Monfis za B92 o Karibima, teleportovanju, ’bleji’...

A ako i ne naiđe, brzo će ih steći svojom otvorenošću i simpatičnim osmehom.

Intervju sa Gaelom sredio nam je Viktor Troicki posle zajedničkog treninga, “hajde da sednemo, ne mogu da ti dam mnogo vremena“. Hteo sam pet, on je rekao jedan, pa smo se našli na tri minuta. Za La Monfa je i jedan dovoljno, ali i 50 premalo, zavisi kako se gleda.

Dok smo zajedno gledali završnicu meča Nadal – Braun, Monfis se smejao i u pravcu Troickog rekao na srpskom: Gde si, brateeee?

“Znam nekoliko reči, ali sada ne mogu da se setim tačno koje sve, samo mi dođu“, kaže Gael dok sedimo na klupi u Aorangi parku.

Gael je u Srbiju prvi put došao na finale Dejvis kupa 2010. godine.

“Bilo je to jedno od mojih najlepših iskustava. Osim što je bilo finale, imao sam i priliku da obiđem Beograd u kojem do tada nisam bio. Bio mi je prvi put, sve je bilo lepo – hrana je bila ukusna, ljudi fini i generalno je bila dobra atmosfera, dopalo mi se“.

Dok traje okršaj, teniserima kroz glavu prolazi hiljadu i jedna misao, od kojih su neke i one koje tu objektivno ne pripadaju. Gael ne može da se seti najčudnije, ali kaže:

“Mislim da je moje razmišljanje tokom meča čudno samo po sebi, u mojoj glavi sve je čudno, ne znam šta da izdvojim“.

Na terenu ga poznajemo – izvodi akrobacije, smeje se, komunicira sa publikom... A kakav je van terena?

“Nisam stegnut, opuštena sam osoba i nikada ne zamaram sebe previše, pokušavam da budem srećan. Mislim da su me roditelji podigli na taj način, da uživam u trenucima koje život pruža“.

To ima veze i sa njegovim poreklom, pošto su mu oba roditelja sa Kariba – otac Rufan rođen je na ostrvu Gvadalupe, a majka Silvet na obližnjem Martiniku.

“Život je tamo potpuno opušten. Uh, veoma opušten, nije kao što većina ljudi živi. Možda sam i zato malo drugačiji – odgajani smo u toj bezbrižnoj atmosferi, tamo nikad ne ulazimo u neke ozbiljne svađe ili nešto slično. Samo ’blejimo“.

Pitali smo Gaela koju supermoć bi voleo da ima i kao primer naveli one standardne – letenje, nevidljivost... Međutim, Monfis mašta o nečemu najlogičnijem za profesionalnog tenisera. I odgovorio je kao iz topa, kao da o tome razmišlja svakoga dana.

“Izabrao bih da mogu da se teleportujem. Definitivno bih voleo da se posle meča svakog dana samo teleportujem svojoj kući, u svoj krevet“.

Od svih Gren slem turnira Monfis je najdalje dogurao u Parizu, do polufinala 2008. godine. Kada bi morao da bira jedan GS trofej, bio bi to...

“Rolan Garos“, odgovorio je Gael i pre nego što smo završili pitanje, “Još ne znam kako bih proslavio, ali rado ću ti reći ako jednog dana osvojim titulu u Parizu“.

Gael Monfis je ozbiljan teniser, bio je i sedmi na svetu, ali kada počnete da kucate njegovo ime na Ju tubu, prvo što vam se ponudi kao opcija jeste “trick shots“.

“Obično ne gledam te klipove, ali jednom su me ljudi iz ATP tura ’naterali’ da pogledam jedan moj ’hot shot’. Bilo je zabavno, nekada ni sâm ne uspevam da opišem šta radim, pa mi je to bilo zanimljivo“.

Manje je poznato da je Monfis kao mlađi bio uspešan i u atletici – bio je šampion Francuske do 13 i 14 godina na sto metara.

“Ne razmišljam mnogo o tome jer su tenis i atletika potpuno različiti sportovi, pre svega je drugačija vrsta žrtvovanja. Bilo bi totalno drugačije, a iskreno, nisam ni siguran da bih uspeo u atletici“.

“Vidimo se“, kaže Gael na srpskom na rastanku. Eto, “došao“ mu je taj izraz za kraj.

Saša Ozmo (ozmo_sasa)