Planina orlova

Kada sam proletos jednoj kanadskoj ptičarki pokazivao ptice oko Beograda, dva mlada orla belorepana sudarila su se nad ribnjakom Baranda. Ribnjak je, izgleda, bio premali za oba. Usledio je impresivan vazdušni duel, dok nije ostao samo jedan. Kasnije, dok smo se vraćali u grad, ona je iz kola opazila još jednog iznad Borče. Kako ih nikada ranije nije posmatrala, pitao sam je po čemu ga je poznala. Rekla je: «Lako, pa rekao si mi da izgleda kao leteća garažna vrata.» Nije nimalo pogrešila: belorepan je četvrti po veličini orao na planeti!

Belorepani se hrane pretežno ribom i barskim pticama, pa se kod nas i gnezde duž velikih reka. I oko Beograda se gnezde četiri para, što me tera da pomislim na škotsko ostrvo Mull koje je nakon uvođenja orlova doživelo turistički bum praćen sa značajnih 1,5 miliona funti ubrizganih u lokalnu ekonomiju. A glavna turistička atrakcija ostrva su belorepani! Koliko Beograd i Srbija sa skoro 60 gnezdećih parova ovih ptica godišnje inkasiraju od aviturizma, pitanje je za nadležne.

Zavojiti makadam nas je vodio kroz gustu šumu... Foto: D. Simiæ

Predvođen ornitologom Adrianom Berom, u potrazi za orlovima zaputio sam se u srce nacionalnog parka Fruška gora. Zavojiti makadam vodio nas je kroz gustu šumu, sve dublje u planinu. Tu slika već postaje neobična: zašto tražim belorepane u planini ako su to ptice ribnjaka i močvara? Dobro, nisu oni tako isključivi, viđaju se i usred Beograda, nad Dorćolom, Zemunom, Dedinjem, Autokomandom... Valjda su uvideli da su termali, besplatni vazdušni liftovi, mnogo snažniji iznad užarenog asfalta. No ipak, nad gustom šumom usred planine?

Ulazimo u napušteni kamenolom... Foto: S. Puzoviæ

Pre nego što na to odgovorim, moram da se osvrnem na jednu pojavu. Kad god zaštitari izveštavaju javnost o pticama, gotovo uvek je povod nešto poput nedavne vesti da je u «Srbiji iščezlo devet životinjskih vrsta, najviše ptica», na šta javnost neretko reaguje pesimizmom, praćenim apatijom i depresijom. A ono što zaštitari tom porukom žele da postignu je veće učešće javnosti u zaštiti prirode! Na nesreću, za mnoge medije samo je loša vest dobra vest, pa se i zaštitari povode za tim.

Ipak, da prafraziram onu dosadnu reklamu, ima i dobrih vesti. I baš zbog njih poskakujem nivom džombastim putem kojim nas Ber vodi ka orlovima. Naime, Ber je začetnik projekta koji sprovodi nacionalni park, a koji ima za cilj da poveća populaciju orlova u parku, kako belorepana, tako i znatno ređih, globalno ugroženih krstaša (svega tri para se još gnezde u Srbiji!). Otuda se pticama u zimskom periodu iznose uginule domaće životinje, koje nisu za ljudsku upotrebu, čime se pospešuje preživljavanje nepovoljnog godišnjeg doba u kome naročito stradaju u lovu još neiskusne mlade ptice.

Stari orao snimljen na fruškogorkom hranilištu: možete li zamisliuti ponosnije držanje? Foto: J. Lakatoš

Šuma se pred nama otvara. Ulazimo u napušteni kamenolom. Jedva smo parkirali vozila, a već smo ugledali dva belorepana kako kruže nedaleko od litice. S rasponom krila od dva i po metra, zbilja podsećaju na leteća vrata!

Primer ovakvog zimskog prihranjivanja nalazimo u Švedskoj 1970‑ih godina. Jedan od ciljeva prihranjivanja je bio da se orlovima pruži hrana koja nije kontaminirana pesticidima, smanji unos štetnih hemikalija i poveća smanjena reproduktivna moć. Drugi cilj je bio da se pticama obezbedi hrana tokom oštre zime i poveća procenat preživljavanja, uglavnom među mladim i neiskusnim orlovima. Uspeh programa je bio ograničen – jedan broj parova je povećao produkciju mladih, dok su drugi ostali jalovi – ali mnogo veći broj mladunaca je preživljavao kritične prve godine života, dostižući polnu zrelost i započinjući sa parenjem, što je spaslo ugroženu baltičku populaciju belorepana. Povećanom preživljavanju mladih belorepana i krstaša nada se i Adrijan Ber.

Adrijan Ber (levo) zaljubljeno gleda 'svoje' orlove. Foto: D. Simiæ

Pre nekoliko godina, jednog zavejanog januara ugledao sam u istočnoj Srbiji mladog belorepana kako saginje glavu da raskomada zgaženu lisicu … Trajalo je to nekoliko divnih minuta da bi se potom jedan automobil zaustavio pokraj orla koji na to brže-bolje uzleće, vozač izašao i, pod točkovima vec spljoštenu i zaleđenu, lisicu ubacio u svoj prtljažnik. Ukrasti ručak gladnom orlu?! Koliko nisko neko može da padne? Neka lovačka društva umesto članarine još prihvataju repove lisica i kanže jastrebova (koliko lovaca zna da raspozna jastreba, drugo je pitanje...).

Pre nekoliko godina na Fruškoj gori je stradao jedan krstaš. Sleteo je na strvinu lisice koja je stradala pod točkovima, da u teškoj zimskoj magli i sam pogine od udarca automobila. Ovo hranilište treba da ponudi alternativu, teško skrivajući radost i ponos u glasu objašnjava Ber.

Kao alternativni izvor prihoda, foto-safari bi možda mogao da smeni seèu i prodaju ogrevnog drveta? Foto: D. Simiæ

U planu je i gradnja omanjeg drvenog zaklona koji bi turistima omogućio da sa 50 metara udaljenosti posmatraju i fotografišu ptice koje dolaze na hranilište. Broj gostiju će biti ograničen – osam plus vodič – a zaklonu će se prilaziti kroz šumu kako orlovi ne bi opazili ljude i bili uznemireni njihovim prisustvom. Kada posete budu omogućene, projekat će ne samo pomoći orlovima, već i doprineti diverzifikaciji turističke ponude nacionalnog parka, Novog Sada i Srbije, te približiti našu prirodnu baštinu široj javnosti.

Post scriptum: Poštanska marka „belorepi orao” [sic!], zajedničko izdanje pošta Srbije i Austrije, predstavljena je 4. septembra u Beogradu. Na promociji su govorili zamenica gradonačelnika Beograda Radmila Hrustanović, zamenica šefa misije ambasade Austrije u Beogradu Urlike Hartman i generalni direktor PTT „Srbija” Dragan Kovačević.

Dosje belorepan:

- latinski naziv: Haliaeetus albicilla
- raspon krila: od 210 do 265 cm
- dužina: 69 do 100 cm
- opis: odrasli su tamnosmeđi sa žućkastim perjem po glavi i vratu, žutim kljunom i sjajnobelim repom; polno nezrele ptice imaju taman kljun i rep
- stanište: plavne šume i velika močvarna područja, takođe veće reke, bogate ribom
- hrana: zimi iscrpljene ili povređene vodene ptice, uglavnom patke, takođe strvine, a u proleće i leto krupnija riba (štuka, jaz, deverika, šaran, babuška i dr.)
- populacija u Srbiji: između 52 i 58 gnezdećih parova