Sve što niste znali o Deda Mrazu

Različite verzije ovoga lika, koje se ogledaju u boji i vrsti garderobe, njegovim pomoćnicima, pa čak i u ličnim osobinama variraju među različitim kulturama, religijama, narodima.

Prema istorijskim podacima, Sveti Nikola bio je episkop Mire u Likiji, pokrajine vizantijske Anadolije, nadaleko čuven po svojoj nesebičnoj brizi za sirotinju.

Priča koja Svetog Nikolu poistovećuje sa Deda Mrazom govori o trima kćerima nekada bogatog i uglednog trgovca. Potpuno osiromašivši, jadni otac nije mogao da uda nijednu od svojih kćeri, jer nije mogao da im obezbedi miraz, pa naumi da ih proda na gradskom trgu i tako ih načini prostitutkama. Sveti Nikola odluči da pomogne: kada su u siromahovoj kući već svi odavno spavali, on je krišom ostavio vreću sa zlatom. Ujutro nađoše kesu u kojoj je bilo taman toliko novca da osiromašeni trgovac može da uda svoju najstariju kćer i na taj način je spase sramne i strašne prodaje.

Trgovac je srećno udao prvu kćer, ali se čudo ponovi i sledeće noći. I druga trgovčeva ćerka beše udata, a otac naumi da sledeću noć probdi, ne bi li saznao ko je tajni dobročinitelj. Čekao je trgovac čitavu noć, te se negde u gluvo doba pojavi Sveti Nikola.

Ovde se priča razdvaja na dva kraja.

U jednoj verziji, Sveti Nikola ostavlja vreću sa novcem, ali trgovac izlazi iz skrovitog mesta i pokazuje se svetitelju, koji ga blagosilja i zaklinje da nikome ne govori šta mu se desilo. Kasnije trgovac ipak pogazi obećanje dato svecu i proširi priču o dobrim delima Svetog Nikole među narod.

Druga verzija završava se tako što, približivši se trgovčevoj kući, Sveti Nikola postaje svestan da ga trgovac čeka, te poslednju vreću sa novcem spušta kroz dimnjak i ona pada u čarape koje su se sušile iznad kamina. Sledstveno ovoj priči, širi se običaj ostavljanja čarapa za praznike da bi ujutro u njima bili pokloni.

Sveti otac Nikola samo je jedna od inspiracija za Deda Mraza.

U Holandiji i Belgiji, Sveti Nikola (Sinterklas) ima pomoćnike koji se zovu Crni Petar, odnosno Crni Petri. Sveti Nikola ima Crne Petre za svaki zadatak - te se jedni penju na krovove i spuštaju poklone kroz dimnjak, dok drugi sami kroz dimnjak ulaze. Njihova lica su garava od čađi razlog su za njihovo ime. Oni nose alate za čišćenje dimnjaka - platnenu torbu i granu breze.

Praznik Svetog Nikole, odnosno, holandskog Sinterklasa, koji se slavi 6. decembra, proširio je tradiciju davanja poklona među ostale narode.

Tokom protestantske reformacije u 16. i 17. veku mnogi protestanti zamenili su donosioca poklona Sinterklasa Detetom Hristom (Hristkindl), a datum poklanjanja poklona premestio se sa 6. decembra na Badnje veče.

Brojne paralele povučene su u tradicijama vezanim za Svetog Nikolu i germansku mitologiju. Pojavljivanje lika Deda Mraza u više studija vezano je za Odina, vrhovnog boga starih Germana pre njihovog pokrštavanja.

Islandska knjiga iz 13.veka "Prozna Eda" govori o Odinu koji jaše osmonogog konja po imenu Sleipnir i koji može da preskoči velike razdaljine, što vremenom podstiče poređenja sa Deda Mrazovim irvasima.

Odin je nazivan mnogim imenima koja opisuju njegov izgled, a jedan od epiteta je "dugobradi".

Prema istoričarki Filis Siker, deca bi ispred kućnog dimnjaka ostavljala svoje čizme napunjene šargarepama, slamom ili šećerom da ih pojede Slepnir, a Odin im je za uzvrat ostavljao poklone ili slatkiše. Istoričarka tvrdi da se ovaj običaj odomaćio u Nemačkoj, Belgiji i Holandiji i to nakon prihvatanja hrišćanstva, te je na taj način postao povezan sa Svetim Nikolom. U domovima širom ovih zemalja i danas deca ostavljaju čarape kod dimnjaka.

Pre britanskog osvajanja u 17. veku, kroz holandsku koloniju Novi Amsterdam (današnji Njujork) ovaj običaj prelazi u Sjedinjene Američke Države.

Poreklom iz prehrišćanskih tradicija stanovnika alpskih oblasti, Krampus je negativna parafraza Svetog Nikole. Usled kasnijih hrišćanskih uticaja i masovnog pokrštavanja, Krampus se predstavlja kao nerazdvojni pratilac Svetog Nikole. Međutim, Krampus je demon koji plaši decu koja su prošle godine bila nevaljala i upozorava svako dete da dogodine sluša roditelje. U alpskim oblastima u toku prve dve nedelje decembra, mladići se tradicionalno oblače u kostime Krampusa i tumaraju ulicama plašeći decu zarđalim okovima i zvonima.

U slovenskoj mitologiji, Deda Mraz je prvobitno bio zli čarobnjak koji je voleo da zaleđuje ljude. Bio je pratilac ostalih vrhovnih božanstava i to boga vetra, dobrog i lošeg vremena Podviza i boga zime i pozemnog sveta koji je vladao mrazevima Koročuna. Zajedničke osobine i poneka fizička karakteristika sjedinile su se u lik Deda Mraza. Početno verovanje Slovena u Deda Mraza prikazivalo ga je kao zlog starca koji otima decu i odnosi ih u svom ogromnom džaku. Da bi deca bila vraćena, unesrećeni roditelji morali su da predajom poklona Deda Mrazu probaju da otkupe svoju decu. Kako je vreme prolazilo, mada najviše zahvaljujući hrišćanskim uticajima, lik zlog Deda Mraza prolazi kroz transformaciju i postaje ljubazan i dobrodušan dekica.

Od početka 19. veka osnovne karakteristike i izgled Deda Mraza počinju da oblikuju književni uticaji, budući da je upravo u ovom veku i počela prava ekspanzija dečje literature. Do kraja 19. veka, Deda Mraz je preoblikovan u vilenjaka, u mitsko biće koje je i danas, i postaje najpopularniji među mnogim izmišljenim likovima u deljenju poklona i pevanju pesama za Novu godinu.

Lik koji je Britancima i Amerikancima poznat kao Santa Klaus, ustvari je spoj starinske predstave darivaoca poklona iz crkvene istorije i folklora, u koje spada Sveti Nikola i britanske mistične ličnosti Oca Božića. U Britaniji Otac Božić potiče iz kasnog 17. veka, a neke od retkih sačuvanih slika koje imamo iz tog perioda prikazuju ga kao veselog debelog bradatog čoveka koji je obučen u dugačku zelenu odeću obloženu krznom.

Ako pogledamo britanske kolonije Severne Amerike imaćemo susret sa prepravljenim britanskim i holandskim verzijama davaoca poklona. U "Istoriji Njujorka" iz pera Vošingtona Irvina, Sinterklas je amerikanizovan u Santa Klaus i u ovakvoj verziji imena narod sa ovih teritorija ga poznaje i danas.

Piše: Leora Mihailović, Tanjug
Foto: juliaf, www.sxc.hu