Sport / Saša Ozmo 156

Trijumf Zvezde nad demonima prošlosti

Prvi put od 1998. godine Crvena zvezda osvojila je trofej koji nije nacionalni kup. U najuspešnijoj sezoni u novijoj istoriji crveno-beli su na superioran način uzeli titulu u ABA ligi, uz 30 pobeda i samo četiri poraza, a uspeh je upotpunjen trofejom u Kupu, plasmanom u Top 16 fazu Evrolige i trijumfima nad ekipama kao što su Makabi, Panatinaikos, Valensija... Iako je ostalo još nacionalno prvenstvo, jedna stvar je jasna – navijači Crvene zvezde napokon imaju razlog da se i u maju zadovoljno smeju.

Saša OzmoIzvor:
Starsport

Da bi se sve gorenavedeno ostvarilo, Zvezda je morala da dobije bitku na više različitih polja koja se samo teoretski mogu odvojiti, ali su u praksi isprepletana.

Prva bitka bila je psihička – dugogodišnja dominacija Partizana svakoj generaciji crveno-belih stavljala je dodatni teret na leđa, a to bi po običaju do izražaja dolazilo u ključnim mečevima kada je pritisak najveći.

I sada je Partizan bio protivnik u najvažnijim mečevima sezone, u borbi za Evroligu, ali ovoga puta crveno-beli su bili mentalno spremni. U trećoj i četvrtoj utakmici serije odigrali su toliko staloženo i koncentrisano da ni najveći optimisti među navijačima nisu mogli da očekuju takvu hladnokrvnost. Sa jasnim planom, borbenošću ali bez bespotrebne potrošnje energije, fokusom svakog igrača na pojedinačne zadatke, ali istovremeno i sa svešću o timskom duhu. Takva vojnička disciplina i svrhovitost u igri viđeni su i u četvrtoj utakmici serije sa Cedevitom – Zvezda je jednostavno zračila samopouzdanjem, a to je sigurno delom i posledica vrlo jakih evroligaških mečeva.

I kada su kola kretala nizbrdo, uvek se nalazio neko da povuče ručnu i da tok meča vrati na stazu koja odgovara ekipi.

Upravo je ta mentalna stabilnost i donela ključnu prevagu – u prošlosti bi se Zvezdini igrači stidljivo povukli, nosioci igre po pravilu bi zakazali, a na neki ’iks faktor’ teško se moglo računati. Sada je Dženkins odigrao seriju iz snova, Mitrović je držao nivo, Kalinić pogađao trojke u kontinuitetu kao retko do sada u karijeri...

Starsport

Druga bitka bila je organizaciona, a Zvezda je ovoga puta sve uradila kako treba i nagrada je stigla.

U 21. veku crveno-beli su postali poznati po tome što stranci napuštaju tim usred sezone i po tome što isti sastav teško uspeva da izgura od leta do leta. I posle stabilizacije kluba pravljene su slične greške – prošle godine otišao je Šilb, pre dve se lutalo sa Braunom i Samardžiskim, da bi Zvezda sezonu završila sa samo jednim klasičnim centrom.

Sada to nije bio slučaj – identična ekipa počela je i završila sezonu, a uigranost je dala plodove u odsudnim trenucima. Osim na terenu, to je značajno i van njega jer se radi u atmosferi sigurnosti i predvidljivosti, a ne u neizvesnom ambijentu u kojem se nervoza lako uvlači među igrače i stručni štab.

Uz to, što navijače posebno raduje, jedan igrač prešao je celokupan put afirmacije u Zvezdinom dresu – Luka Mitrović je pre dve sezone dobio šansu, prošle je bio važan u rotaciji, a ove je jedan od ključnih igrača u timu i verovatno najbolji pojedinac u finalnoj seriji sa Cedevitom. To je za Zvezdu suštinski bitno na duge staze, baš kao i to što je 19-godišnji Marko Tejić dobio priliku da igra važne minute, i u Evroligi i u završnici ABA lige.

Starsport

Treća bitka bila je košarkaška. Od starta sezone Zvezda je imala jasnu fizionomiju igre, a Markus Vilijams je, uz sve svoje nedostatke, doneo kreativnost koja je prošle godine nedostajala.

Upravo je Zvezdin plej i razigrao ekipu na startu takmičenja u EL i Jadranskoj ligi, učinio je i saigrače inventivnijima i dao je ton sezoni. Znao je da bude nemaran prema lopti, da nestane na nekim mečevima, kao i da ima očajan procenat šuta.

Međutim, Vilijams je učinio ono zbog čega je doveden – kada se lomilo, preuzeo je odgovornost i rešio u korist svog tima. U trećem, verovatno i presudnom meču serije sa Partizanom crno-beli su prišli na -1 (75:74), a Zvezda je uzvratila serijom 12:0. U toj seriji Vilijams je dao trojku, poentirao u kontri posle ukradene lopte i dva puta asistirao za Kalinića.

U četvrtom meču, a o tome se mnogo i pisalo, krajem trećeg i sve do sredine poslednjeg perioda ubacio je 17 vezanih poena za Zvezdu i održao prednost u trenucima kada je ulog bio najveći.

Čarls Dženkins bio je neprepoznatljiv u napadu u 2014. godini, postepeno se dizao, a vrhunac forme doživeo je u seriji s Partizanom. Navijači su mu sve vreme pružali podršku – “Đenka, ooo“ čulo se sa tribina posle tri uzastopna promašena penala u jednom od mečeva ABA lige u prvom delu sezone, a isto skandiranje prolamalo se Pionirom i na prvom meču finalne serije sa Cedevitom, kao znak zahvalnosti za briljantnu seriju sa Partizanom.

Čarls nije brzao, pogađao je šuteve sa distance, trojke, prodirao je do koša – generalno, radio je ono za šta je i sâm znao da je sposoban, ali i svi u Zvezdi. Čekali su ga i isplatilo se, a Dženkins je u i nekoliko navrata jasno davao do znanja koliko mu to znači. Uopšte, utisak je da se retko koji Amerikanac u crveno-belom dresu i Srbiji osećao kao kod kuće kao što je to slučaj sa Čarlsom.

U finalnoj seriji sa Cedevitom Dženkins je malo poremećen iskakanjima protivničkih centara, kao i uostalom i cela Zvezdina bekovska linija, ali je u poslednjem meču ponovo odigrao maestralno i pogodio je trojku kojom je prelomio meč u završnici.

Ono u čemu će svi biti saglasni jeste da je Zvezdi u prošlosti nedostajao igrač karaktera Nikole Kalinića. Istinski uživa u velikim mečevima, na terenu je drčan i hrabar, a tim karakteristikama uspeva da zarazi i saigrače. Kada se takve osobine ukombinuju sa željom za napretkom u igri, dobijamo izvrsnu sezonu koju je imao krilni igrač crveno-belih.

Vetar u leđa dobio je letos posle srebrne medalje sa reprezentacijom, a u Zvezdi je proširio repertoar – u odbrani je izvanredan (poseduje i fini osećaj za rampu), igra i trojku i četvorku, uspešno napada leđima ka košu, poboljšao je prodor i donekle tehniku, kao i šut za tri poena.

U seriji sa Partizanom za tri je šutirao nestvarnih 10-15, a skoro svaki Kalinićev koš došao je na nekoj od krivina na kojima se osećalo da meč može da pođe i na jednu i na drugu stranu. U prvoj i trećoj utakmici Kalinić je pogađao kada je njegovim saigračima ušla voda u uši i pokazao je da ima mentalitet pobednika. A mnogi zaboravljaju da su Kaliniću tek 23 godine...

O Bobanu Marjanoviću s razlogom se mnogo govorilo ove sezone – na početku serije s Partizanom malo je izbačen iz ritma, ali je posle došao do daha i uspevao da poentira pod košem, kao i da na sebe odvlači fokus odbrane (ova situacija podsećala me je na to kako je u vaterpolu Šapić nekada otvarao prostor za saigrače).

U seriji sa Cedevitom dokazao je klasu, pogotovo u drugoj utakmici kada je zbog povrede Cirbesa na terenu proveo čak 37 minuta i upisao 20 poena, 14 skokova i 5 asistencija.

Češće nego prošle sezone Marjanović uspeva da ne spušta loptu kad je primi gore (to je refleksna reakcija i mora da se vežba da se ne spušta po inerciji, Pau Gasol je to doktorirao), igra leđima sada mu je značajno oružje i pri tom je raznovrstan – može odmah da se okrene i da šutne, da krene na obe strane poluhorogom, dešava se i da obrne čuvara i da zakuca...

Odbranu je nesumnjivo mnogo popravio, pre svega odbranu od pika, ove sezone niko u Evropi nije mogao da se nosi sa njime i nemerljiv je njegov doprinos svim Zvezdinim uspesima.

Kapiten Luka Mitrović od nove godine bio je u padu forme, potom je oscilirao, a onda se podigao u trenutku kada je bilo najpotrebnije – sjajna partija u meču sa Panatinaikosom najavila je isti takav plej-of ABA lige. Vraćena je agresivnost iz prva tri meseca sezone i to se vrlo dobro videlo u skoku i rešenosti sa kojom je donosio odluke na parketu. U trećem meču serije s Partizanom Mitrović je zonu rivala učinio nesvrsishodnom, u tom duelu podelio je čak pet asistencija, a u duelima sa Cedevitom bio je najbolji igrač svog tima.

Mitrović ima samo 22 godine, ali se na terenu ponašao baš onako kako je potrebno – žustrinom je davao primer, bodrio je saigrače, ali ih i smirivao kada je bilo neophodno. Rečju, ponašao se kapitenski.

Navedena petorka verovatno je iznela najveći teret, ali ono što je Zvezdu učinilo šampionom jeste timski duh van parketa (“zajedno igramo, zajedno se radujemo i zajedno tugujemo“, rekao je Kalinić), koherentnost ekipe na njemu i igrači koji su komplementarni jedni drugima.

Starsport

Stefan Jović je u poslednja dva meča sa Partizanom uradio lavovski posao, prevashodno u odbrani i u organizaciji napada, a Marko Tejić učinio je da se oseti Zvezdina veća rotacija.

Kako se sezona bliži kraju, tako je i očigledniji napredak Nemanje Dangubića – mnogo je sigurniji na šutu, a brzina i raspon ruku omogućuju mu da izvrši pritisak na protivničkog plejmejkera, što je opcija koju je trener Radonjić obilato koristio. Sada je Dangubić iskusniji za jednu sezonu na najvišem nivou, momak je koji je posvećen košarci i razumno je pretpostaviti da će sledeće sezone biti još bolji.

Jaka Blažič izgoreo je u nervozi u seriji s Partizanom, bio je dobar u prvoj utakmici sa Cedevitom, ali generalno je odigrao ispod očekivanja, što ipak ne umanjuje njegov doprinos u prethodnom delu sezone.

Zbog povrede je Branko Lazić imao samo nekoliko minuta u nogama pred početak plej-ofa, ali je svoje zadatke u odbrani ponovo besprekorno odradio i pokazao je da je tip igrača koji je potreban svakom timu.

Zvezdina zlatna rezerva bio je Majk Cirbes – dobro se otvara posle pika, pravi ’livade’ saigračima, a kako je vreme prolazilo, postajao je pouzdaniji na skoku i smanjio je broj faulova u napadu. Na kraju, uprkos povredi kolena, stegao je zube i u poslednjem meču sa Cedevitom odigrao briljantno – 8 poena, 5 skokova i 4 rampe, čime je učinio da se ne osete Marjanovićevi problemi sa faulovima.

Starsport

I, što bi rekli Amerikanci, na kraju ali ne i najmanje važno – Dejan Radonjić. Čovek koji je bio pod neverovatnim pritiskom, osporavan sa raznih strana i posle fantastičnog početka sezone, na kraju je uspeo sve da iznese, da osvoji veliki pehar i da tako do kraja valorizuje sve dobro što je urađeno tokom sezone.

Fizička sprema na kojoj najviše insistira naročito je došla do izražaja u nehumanom ritmu ABA plej-ofa, a Radonjić je sada uspeo psihički da pripremi ekipu za najznačajnije okršaje. Verovao je do kraja u Dženkinsa, a nepobitna je činjenica da su Marjanović, Mitrović i Kalinić, kao i još neki, individualno vidno napredovali upravo pod njime. Zbog svega toga navijači Crvene zvezde morali bi Radonjiću da skinu kapu i da kažu “svaka čast“.

Postignut je ogroman uspeh i nadograđeni su temelji kuće koja bi Zvezdu trebalo da održi u vrhu na duži period – sada predstoji još rada kako bi ta kuća bila sazidana do kraja. Prvi sledeći ispit jeste Superliga Srbije, u kojoj će crveno-beli pokušati da osvoje triplu krunu.

Saša Ozmo (ozmo_sasa)

Komentari 156
Čitajte
Pošalji komentar