Štreberland za one koji ne vole školu

Imati sedamnaest godina i baviti se naukom danas nije ni malo jednostavno. Naročito ne u Srbiji. Časopisa koji bi pratili događanja u nauci jednostavno nema. Od kako „Galaksija“ više ne postoji, nijedan časopis nije uspeo da sastavi ni dve godine na kioscima. Sa ostalim medijima je manje-više ista situacija. Svetski bestseleri koji se tiču nauke se kod nas štampaju u tiražu od 500 primeraka i onda vrlo stidljivo pojavljuju u knjižarama.

Škole vam, čast vrlo retkim izuzecima, takođe neće pomoći da svoja interesovanja podignete na viši nivo gde počinju timski rad, diskusije i istraživanja. Ako slučajno pokažete da ste čitali još nešto sem udžbenika, to znači da ste „štreberi“. Ako nastavniku postavite pitanje u pokušaju da razjasnite bilo šta, onda ste „šlihtare“. To svakako nisu epiteti koje biste želeli da zaradite u svojim tinejdžerskim godinama.

Želja da uradiš nešto više

Nastavni centar u vreme zimskih seminara

Bilo bi lepo imati neko lepo, skrovito mesto gde su takva interesovanja sasvim normalna, gde nije blam da se sa nekim sastaneš u biblioteci, gde se na stepeništu do tri ujutru raspravlja o Gedelovoj teoremi i gde se iz laboratorija po celu noć čuje muzika jer neko tamo i dalje radi. Fuj!

Nije li to onda čuveni Štreberland, ono grozno mesto gde svi nose cvikere i pričaju u formulama. Da li je baš tako? Oni koji imaju dovoljno volje i interesovanja da se izdignu iz učmalosti svoje sredine, ne stide se da pokažu da su drugačiji i vredno uče ili vežbaju, vrlo često su posebni i po nekim drugim parametrima.

Želja da uradiš nešto više je toliko jaka da se naprosto grana i nikada ne ostaje u jednom kanalu. Ako uporedite grupu od stotinu mladih matematičara, na primer, sa drugom grupom od stotinu slučajno odabranih njihovih vršnjaka, bitno su veće šanse da će u prvoj biti više sportista državnog ranga, majstora na gitari ili veštih crtača stripa. Ne-prosečnost nikada ne ide sama. Ako već ne postoji, takvo „grozno“ mesto bi trebalo izmisliti. Nema potrebe da ga izmišljamo. Takav naučno-istraživački Šangri La zaista postoji i to ne u Himalajima ili sunčanoj Kaliforniji već ovde u Srbiji. Ne samo da postoji nego radi sve jače i jače već dvadeset pet godina. Ime tog skrovitog mesta je Istraživačka stanica Petnica. Zbog nekog teško objašnjivog spleta okolnosti ona je jedinstven slučaj, jedini preživeli primerak svoje vrste.

U ovom našem delu Evrope neprofitne i nevladine organizacije zbog toga što su projektno orijentisane ne traju previše dugo. Ako se pri tom još odlučite da radite u domenu naučnog obrazovanja, onda vam šanse da opstanete duže od par godina nisu ništa veće nego jabuci da prezimi na grani. Ipak, Petnica se ne da objasniti ovom konvencionalnom mudrošću. Ona i dalje radi.

Šta gubimo odrastanjem?

Rad polaznika stanice na terenu

Ceo fenomen Petnice liči na obrazovni perpetuum mobile. Svake godine Stanicu zapljusne još jedan novi, veliki talas entuzijazma i radoznalosti. Odakle sva ta energija? Iz jedinog izvora gde je zaista ima, iz radoznalosti mladih ljudi koje sredina još nije istrenirala da budu pragmatični, da bespogovorno slušaju autoritete i da ignorišu bilo kakvo zadovoljstvo koje bi možda mogli da osećaju prema saznanju.

Sa znatiželjom se rađamo. Sa svojih pet godina, svi smo mi bili istraživači i naučnici. Kad god nam je neko govorio da nešto ne može, bili smo vrlo sumnjičavi i morali to da probamo. Uživali smo u igri i nalaženju strategija (odnosno „fora“) kako da u toj igri budemo što bolji. Na kraju, jako smo brzo napredovali. E, onda je okolina pokušala od nas da napravi „korisne i odgovorne građane“ lišene svake mogućnosti da se i dalje igraju. Tamo gde sredina nije uspela, radoznala deca su se pretvorila u naučnike, umetnike ili, jednostavno, odrasle skeptike neutoljive gladi za saznanjima koji bi sve da vide, prodiskutuju i provere. To je ključni momenat u procesu naučnog obrazovanja. Petnica je odavno prepoznala da nikome ne treba objašnjavati kako da postane istraživač, već kako da to ostane negujući radoznalost i redovno oštreći kritičnost svog rezona.

Postojanje Istraživačke stanice Petnica na ovom čudnom podneblju i u ovom (nauci ne previše naklonjenom) vremenu je fenomen koji zaslužuje posebno istraživanje. Bilo bi dobro da uporedimo Petnicu sa nečim sličnim što već postoji u drugim zemljama, ali petničkih pandana tamo praktično nema. Na istoku Evrope je kod naučno-obrazovnih centara već decenijama vrlo popularno „bavljenje talentima“, što se teško prepoznaje u profilu Petnice.

Vrlo je malo organizacija koje se bave izučavanjem nauke saznanja radi, pa ih je teško porediti sa našom istraživačko stanicom. Uostalom, čak ni najveće svetske organizacije u ovoj oblasti ne organizuju više od nekoliko seminara godišnje, dok ih Petnica od 1994. na ovamo za godinu dana ni jednom nije organizovala manje od stotinu. Kako onda napraviti poređenje?

Četiri stvari koje Petnica nije

Znak Petnice

Kao ni bilo koje drugo „petničko dete“, nisam dobar izbor za istraživača koji bi ispitivao petnički model i objasnio njegove efekte. Prosto nemam potrebnu distancu ka objektu takvog istraživanja. Ipak, prihvatio sam se posla da Petnicu analiziram i opišem najbolje moguće.

Dosledno primenjujući naučni metod koji mi se tokom godina uvukao u sve nervne ćelije, prvo što mogu je da kažem šta Petnica nije.

1. Petnica se ne bavi popularizacijom nauke. Nauka je zaista težak posao. Istraživači pokušavaju svoje modele i teorije da naprave što je moguće jednostavnije, ali tu postoji granica posle koje opis postaje banalan, neprecizan i, na kraju, kontraproduktivan. Nauku treba prikazati baš onakvom kakva jeste.

2. Petnica nije mesto na kome se radi obuka za buduće naučnike. Istina je da ima više od 400 bivših petničkih polaznika koji su u međuvremenu doktorirali. Međutim, to je bila njihova odluka. Niko im nije rekao da je to najbolje što mogu. Danas je sve više „petničara“ koji postaju finansijski stručnjaci, filmski reditelji, novinari itd. Zajedničko za sve je da vole nauku i da znaju da cene njenu vrednost.

3. Petnica ne priprema učenike za takmičenja. Ako pažljivo pogledate liste dobitnika prestižnih stipendija, međunarodnih nagrada i raznih medalja, možete da primetite kako se većina njih poznaje upravo iz Petnice. To, međutim, ne znači da ih je neko u Stanici planski pripremao za osvajanje tih nagrada. Naprotiv, nije mali broj saradnika Istraživačke stanice koji polaznicima stalno ponavljaju kako ima mnogo važnijih stvari koje bi u tim godinama mogli da urade nego što je projekat osvajanja medalje. Ipak, neki polaznici slabije čuju. Uostalom, nije srpski biti skroman.

4. Petnica se ne bavi talentima. Danas se etikete za ljude previše lako lepe. Isto važi i za „talente“ u oblasti nauke. Takva praksa je u najmanju ruku neodgovorna i Petnica je zapravo jedan od njenih najvećih kritičara. Da bi neko došao u Petnicu nije ni potrebno niti dovoljno da bude talentovan. Ono što jeste potrebno je da učenik bude veoma motivisan i spreman za samostalan rad, da bude otvoren za saradnju i nove ideje i da bude svestan svoje lične odgovornosti za sopstveno obrazovanje.

Sedam stvari koje Petnica, ipak, jeste

Ovako je sve poèelo osamdesetih godina

Ako se pogledaju statistike, to jest brojevi, primenom pomenutog naučnog metoda, mogu se izvući i neki zaključci o tome šta Petnica jeste.

1. Petnica je najveća i najstarija neprofitna organizacija za van-školsko naučno obrazovanje učenika i studenata u jugoistočnoj Evropi. U selu Petnica, sedam kilometara jugoistočno od Valjeva, stanica je osnovana u maju 1982. godine pod imenom „Stanica mladih istraživača“.

2. Petnica organizuje seminare. Oni se održavaju u okviru 15-20 programa koji pokrivaju prirodne i društvene nauke i pojedine tehničke discipline. Osnovna ideja programa je da posebno motivisanim učenicima i srednjoškolcima stvori inspirativno okruženje i tehničke uslove za učenje kroz istraživanje.

3. U Petnici se izuzetno veliki broj đaka i studenata sreo sa naukom. Od osnivanja u stanici je organizovano približno 2200 višednevnih programa (seminara, kampova, radionica i malih konferencija) za skoro 40000 izuzetno motivisanih učenika i njihovih nastavnika.

4. U Petnici se znanje prenosi sa generacije na generaciju. Polaznici postaju mlađi saradnici, a neki od njih kasnije rukovode programima. Do sada je čak tri programa premašilo brojku od 200 organizovanih seminara (Hemija, Računarstvo i Biologija). Očekuje se da im se u toku godine pridruži i Astronomija. Trenutno najmlađi program je međunarodnog karaktera - International Youth Research School. Ove godine će biti organizovan tek treći put.

5. Petnica objavljuje prve istraživačke radove učenika. Edicija „Petničke sveske“ u kojoj se, pre svega, objavljuju radovi polaznika programa ISP je do sada objavila više od 60 izdanja u kojima ima više od 1000 istraživačkih radova koje su uradili srednjoškolci.

6. Petnica nudi mogućnosti koje drugi nemaju. Istraživačka stanica je opremljena savremenom opremom za istraživanja u biologiji, hemiji, fizici, astronomiji itd. Biblioteka ISP ima više od 35000 naslova. Velika većina tih knjiga i časopisa su pokloni različitih istraživačkih institucija i pojedinaca.

7. Petnica je povezana sa svetom. Petnica je član više međunarodnih organizacija i mreža koje se bave van-školskim naučnim obrazovanjem. Krajem ove godine će u Petnici biti organizovana godišnja konferencija organizacije Network of Youth Excellence gde je Petnica jedan od osnivača. Na konferenciji će učestvovati pedesetak predstavnika naučno-obrazovnih centara iz tridesetak zemalja.