Kako prepoznati da li je dete razmaženo ili ima disleksiju

Ukoliko se na vreme prepozna problem, disleksično dete može mnogo da postigne tokom školovanja i u životu jer je često reč o osobama sa natprosečnom inteligencijom, rekla je Tanjugu predsednica Prvog srpskog društva za disleksiju Gordana Babić Cvetković.

Ona je navela primer studenta koji ima disleksiju a pre nekoliko dana je na Matematičkom fakultetu diplomirao sa desetkom.

Disleksija se otkriva u školi, kada dete uči da piše i čita ali te veštine ne može da savlada poput njegovih vršnjaka. To često nailazi na nerazumevanje učitelja, nastavnika, pa đaci dobijaju loše ocene jer se ocenjuju po kriterijumima koji nisu prilagođeni njima.

"Sa tim lošim ocenama njima pada samopouzdanje, ne mogu da daju svoj maksimum pa se dešava da zbog nerazumevanja okoline napuste školu, a to za društvo znači možda i gubitak genijalca", rekla je Cvetković i istakla da u udruženju imaju decu sa koeficijentom inteligencije 145, 160 iako ne mogu da prepišu lekciju na času.

Podsetivši da se ovih dana obeležavaju Evropski dani svesti o disleksiji, Cvetković ističe da je za disleksično dete najvažnije da određene stvari radi na način na koji to može.

"Ako ne stigne sve da prepiše na času, ne mora ali može da zapamti lekciju i sutradan tu lekciju da zna. Treba ih pustiti da rade ono što mogu. Neka od naše dece nisu imala nijednu zapisanu stranicu u svesci a iz tih predmeta su imala četvorke, petice", rekla je Cvetković.

Ona ističe da je u školama situacija nešto bolja uvođenjem inkluzije ali da disleksija i dalje nije sasvim prepoznata kod pedagoga, psihologa pa ni kod roditelja. Oni izbegavaju da traže individulani obrazovni plan za dete jer ni sami nemaju svest o tome da mu je potreban drugačiji pristup zbog specifičnog misaonog procesa.

Disleksična deca imaju problem u levo-desno orijentaciji, često umaju ukrštenu dominaciju, desna ruka im je dominantna, a levo uho, leva noga. Poseduju visoke sposobnosti za konstruktivno rešavanje vizuelnih problema i sve razumeju trodimenzionalno, ali se teže snalaze sa podacima koji su dati u jednoj ravni, dvodimenzionalno.

Često se dešava da, ukoliko ne uče slova kao trodimenzionlane simbole, ne mogu da ih nauče, sporije čitaju i pišu ili permutuju slogove, zamenjuju slična slova, kada započnu red završe ga nekoliko linija niže jer ne mogu da kontrolišu taj prostor.

U pružanju podrške toj deci veoma je važno da se dete ne oseća inferiorno i da se podrže njegove jake strane, tako što će na primer da odgovora usmeno, pismeni zadaci mogu tako da se naprave da dete malo piše a da zaokružuje, povezuje ili da mu se čita lekcija...

Cvetković je ukazala i da je rad prvog i za sada jedinog društva u Srbiji koje se bori za prava dece sa disleksijom poslednjih meseci zamrznut usled nedostatka sredstava.

Humanitarna Fondacija Novi Beograd prepoznala je napore i želju udruženja za opstankom i omogućila je da se putem SMS poruke prikupljaju sredstva za nastavak normalnog rada udruženja.

Dovoljno je da se u poruci upiše 48 i pošalje na broj 3030, čime se društvu pomaže sa 100 dinara, rekla je Cvetković i istakla da "biti disleksičan nije sramota, ne znači da je neko manje vredan već znači drugačiji pogled na svet, a to treba iskoristiti za dobrobit svih nas".

Društvo je do sada pokrenulo sajt "Disleksija Srbija" koji ima 60.000 poseta, a članovima je besplatno na raspolaganju elektronski priručnik "Šta svaki prosvetni radnik treba da zna o teškoćama u učenju". Održalo je mnoštvo okruglih stolova i tribina na temu lošeg tretmana disleksičnih učenika, organizovalo susrete roditelja, stručnjaka i disleksičara...

Cvetković je podsetila da je među najuspešnijim ljudima u svetu, biznismenima, naučnicima, glumcima, pevačima, njih oko 30 odsto disleksično ali i da 40 do 60 odsto osuđenika na izdržavanju zatvorske kazne takođe ima disleksiju.

Poznati disleksičari su i Bil Gejts, Stiv Džobs, Tom Kruz, Kira Najtli, Pikaso, Dali, Čerčil, general Paton, Kenedi, Buš, Edison, Ajnštajn...

Foto: Image courtesy of photostock at FreeDigitalPhotos.net