Od ekrana se ne vidi šuma

Putujući gotovo svakodnevno vašingtonskim metroom, od prvog dana sam primetio da je mnogo putnika, a naročito mladih, između polazne i izlazne stanice zaokupljeno ili zurenjem u ekrane svojih "pametnih" mobilnih telefona, kuckanjem po njihovim tastaturama, ili "izgubljeno" u zvuku koji, sa istih uređaja, u uši ulazi preko minijaturnih slušalica.

To gledanje u ekrane ne prestaje ni kad se iz tunela izađe na površinu: na njima kao da se događa nešto izuzetno važno za živote ovih mladih ljudi, što ne sme da bude propušteno, nego odmah provereno i pročitano.

U ovdašnjim kafićima, na čijim izlozima je uglavnom upadljivo istaknuta oznaka "Wi-Fi“, za upućene šifra koja ih obaveštava da unutra mogu da se priključe na Internet, koji je uračunat u cenu kafe ili "koka-kole", sve više je onih koji uz piće sede sami, kuckajući po tastaturi svog laptopa.

U početku sam bio samo posmatrač ovog fenomena, a onda sam, kad sam u svoj "ajfon" ubacio prve elektronske čitače i prve knjige, i sam postao njegov akter. Trenutno čitam jedan bestseler – ali iz pretprošlog veka: "Poslednjeg Mohikanca" Džejmsa Fenimora Kupera, koji je pre 165 godina imao istu reputaciju kao danas Stiven King ili Den Braun, reputaciju pisca koji se sa požudom čita.

Kad sam u metrou počeo da čitam sa malog ekrana, prestao sam da posmatram saputnike, što je u početku bila izuzetno edukativna zabava: posmatranje ljudi, njihovih figura, lica, načina na koji su obučeni, bilo je upoznavanje grada i na mnogo načina i upoznavanje Amerike. A onda je postalo važnije ono što je u memoriji mog mobilnog pratioca...

Tako je bilo sve dok me,pre neki dan, jedan esej u "Vašington postu" nije otreznio i podstakao da preispitam svoju novu naviku. Taj esej u prestoničkom dnevniku bio je, naime, posvećen baš ovom fenomenu, prevelikoj zavisnosti od informatičke tehnologije, ali iz jednog neobičnog ugla. Podsetio je, naime, na još prošle godine objavljenu knjigu Roberta Poug Harisona, profesora italijanske književnosti na Stanford univerzitetu, čija je tema, na prvi pogled, na sasvim drugom polu. Naslov je "Vrtovi: esej o ljudskom stanju" (u originalu: "Gardens: An Essay on the Human Condition").

U njoj se profesor Harison bavi istorijom i ulogom vrta u 5.000 godina civilizacije. Po njemu, oni su metafora ljudskog stanja, dokaz pažnje koju čovek posvećuje prirodi prilagođavajući je sebi i svojim potrebama, nastojanjem da u njoj napravi neki red po svojoj meri, da stvori sebi pribežište od haosa spoljnog sveta, delić raja u zemaljskom paklu.

Kao takvi vrtovi i danas postoje da bi se u njima uživalo, da bi bili zapaženi ili posmatrani. Ali, posmatrajući tokom godina odnos svojih studenata prema prostoru Stanford univerziteta, profesor Harison je primetio – da taj prostor, njegovu pejzažnu arhitekturu koja ga je pretvorila u jedan od najuređenijih i najraskošnijih vrtova koje imaju američke obrazovne ustanove – njegovi studenti uopšte "ne konstatuju". Za većinu njih, napisao je, njegove fontane, cvetne bašte, skulpture, uopšte ne postoje, niti, tokom tri ili četiri godine studija, tome posvete bilo kakvu pažnju.

Iz te činjenice zaključuje da je, provodeći glavninu svog vremena ispred ekrana svojih kompjutera i telefona, taj mlad svet više u dvodimenzionalnom nego u trodimenzionalnom svetu, živeći u fikciji koja do njihove svesti dopire upravo sa tih ekrana. "U stvari, imam utisak da veliki broj njih više ne vidi ovaj vidljivi svet, registrujući ga ovlaš, samo svojim perifernim vidom", napisao je profesor Harison.

Zatim dodaje: "Može se slobodno reći da u našem dobu postoji tragičan nesklad između izuzetnog bogatstva vidljivog sveta i ekstremnog siromaštva naših kapaciteta da ga zapazimo... Iako u svetu postoji obilje vrtova, mi u suštini živimo u bezvrtnom svetu... Mogućnost zapažanja je izgubljena... izgubljeno je nešto što je fundamentalno ljudsko: sposobnost da se duboko povezujemo sa svojim okruženjem... Od ekrana se ne vidi šuma... A naš način posmatranja je naš način postojanja."

Nedavna istraživanja pokazuju da odrasli danas već u proseku ispred kompjuterskog ekrana provode tri sata dnevno. Kad se tome doda i gledanje televizije, u ekran se gleda čak osam i po sati – što znači da se tim vizuelnim nadražajima posvećuje više vremena nego bilo čemu drugom u životu.
U oktobru je veliki publicitet ovde dobila vest da su dva pilota avio-kompanije "Nort–vest" za oko 200 kilometara promašili odredišni aerodrom – jer im je pažnju odvuklo nešto što su radili na svojim laptopima.

Velika debata ovde se upravo vodi i oko "nekoncentrisane vožnje", posle konstatacije da sve više uglavnom mladih vozača, umesto za volan, ruke koriste da bi "tekstovalo", kucalo SMS na mobilnim telefonima, što je sve češći uzrok saobraćajnih nesreća.
Vrli novi svet, u kome, kako stvari stoje, polako ali sigurno, evoluiramo u "digitalne zombije".