva 150 hiljada tona pšenice (i u ukupnom svetskom izvozu učestvovala sa 0,06 odsto). Biće, međutim, dobro, ako ne bude još gore. Jer i procene koje su navedene pod velikim su znakom pitanja. Ova poljoprivredna sezona zaista nije išla na ruku ratarima. Od setve pa do žetve uz već poslovično izostalu agrotehniku zatajila je i - “bogotehnika”.

Kiše, koje su jesenas obilno padale u septembru i do polovine oktobra zaustavile su setvu pšenice u optimalnom roku (od 20. septembra do 20. oktobra); setva je obavljana između dve kiše do kraja novembra. Svaki dan mimo optimalnog roka umanjuje prinose za jedan odsto.

Duga i hladna zima, sa temperaturama i do minus 20 stepeni (pšenica opstaje do minus sedam stepeni Celzijusa) i suvomrazica oštetili su tek zabokoreno klasje.

Pred kraj februara i u martu opet su lile kiše, zemljište se raskvasilo, izlile su se reke, krenule podzemne vode pa je od zasejanih 600 hiljada hektara ostalo 530 hiljada mada bi i taj podatak trebalo primiti sa rezervom, jer se sa velikog broja njiva u srednjem i južnom Banatu još uvek nisu povukle podzemne vode.

Pšenica je u drugoj dekadi juna, u fazi “nalivanja” zrna bila izložena tropskim vrućinama pa je sad stablo jedva četrdesetak santimetara, tanušno, a klas znatno manji od propisanog sa 18 zrna što će takođe uticati na prinose, ali i na kvalitet. U međuvremenu su jug i centralni deo Srbije sa dosta pšeničnih polja u nekoliko navrata zahvatili olujni vetrovi i grad... Konačno, treba imati u vidu i to da će na polja izaći uglavnom izraubovani, preko 20 godina stari kombajni, te valja računati i na rastur na njivama i do 200 hiljada tona. Sve u svemu, slika pred ovogodišnju žetvu je sasvim sumorna i bez imalo razloga za optimizam.

Cene i ucene

Kada je govorio o ceni pšenice ministar Živkov je nesumnjivo imao u vidu kretanja na svetskom tržištu. Ovogodišnja svetska proizvodnja pšenice se, naime, procenjuje na 600 miliona tona, 20 miliona tona manje nego prošle godine i, kako je za EM rekla Regina Vasiljević, direktor sektora kontrole beogradskog Fonda za žita, primetno se smanjuju svetske zalihe.

To će nesumnjivo uticati na dalje opstajanje relativno visoke cene pšenice (250 dolara po toni, odnosno, u uvozu, 17 dinara po kilogramu, bez carine).

Po kojim će se cenama međutim prodavati ove godine pšenica u Srbiji zavisiće od toga kako će se kupac i prodavac dogovoriti, da li će isplata biti u ratama ili odjednom itd. Biće to, u stvari, trgovina u kojoj će proizvođač praznog buđelara morati da proda po ceni koja mu se nudi, jer su mu od te pšenice jedine veće pare sa kojima bi trebalo da premosti tri meseca do berbe kukuruza.

Za sada se samo nagađa koje bi to cene bile u opticaju, što i nije neka novost pošto se u svaku žetvu unazad desetak godina ulazilo sa nepoznatom cenom mada su tada postojali bar neki državni mehanizmi (minimalna i zaštitna cena, premije) koji su koliko toliko štitili seljaka. Premija je, međutim, kao što je rečeno, ukinuta, neće biti ni otkupa za državne rezerve i, osim već pomenutih 750 dinara po toni (registrovanim gazdinstvima) za skladištenje, država se neće preterano mešati u trgovinu žitom. Ostaju kratkoročni i dugoročni krediti, takođe registrovanim gazdinstvima (u Srbiji je 750 hiljada seljačkih domaćinstava od kojih je samo 154 hiljade upisano u registar Ministarstva poljoprivrede), a ostali će kako znaju i umeju. Predstoji, znači, cenovno šarenilo od osam (možda i niže) do 10, najviše 11 dinara, nema dakle šansi da se bilo ko lati ministrovog saveta. Za sada je «Žitko» iz Bačke Topole obznanio najvišu cenu - 10 dinara za kilogram, ali samo onu prvorazrednog kvaliteta.

Ko uopšte kupuje pšenicu? “Tradicionalno” to su žitomlinske organizacije, ali one i same ove godine kubure sa parama, pa se ne očekuje da će one kupovati velike količine.

Ostaju, dakle, brojni privatni skladištari, koji su u procesu privatizacije pokupovali silose velikih kapaciteta i u interesu im je da ih napune kao i trgovci žitom, posebno izvozne firme. Naravno, kada im seljak dođe na kapiju sa punom prikolicom žita koje mora da proda (jer ga nema gde) lako će se postići - minimalna cena.

Da li će to biti ucena ili dogovor možda može da bude i stvar pozicije iz koje se gleda, ali se sve češće čuje da u toj razmeni proizvođač ostaje kratkih rukava, a profit odlazi onome “ko ne zna ni kako njiva izgleda”. S druge strane, finansijska iscrpljenost seljaka biće šansa za one koji će plaćati u kešu, preuzimati rod na nekoj od sporednih “lenija” u ataru i onda “sivim kanalima” tu pšenicu prodavati po daleko povoljnijoj ceni u neposrednom nam okruženju. Prethodnih godina je to bilo Kosovo, sada ni Rumunija, ali ni Hrvatska nemaju dovoljno ovogodišnje pšenice.

Zanimljivo je da svih ovih godina proizvođači i prerađivači pšenice nisu našli zajednički interes niti postigli dogovor poput šećerana ili uljara kako bi se poslovi vezali i zatvorio repro lanac na obostrano zadovoljstvo, nego se sa svakom žetvom podižu tenzije, blokiraju drumovi i završavaju poslovi “na mišiće”.

No, možda od svega najviše smeta što država, ako već hoće da o nečemu brine, umesto da brine kako da se proizvodnja poveća, pre svega pokušava da kontroliše kanale distribucije i snabdevanja. Pa je tako pokrenula akciju uvođenja markica za brašno da bi tako, navodno, smanjila nivo sivog tržišta. Ovu ideju je već podržalo pet ministarstava, pre svih trgovine i finansija, naravno. Umesto ekonomije od Vlade Srbije dobijamo sve više represije.

Seljačka računica

Izračunali su seljaci da su u jedan hektar pšenice od jesenas uložili (pod uslovom da su koristili vlastitu mehanizaciju) 26.090 dinara (oranje 1.875 dinara, tanjiranje 750 dinara, drljanje 600 dinara, setvospremanje 600 dinara, ciklon 640 dinara, sejanje 375 dinara, semenska pšenica 8.750 dinara, NPK đubrivo 6.000 dinara, urea 5.500 dinara plus porez na tu njivu, oko hiljadu dinara).

Kada se tome doda kombajniranje koje u proseku košta od pet do sedam hiljada dinara, u zavisnosti koliko je parcela udaljena od sela, ukupni troškovi su 31.090, odnosno 33.090 dinara po hektaru.Ukoliko su prinosi tri tone i cena 9,5 dinara prihodovali bi 28.500 dinara i imali minusni saldo 2.590, odnosno 4.590 dinara.