Rekonstrukcija 6: Privatizacija, postsovjetske lekcije

U prošlom nastavku bavili smo se realnostima privatizacije na Balkanu, uz akcenat na dve članice Evropske unije sa naše istočne strane.

Srbija, Litvanija, Belorusija, Ukrajina, Škotska
Podeli

U ovom nastavku bavimo se primerom ukrajinske lige, koja daje svakako najuspešnijeg predstavnika tranzicione istočne Evrope i proučavamo odnose politike i fudbala širom te ogromne države. Saznaćete koliko para je potrebno da bi se napravio konkurentan klub na nivou kontinenta, i koliko je opasno kada je vlasnik preambiciozan..

Takođe, pozabavićemo se trenutno omiljenim primerom uspešne privatizacije u srpskom fudbalu, ali se i prisetiti ranijih pokušaja.

Novo doba, nova pravila

Kraj osamdesetih i prva polovina devedesetih bili su doba tektonskih poremećaja u Evropi, najvećih od kraja Drugog svetskog rata. Pad komunizma potpuno je promešao strukturu moći na kontinentu u svim oblastima. Javnost u Srbiji, i to nikako nije ograničeno na sport, u velikoj meri je propustila mnoge od bitnih događaja u tom periodu, što i nije neobično, jer smo za to vreme imali dovoljno svojih problema.

Zvezdina pobeda u Bariju, 29. maja 1991, bilo je poslednje veliko slavlje ekipa nastalih u nekadašnjem socijalističkom bloku. Bukvalno odmah posle toga sve se promenilo. Nova Evropa, kojoj smo se mi priključili posle sankcija bila je sasvim novi svet, u kojem su se klubovi sa Istoka dosta teško snalazili. Posle dobrih nastupa Spartaka, u to doba neprikosnovenog u Rusiji, kao i prolaska Legije i Hajduka u četvrtfinale Lige šampiona, usledila je decenija tokom koje se osim kijevskog Dinama niko od klubova sa druge strane Gvozdene zavese nije ravnopravno nosio sa rivalima sa Zapada.

Stevan Stojanović je na Svetom Nikoli postao deveti igrač sa istoka Evrope koji je podigao neki evropski pehar (ne računajući one koji su, kao Velibor Vasović, to činili u dresu nekog kluba sa Zapada). Moskovski Dinamo i Honved su dominirali pre pokretanja evrokupova, pa je prvi trofej našoj polovini kontinenta doneo Ferencvaroš 1965. u Kupu sajamskih gradova, a dve godine kasnije isti trofej osvojio je zagrebački Dinamo.

Usledila je serija uspeha u Kupu pobednika kupova – Slovan Bratislava (1969), Magdeburg (1974), Dinamo Kijev (1975, 1986), Dinamo Tbilisi (1981) – a u Kupu šampiona istočnjaci su prvi put stigli tek posle 30 godina takmičenja, kada je legendarni Helmut Dukadam odbranio sva četiri penala Barseloni 1986. Ispostavilo se da su oba kluba sa Istoka koja su se popela na krov Evrope do pehara stigla penalima posle 0:0.

Da bi se klubovi sa Istoka ponovo približili vrhu moralo je da prođe više od jedne decenije i da se u potpunosti promeni struktura fudbala na našoj strani kontinenta. Nije iznenađenje što je ta velika promena najbrže i najlakše prošla u najvećim i najbogatijim državama regiona.

U poslednjih pet sezona pre promene formata Kupa/Lige UEFA u Ligu Evrope trofeje su osvajali CSKA (2005), Zenit (2008), Šahtar (2009). Ta tri kluba su u periodu 1956-91 bila na marginama sovjetskog fudbala – armejci i klub iz Pitera osvojili su za to vremepo jednu titulu, Šahtjor je tokom sedamdesetih dvaput bio drugi. I u prvoj deceniji posle razdvajanja „neraskidivog saveza“ potpunu dominaciju imali su Dinamo Kijev i Spartak, ali je XXI vek doneo promenu.

Donbas, dom gospodara Istoka

Priča o Šahtaru (vreme je da počnemo da ga zovemo pravim imenom, 22 godine posle nezavisnosti Ukrajine) je simbol uspeha na Istoku. Ponos Donbasa procvetao je pod čvrstom i izdašnom rukom Rinata Ahmetova, najbogatijeg Ukrajinca. Ahmetov je čelo kluba nasledio posle atentata na Ahata Bragina, prethodnog vlasnika, na stadionu i tokom meča. Na čelo kluba postavljen je u oktobru 1996. i od tada „rudari“ nijednom nisu završili ispod drugog mesta. Na titulu su čekali pet godina, ali kada su na vrh stigli, teško ih je pomeriti. U poslednjih devet godina osvojili su 7 titula, a već četiri godine su prvaci Ukrajine.

Finansijski uspon Ahmetova do sadašnjih petnaestak milijardi evra obavijen je tajnom, slično svim ostalim postsovjetskim oligarsima. Često je optuživan za veze s kriminalom, ali nikakve dokaze nisu našli ni politički protivnici dok su bili na vlasti, ni mediji. Ahmetov nije ušao samo u akciju izgradnje kluba, veću rekonstrukciju čitavog regiona.

Donjecki basen definitivno nije najlepša tačka planete, sa vrlo neprijatnom klimom i zemljom izbušenom stotinama rudnika. U tom okruženju Ahmetov je odlučio da rekonstruiše grad i pokloni mu dovoljno atraktivnih sadržaja, ne bi li privukao svetske fudbalske zvezde u svoj skupi klub.

Sagradio im je i čudo sportske arhitekture, Donbas Arenu, jedan od najboljih stadiona na kontinentu. Stadion je koštao preko 300 miliona evra, i simbolizuje želju da se evropska slava preseli daleko ka istoku. Ali, grandiozni stadion samo je poslednja i najveća kockica u sistematskom usponu Šahtara.

Od formiranja vrhunske škole i totalne rekonstrukcije trening centra Kirša 1999, preko širenja skautske mreže koja u nju dovodi najtalentovanije 14-godišnjake iz cele Ukrajine svake godine, do angažovanja Nevija Skale (osvajača prve titule 2002. godine) klub je išao korak po korak. Dolazak Mirčee Lučeskua pokazao se kao pun pogodak, Rumun će sledeće godine proslaviti deceniju na klupi kluba.

U međuvremenu je klub angažovao najbolje stručnjake za marketing, skauting, rad sa mladima, dovedene sa raznih strana sveta. U Južnoj Americi poslednjih godina samo Porto se može porediti po istraživačkom radu sa ukrajinskim gigantom. U ovom trenutku pod ugovorom sa klubom (u prvom timu i na pozajmicama) je 16 brazilskih igrača, a od prodaje samo dvojice (Vilijan i Fernandinjo) ove godine zarađeno je 75 miliona evra.

Ta suma nešto je manja od klupskog godišnjeg budžeta, koji iznosi 84 miliona evra, od čega za omladinsku školu ide deset posto. Tih 7.7 miliona koje daju za klince bi im bilo dovoljno da na prostoru ex-YU budu treći po ukupnom budžetu.

Ako je Ahmetov neka vrsta „istočnog Abramoviča“ po entuzijastičnoj i upornoj podršci klubu i po tome što je zaista uvek na tribinama, način na koji ga u praksi vodi je sasvim drugačiji. Od kada je Nevio Skala pokrenuo seriju uspeha Rinat je tražio čoveka kojem će poveriti potpunu kontrolu nad timom i našao ga prilično brzo u Mirčei Lučeskuu. Od tada se gazda brine za strategiju kluba, a trener za sve vezano za tim.

U ovom trenutku Šahtar ima samo jedan problem – u svom okruženju dugo su na vrhu, a to ih sprečava da napreduju na evropskom nivou. Sledeći korak je ozbiljan, a adekvatna konkurencija u domaćem takmičenju neophodna. Izgleda da na nju neće dugo čekati, jer je nekoliko klubova u toj zemlji u međuvremenu znanto ojačalo, do te mere da Dinamo Kijev nije najveći problem dominaciji narandžastih.

Ukrajinski koncept

Šahtar je ukazao na pravi put, kojim se fudbal na Istoku može izjednačiti sa onim u zapadnoj Evropi. Primer su sledili mnogi klubovi u ligi. Dnjipro je u rukama kompanije Privat Bank, koja kontroliše i košarkaše Budiveljnika, koje ćemo uskoro videti u Beogradu. Predsednik kluba je biznismen jeverjskog porekla Igor Kolomojski, treći na listi najbogatijih Ukrajinaca sa imovinom od gotovo 6 milijardi evra.

U pozadini velike fudbalske i ekonomske borbe između dva važna ekonomska centra (ono što je Donbas za industriju i rudarstvo, Dnjipropetrovsk predstavlja u bankarstvu i medijima, pa ga mnogi zovu „ukrajinski Frankfurt“) je politička borba – ako je Ahmetov blizak sa Viktorom Janukovičem (na gornjoj slici) i Partijom regiona, čelnici Dnjipra su uvek podržavali njihove rivale – ranije Juliju Timošenko, a sada Vitalija Klička (na donjoj slici) i njegov UDAR.

Borba ima još jedan nivo – televizijski. Godinama su utakmice nacionalnog šampionata prenosile stanice 1+1 i 2+2, koje kontroliše Kolomojski, a od ove sezone prava je preuzeo Ahmetovu bliski Futbol+. Tada je nekoliko klubova nezadovoljnih promenom odbilo da pusti tu televiziju na svoje stadione, pa je napravljen kompromis da mečevi budu podeljeni na dva TV sistema po političkoj liniji – proruski klubovi idu na Futbol+, prozapadni na 1+1 i 2+2.

Velika borba dve Ukrajine događa se i u Harkovu. Oleksandr Jaroslavski je prodao Metalist ambicioznom Serhiju Kurčenku, koji je već gurnuo kijevski Dinamo u treći plan i sada želi titulu.

„Neću da gledam u leđa Dinamu i Šahtjoru, hoću trofeje, hoću himnu LŠ na ovom stadionu. Hoću evropski trofej u roku od pet godina“, rekao je Kurčenko po preuzimanju kluba.

Jaroslavski, bliski prijatelj Romana Abramoviča, je bio na čelu kluba u vreme afere sa nameštanjem, koja je koštala Metalist mesta u plej of rundi kvalifikacija za LŠ. Klub je prodao pošto je u prethodnih 5 godina uložio preko 200 miliona evra u infrastrukturu, uključujući aerodrom, novi stadion na kojem se igralo EP i trening centar. Ušao je u sukob sa gradom oko procenata vlasništva nad stadionom i saopštio da ne može više da se nosi s pritiskom, a Kurčenko je odmah po dolasku u klub nagovestio da želi da otkupi udeo grada. Ova promena je intresantna i na strateškom nivou – Jaroslavski je bio blizak Kolomojskom, dok je Kurčenko bliski prijatelj Janukovičevog sina.

Slična stvar dogodila se i sa Arsenalom iz Kijeva. Klub koji tvrdi da je naslednik kijevskog CSKA (o tome opširnije u jednom od daljih nastavaka, kada ćemo se pozabaviti fantomskim stogodišnjacima u srpskom fudbalu) prešao je ovog proleća iz vlasništva Vadim Rabinoviča, poslovnog partnera Kolomojskog, u ruke Oleksandra Onišenka, dugogodišnjeg Janukovičevog saveznika.

Krivbas Krivij Rih je prošao mnogo gore – kulb koji je bio pod direktnom kontrolom Kolomojskog ugašen je tokom leta, posle 21 uzastopne sezone u najvišem rangu i najboljeg plasmana (sedmo mesto) u ovom veku. Bliskost Dnjipra sa Krivim Rihom nije samo geografska (često su u sovjetsko doba tamo igrali evropske mečeve tokom duge zime, tu su dočekali i splitski Hajduk 80-ih), a zlobnici kažu da je u ovom slučaju presudila pobeda Krivbasa u direktnom duelu ovog proleća. Klub je ostao igračima dužan skoro 3 miliona evra, a banci preko 25 miliona.

Sve te promene nisu se dogodile slučajno i posledice su odluge Kolomojskog da kapital iz Ukrajine uglavnom povuče u Dnjipropetrovsk. On je prethodno sponzorisao i kijevski Dinamo, a upražnjeni prostor u tom slučaju iskoristio je drugi član grupacije oko Privat Bank – Viktor Pinčuk. Dinamo je izgubio trku sa Šahtarom presvega zbog velike razlike u ulaganjima. Procena je da je budžet kijevskog kluba u prethodnih 5 godina bio duplo manji od velikog rivala iz Donjecka.

Karpati iz Lviva su zaista poseban slučaj. Grad u Galiciji je na periferiji velike političko-ekonomske borbe za nacionalnu prevlast, što i nije čudno, jer sa istokom zemlje ne deli ni jezik, ni religiju, ni tradiciju, ni istoriju. S obzirom na to da je u tim krajevima dominantna Svoboda, partija koja nema veze sa postsovjetskim oligarsima, i lokalni klub je tokom prošle sezone prešao pod kontrolu navijača, iako će Petro Diminski ostati počasni predsednik i pomagati finansijski dok klub ne postane samoodrživ.

Liga je u prethodnih nekoliko sezona uradila dosta da eliminiše veze sa organizovanim kriminalom (masovna hapšenja u Zakarpatju, čelnici Tavrije na robiji...), koji je dominirao tamošnjim fudbalom devedesetih. Državi od skoro 50 miliona stanovnika trebale su dve decenije da uvede red u svoj fudbal.

Slučaj Romanov: Uložim i uništim

Ime Vladimira Romanova verovatno vam zvuči poznato, jer su on i njegov Ukio Bankas napravili jednu vrlo interesantnu mrežu klubova koji spajaju dva kraja Evrope, a do februara i bivšeg evropskog košarkaškog prvaka Žalgirisa. Romanov je u fudbalu počeo od FBK Kaunasa u matičnoj Litvaniji, dodao tome Harts iz Edinburga (posle pokušaja da uđe u dobru trećinu Škotske premijer lige) i MTZ Ripo iz Minska.

Usledile su godine neverovatnih transfera s kraja na kraj kontinenta, desetine pozajmica iz Kaunasa u Harts, rezultatska i finansijska katastrofa. Navijači Hartsa dočekali su Romanova oduševljeno 2005, a klub je ovog leta otišao u administraciju sa 15 miliona funti duga samo ka jednom poveriocu – njegovoj banci, i gotovo izvesno ih očekuje prvo ispadanje u poslednje tri decenije, pošto su se dvaput vatili sa ivice gašenja u prošloj sezoni.

To je ništa u odnosu na ono što je uradio klubovima u bivšem SSSR. MTZ-Ripo je preimenovao u Partizan Minsk, uliožio u njega 15 miliona dolara za osam godina, doneo mu kup i uveo ga u vrh nacionalne lige, ali je nezadovoljan poslovnim odnosima sa Lukapšenkvoim režimom rešio da zavrne slavinu. Usledio je bankrot i pad u četvrtu ligu.

Klub se sada lagano vraća, stigao je do trećeg ranga i živi od samodoprinosa svojih, ali i navijača srodnih klubova iz drugih krajeva sveta. Priča o crveno-belom Partizanu iz prestonice Belorusije vrlo je interesantna iz sasvim drugih razloga i jednom ćemo se sigurno vratiti na njih, u jednom drugom serijalu o navijačkim specifičnostima širom Evrope.

U Litvaniji je otišao i korak dalje. Milioni koje je ulagao Romanov omogućili su FBK Kaunasu da vlada u domaćem fudbalu (osam titula i jedno drugo mesto 1999-2007), ali su tada krenuli problemi. Nezadovoljan nivoom kontrole Romanov je počeo da preko sponzorstava preuzima kontrolu nad FS Litvanije i Udruženjem klubova, do te mere dasu čelnici njegove banke sedeli na ključnim mestima u obe organizacije u isto vreme.

I dalje mu nije bilo dovoljno, počeo je da sponzoriše, a zatim i kontroliše i ostale klubove u ligi (Atlantas, Šilute) i da masovno kupuje igrače. FBK Kaunas je imao ugovore sa skoro 100 igrača u istom trenutku, često ih pozajmljujući nazad odmah pošto ih otkupi, Šilute je u jednu sezonu ušao sa celim timom sastavljenim odigrača FBK na pozajmici (taj koncept nije stran ni Ahmetovu, pre dve sezone je u elitnom ukrajinskom rangu igralo 40-ak pozajmljenih Šahtarovih igrača).

Litvanski fudbal se oteo njegovoj kontroli tokom 2008, kada je Ekranas Panevežis uspeo da oduzme titulu dominantnom rivalu, a kada su savez i sudije otkazali poslušnost, Romanov je iz protesta svoj klub povukao u amatersku treću ligu i sa sobom povukao i Atlantas. Upravo te sezone oni su se u Evropi ukrstili sa tadašnjim Sevojnom.

Kaunas se za dve godine vratio u najviši rang, ali je u međuvremenu bankrotirao i bio prinuđen da dobar deo sezone igra van svog grada. Početkom 2012. klub je ugašen zbog finansijskih problema, a navijači su osnovali svoj klub i krenuli od četvrte lige, izborivši promociju u treći rang već u prvoj sezoni.

Čudo sa Banovog brda i ostali srpski privatnici

Kada učenici gimnazija u Srbiji izučavaju logiku, jedna od omiljenih lekcija je onao logičkim greškama. Mnoge od tih grešaka odavno su ušle u srpski mejnstrim, a verujem da nijedna nije tako raširena kao prebrza generalizacija.

Kada se u jesen 2013. godine povela priča o privatizaciji najvećih srpskih klubova, primer Čukaričkog sâm se nametnuo. Klub sa Banovog brda bio je na ivici finansijske propasti i gotovo osuđen na ispadanje u treći rang. U martu 2012. proglašen je bankrot kluba kao društvenog preduzeća, 12 miliona evra duga je izbrisano, a zatim je za oko 100 hiljada evra klub prodat građevinsko-farmaceutskoj kompaniji ADOC, čiji je direktor Dragan Obradović želeo da pomogne lokalnom klubu.

Čuka se u prvoj sezoni spaslaispadanja iz Prve lige Srbije, u drugoj stigla do drugogmesta u tom rangu i povratka u Superligu, a na drugoj mini-pauzi deli čelnu poziciju u elitnom rangu posle velike pobede nad Zvezdom i serije trijumfa u gostima. Uspesi su ostvareni sa mladim i ne mnogo skupim timom (hajde da se poslužimo još jednim ove jeseni popularnim primerom: Garet Bejl za 20 dana zaradi ceo godišnji budžet kluba, ili iz drugog ugla: Velšanin je zbirnu bazičnu septembarsku platu celog tima Čukaričkog zaradio od žongliranja lopte na predstavljanju, do pridruživanja svojoj reprezentaciji iste večeri), uz pomoć dobrog i posvećenog mladog stručnjaka.

Paralelno sa izgradnjom tima koji na svaka tri meseca pomera ambicije naviše, „Brđani“ su se pozabavili i osnovnim problemom srpskog fudbala – infrastrukturom. Njihov stadion godinama je važio za „objekat na ivici regularnosti“, ako mu se progleda kroz prste. Za kratko veme sve je promenjeno, od terena, koji je produžen, proširen i dobio kvalitetnu podlogu i drenažu, preko pomoćnih terena do svega okolo.

Detaljno su rekonstruisane obe postojeće tribine, planira se proširenje zapadne na celu dužinu terena, povećanje kapaciteta istočne dupliranjem broja redova (uz postavljanje krova, ako bude moguće i izgradnja južne tribine. Do sada je u to uloženo preko milion evra. Sadašnji kapacitet stadiona je 4070 mesta, planira se da za početak poraste na 8500. Sve promene vidljive su golim okom čim se popnete na vrh Banovog brda, a od početka sezone se i iz ostalih krajeva grada vide reflektori jači od onih koje imaju Zvezda i Partizan.

Sa posvećenim vlasnikom (još uvek gotovo u potpunosti izdržava klub), jasnom strategijom (plan je da se vrlo brzo na Čukarici igraju evropske utakmice), i zdravim pristupom na terenu FK Čukarički je, bar u ovom trenutku, bez dileme odličan primer kako privatizacija može da funkcioniše.

Međutim, budućnost je mnogo manje izvesna. Uprkos velikim ulaganjima, ljudi iz FK Čukarički nisu vlasnici stadiona i ta priča ćesigurno potrajati. Druga dva beogradska kluba, Rad i OFK Beograd, zakočena su u razvoju upravo zbog problema sa vlasništvom nad stadionima, o čemu ćemo detaljno kad se pozabavimo infrastrukturom.

A zatim stižemo do problema prebrze generalizacije. Mnogi mediji pisali su u prethodna dva meseca o „čudu sa Čukarice“ kao jedinom privatnom klubu u Srbiji, što je najblaže rečeno netačno. Na drugom kraju grada smešten je FK Voždovac, takođe privatni klub, čiji će stadion svakako biti jedna od ključnih tema u priči o infrastrukturi.

Pre Čukaričkog i Voždovca u našem fudbalu bilo je još privatnih klubova, povremeno i prilično uspešnih na terenu. Setimo se samo Obilića, koji je bio i prvak (bar dok nadležni ne skupe hrabrost i urade jedinu ispravnu stvar), ili Železnika, koji je takođe stigao do Evrope, pa je velikom brzinom ugašen, kako su mediji spekulisali zbog sukoba interesa, na osnovu preporuke UEFA.

Ukupno su u obračunima krajem prošlog i početkom ovog veka ubijeni vlasnici četiri beogradska kluba, koji su igrali u najvišem rangu, o čemu su opširno pisale kolege iz „Vremena“ još pre gotovo pune decenije. Mnogo detalja o privatnicima u srpskom fudbalu možete još jednom da proverite gledanjem slavnog serijala „Pravila igre“ koji je pripremila redakcija Insajdera.

Promena je neophodna odmah

Vlasnička struktura klubova u Srbiji je neodrživa, sa nekoliko oblika vlasništva koji van sporta ne postoje i potpunom nefunkcionalnošću. Promena strukture je apsolutno neophodna, bilo kroz privatizaciju (prodajom jednom privatniku, grupi privatnika, ili izlaskom na berzu), ili kroz mešovitu strukturu u kojoj bi jedan deo vlasništva ostao u rukama lokalne ili nacionalne vlasti.

Svaka nada da će se tog trenutka stvari u srpskom fudbalu srediti uzaludne su. Pred nama su godine drame i patnji sa vlasnicima od kojih su neki zli, neki nesposobni, neki naprosto ludi. Neki od naših klubova to će platiti ispadanjem, drugi gašenjem, treći će naći način da se izvuku. Pre ili kasnije srpski fudbal će krenuti napred na mnogo zdravijim osnovama.

Da biste nekog na svetu privukli da uloži u neki projekat, morate da ispunite bar jedan od dva ključna uslova – da je lično zainteresovan za taj projekat i da vidi jasnu korist iz toga, finansijsku, društvenu ili stratešku. Zato se u narednim delovima serijala bavimo finansijskom stranom cele priče i odgovaramo na dva ključna pitanja:

Zašto srpski fudbal ne zarađuje, već gubi novac?

Kako srpski fudbal može početi da zarađuje novac?

Sport

NBA: Može li neko da zaustavi LeBrona?

Očekivalo bi se posle dve uzastopne titule da pritisak na Majami Hit bude manji, ali se čini da je on iz sezone u sezonu sve veći na tim snova sa Floride. LeBron Džejms, Dvejn Vejd i Kris Boš, uz dva zvučna pojačanja žele da nastave niz i stignu do četvrtog finala zaredom. Može li neko da ih zaustavi?

U igri je nekoliko timova koji su uvereni da su sposobni to da učine, na Istoku se u prvi plan vraćaju Čikago Bulsi sa oporavljenim, i čini se boljim nego pre, Derikom Rouzom. Indijana Pejersi zadržali su svoj moćni sastav, koji bi trebalo da dobije novu dimenziju povratkom na teren Denija Grejndžera, a među glavnim favoritima tu su sada i Bruklin Netsi, 'osveženi' legendama ove igre Kevinom Garnetom i Polom Pirsom.

Na Zapadu takođe se nije mnogo promenila slika, Oklahoma Siti Tander je prvi među jednakima sa Kevinom Durentom, ali bez Rasela Vestbruka bar još neko vreme. San Antonio Sparsi teško da će da budu nešto lošiji nego prethodnih sezona, a najviše bi u odnosu na prošlu godinu trebalo da očekujemo od Los Anđeles Klipersa, koji su odlučili da "Lob siti" zamene sa više pobeda. Ne smeju se zaboraviti ni Hjuston Rokitsi koji imaju jedan od najboljih tandema lige, Džejms Harden-Dvajt Hauard.

Pored borbe za plej-of i naravno titulu, biće interesantno videti i koji će se timovi izdvojiti po lošem skoru, a koji će biti svojevrsna 'nagrada' jer će im doneti najviše šansi da na sledećem draftu biraju prvi. Razlog je naravno samo jedan, Kanađanin Endrju Vigins,momak čiji ulazak u NBA svi već porede sa dolaskom LeBrona Džejmsa pre desetak godina.

Aleksa Gutović utorak 29.10. 09:30 Komentara: 40

Svi gledaju u Soči, ali žele i Kristalne globuse

Poslednji vikend oktobra rezervisan je za početak nove sezone u Svetskom kupu u alpskom skijanju, a tradicionalno ona se otvara veleslalomima u austrijskom Zeldenu. Titule u novoj sezoni brane Slovenka Tina Maze i Austrijanac Marsel Hiršer, koje će svi želeti da skinu sa trona, ali će, ipak, ove sezone Svetski kup biti u drugom planu. Razlog za to su Zimske olimpijske igre u Sočiju, za koje svi skijaši tempiraju formu...

Sportska redakcija B92 subota 26.10. 00:24 Komentara: 5

Preti li Mančester Junajtedu novi sunovrat?

Možda nije fer prema Dejvidu Mojsu jer je prošlo tek nekoliko meseci kako je nasledio Aleksa Fergusona, ali gledajući igre i rezultate Mančester Junajteda u prethodna dva meseca, postavlja se pitanje da li je na Old Trafordu nastupila nova post-bazbijeva era?

Legendarni ser Aleksandar Metju 'Met' Bazbi bio je preteča novije legende ser Aleksa Fergusona.

On je postao trener Junajteda u oktobru 1945. godine, podigao klub iz pepela rata, preživeo minhensku tragediju, te tokom 24 godina na klupi "Crvenih đavola" ostvario više od 550 pobeda osvojivši pet titula, dva kupa i trofej šampiona Evrope 1968. godine.

Saša Ozmo četvrtak 24.10. 10:30 Komentara: 49

Rekonstrukcija 7: Osnove finansija

U prvih šest delova naše opširne priče o rekonstrukciji srpskog fudbala raspravljali smo o ligaškom sistemu i promeni vlasničke strukture. Pokušali smo da dođemo do odgovora na pitanje koliko klubova današnja Srbija, sa infrastrukturom i igračkim resursima koje ima, može realno da izdrži.

Vladimir Novaković ponedeljak 21.10. 07:33 Komentara: 15

Mogu li Arsenal, Roma, Atletiko da opstanu do kraja?

Dvonedeljna reprezentativna pauza je okončana, pa je vreme za nastavak borbe u elitnim evropskim fudbalskim ligama.

Uvodna dva meseca su donela nekoliko iznenađenja, ali i pokazala od koga šta možemo da očekujemo u nastavku sezone, a nakon što su okonačne kvalifikacije za Svetsko prvenstvo, sada kreće i konkretna borba za klupske trofeje.

Sportska redakcija B92 vam je priredila kratak presek prethodnih 7-8 kola u Premijer ligi, Bundesligi, Seriji A i Primeri, izdvojili smo klubove i pojedince koji su obeležili početak sezone, te ključne detalje.

Vladimir Novaković petak 18.10. 18:00 Komentara: 40

Vladimir Radmanović – dragulj bez punog sjaja

Vest o njegovom povlačenju, doduše još ne definitivnom i zvaničnom, nije izazvala veliku medijsku pažnju. Zadržala se kratko u naslovnim delovima sportskih portala, a nije mnogo više prostora zavredila ni u štampi i na televiziji. Paradoksalno, reč je o odlasku iz košarke verovatno najtalentovanijeg igrača kojeg je Srbija dala u prethodnih 15 godina – Vladimiru Radmanoviću, koji u novembru puni 33 godine.

Saša Ozmo sreda 16.10. 09:30 Komentara: 103

Eks-Ju i Mundijal: Gde su oni, a gde smo mi?

U narednih sedam dana okončaće se borba za plasman na Svetsko prvenstvo 2014. godine u Brazilu, a među putnicima sigurno neće biti reprezentacije Srbije.

Sa druge strane, četiri od preostalih pet bivših jugoslovenskih republika ima realne šanse da se nađe na Mundijalu u Južnoj Americi.

Bosna i Hercegovina je najbliža istorijskom plasmanu, i to direktnom putu u Brazil, Hrvatska je obezbedila baraž, dok su blizu njega Crna Gora i Slovenija.

Samo Makedonija nema nikakve šanse, kao i Srbija, a obe selekcije su se borile u istoj grupi, uz Hrvatsku.

Svega 11 bodova, tačnije tri pobede u devet mečeva u grupi sa Belgijom, Hrvatskom, Makedonijom, Škotskom i Velsom je i pored toga daleko od minimalno očekivanog.

Ko je zapravo stranac u srpskoj košarci?

Ko su tačno stranci u srpskoj košarci pitanje je na koje u ovom trenutku niko nema siguran odgovor. Košarkaški savez Srbije skoro godinu dana ima jednu definiciju stranaca, a tek nedavno se pojavila informacija da je član Pravilnika diskriminatoran, pa tako i neustavan, što je utvrdilo Ministarstvo omladine i sporta. Vladajuće telo srpske košarke najavilo je žalbu, Ministarstvo da će pokušati da se nađe rešenje, ali to ne garantuje brzo razjašnjenje pravila, već naprotiv...

strana 1 od 1 idi na stranu