Derbiji širom sveta: Deo prvi – rat za veru i klasu

Malo događaja na planeti budi strast u meri u kojoj to čine fudbalski gradski derbiji. U susret 126. večitom derbiju B92 će (u dva nastavka) predstaviti neke od najinteresantnijih okršaja na planeti.

Vladimir Novaković Argentina, Škotska
Podeli

Glazgov

Prvi veliki klub u najvećem škotskom gradu bio je Kvins Park, koji je tokom XIX veka predstavljao osnovu škotske reprezentacije. Odlučnost njihove uprave da zadrže amaterski status posle uvođenja profesionalizma 1888. (a i danas su jedini amaterski kub u profesionalnim ligama Engleske i Škotske) bacila je klub u drugi plan i otvorila prostor za nastavak dva giganta škotskog fudbala.

Iako je Rendžers osnovan 1872, značaj tog kluba sa zapadne strane grada u početku nije bio velik. Nasuprot njima, Seltik je za prvih nekoliko meseci svog postojanja stekao široku i fanatičnu poršku, zahvaljujući okolnostima u kojima je nastao.

Velika glad, koja je pogodila Irsku u periodu 1845-49. naterala je oko milion i po Iraca na iseljavanje u Ameriku ili Britaniju. Novi industrijski centar na zapadu privukao je mnoge od njih, pa je siromašni istočni kraj Glazgova postao centar irske populacije u regionu. Ekstremno siromaštvo i problemi sa uklapanjem u novu zajednicu prevazilaženi su osnivanjem raznih humanitarnih organizacija. Fudbalski klub Seltik nastao je 6. novembra 1887. godine u crkvi Svete Marije, kada je katolički sveštenik poznat kao brat Valfrid hteo da prikupi sredstva za narodnu kuhinju.

Za nekoliko meseci zeleno-beli klub stekao je simpatije kompletne irske populacije na zapadu Škotske (na istoku su popularniji bili Hajbernijan iz Edinburga i Dandi Harp), a u prvom derbiju, koji je ušao u legendu, na Seltik Parku je 28. maja 1888. pobeđen Rendžers rezultatom 5:2. Opadanje Kvins Parka i eksplozija Seltika naterala je domaće škotsko stanovništvo da potraži klub sposoban da parira uspesima „Kelta“, što je Rendžersu relativno brzo donelo veliki broj navijača.

Prvih tridesetak godina zajedničke istorije donelo je prepune stadione i veliki rivalitet, ali veoma retko i nasilje. Zapravo, najnasilniji momenat zbio se na finalu kupa 1909, kada su navijači oba kluba zajedno demolirali stadion i okolinu, besni zbog navodne nameštaljke (klubovi namerno odigrali 1:1 da bi zaradili još novca dodatnom utakmicom). Retki primeri sukoba bili su tipično navijački – kada jedan klub ima mnogo više uspeha u nekom periodu, raslo bi nezadovoljstvo onih drugih.

Za pooštravanje odnosa ponovo je odgovorna istorija Irske. Uskršnja pobuna protiv britanske vlasti 1916. godine bila je uvod u rat za nezavisnost, proglašenje Slobodne države Irske i otcepljenje pretežno protestantskog Alstera od matice, i konačno građanskog rata u samoj zemlji. Tenzije između katolika i protestanata brzo su „stazom divova“ prešle preko mora, pa su se bande bazirane na konfesiji tukle po stadionima i ulicama Glazgova tokom cele decenije.

Vođa protestantskih bandi bio je Bili Fulerton, po kojem navijači Rendžersa i danas sebe zovu „Billy boys“ (mada mnogi pogrešno smatraju da je uzor za ime bio engleski kralj Vilijam Oranski, koji je doneo konačnu pobedu protestantima u ratovima krajem XVII veka bitkom na Bojnu). Seltikovi navijači ponosno nose naziv „Tims“, po nizu katoličkih bandi iz glazgovskog kvarta Kalton, koje su nosile zajednički naziv „Tim Malloys“.

Od tada, tenzije između dve navijačke armije su žestoke, a tuče česte i masovne. Situacija se pogoršava sa svakim pogoršanjem situacije u Irskoj, a posebno posle eskalacije međureligijskog nasilja u Severnoj Irskoj krajem 60-ih. I danas se na Seltikovoj tribini kliče Irskoj republikanskoj armiji, a na suprotnoj strani stoje zastave protestantskih terorističkih organizacija. Problem svakako pogoršava i činjenica da se iz godine u godinu samo ta dva kluba bore za titulu (svaka sličnost sa Srbijom slučajna).

Kroz istoriju Seltik je povremeno dovodio protestantske igrače, ali je Rendžers punih 116 godina bio striktno nekatolički klub. Novo poglavlje u odnosima dva kluba otvorio je dolazak Morisa Džonstona na Ajbroks 1989. godine. Mo je bio ne samo katolik, nego i bivši Seltikov igrač, zbog čega je morao da trpi stravične uvrede dok je nosio plavi dres. Danas, međutim, oba kluba imaju veliki broj stranih igrača, često pripadnika konkurentske vere, ali to ne umanjuje strast navijača i odanost svojoj konfesiji, makar tokom boravka na tribinama.

Vremenom je vezanost za druge države (Seltikovi navijači bodre Irsku, a navijači Rendžersa Veliku Britaniju, pa čak i Englesku!) rezultirala u potpunoj obustavi podrške reprezentaciji Škotske, ali to je sasvim drugo pitanje.

Buenos Ajres

Za razliku od Škotske, Argentina je verski prilično homogena zemlja, sa ogromnom katoličkom većinom i grupicama protestanata i Jevreja. Međutim, kao i u ostalim državama Latinske Amerike, osnovna linija podele je ekonomska, sa bogatom manjinom i siromašnom većinom.

Fudbal je u Argentinu stigao poslednjih godina XIX veka, a dva najveća kluba formirana su na samom početku dvadesetog (River 1901, Boka 1905. godine). Oba kluba nastala su u siromašnoj lučkoj četvrti La Boka, smeštenoj na jugu glavnog argentinskog grada, u kojoj su živele brojne italijanske izbeglice. Đenovljani su čak dali nadimak Bokinim navijačima, koji se održao do danas (Xeneises).

Problemi su nastali već u prvim zvaničnim utakmicama dva kluba. Kada je igran prvi ligaški derbi, 24. avgusta 1913. godine, ne samo da je River pobedio, nego su njegovi navijači spalili nekoliko protivničkih zastava, posle opšte tuče na tribinama. To je bio uvod u vek nasilja, koji je prekinut samo u periodu 1919-27, kada su klubovi bili na različitim stranama u sukobu dve asocijacije, pa se nisu sastajali.

Dva kluba su se u poslednjim godinama amaterske i prvim profesionalne ere ponovo žestoko borila, ali se odlučujući momenat dogodio 1938. godine, kada se River seli sedam kilometara ka severu u bogataški kvart Bario Norte, danas poznat kao Nunjes. Od tada belo-crveni nose nadimak „Milioneri“, a podela između Rivera i Boke u osnovi je klasna.

Tokom godina dve ekipe razvile su dijametralno suprotne stilove – Boka je postala čuvena po borbenosti i hrabroj igri, možda najbolje oličenoj u liku Antonija Ratina, kapitena iz 60-ih godina. Zapravo, velemajstori, kakvi su Maradona ili Rikelme, predstavljaju izuzetak u stogodišnjoj istoriji kluba. Nasuprot tome, River se oduvek bazirao na lepršavoj tehničkoj igri, lepoj za oko, a navijači tog kluba insistiraju i na estetskom momentu u igri.

Sukobi među navijačima u Argentini su redovna pojava, a utakmice Rivera i Boke garantuju probleme. Najkrvaviji gradski derbi na celoj planeti igran je na Monumentalu 23. juna 1968. godine, kada je u finišu utakmice poginulo 74, a povređeno preko 100 ljudi.

Danas za dva kluba navija bezmalo tri četvrtine stanovništva Argentine (40% za Boku, 32% za River). Iz toga logično sledi da oba kluba imaju pristalice i u zvanično suprotstavljenim klasama, ali su to izuzeci koji potvrđuju pravilo. Istovremeno, pripadnost klasi se danas uglavnom odnosi na stil igre jednog ili drugog kluba i pristupa igri njihovih fudbalera.

Zbog „nedovoljne hrabrosti i nedostatka strasti“ navijači Boke nazivaju Riverove „kukavicama“ (Gallinas – pilići). Zbog siromaštva i neprijatnog mirisa koji se širi ulicama kvarta La Boka navijači plavo-žutih nose nadimak „Bosteros“ (skupljači konjske balege). Po Buenos Ajresu su česte akcije u kojima navijači slave pobedu svog kluba u derbiju prigodnom uvredom na račun rivala, često trošeći na to milione plakata.

Organizovano navijanje u Argentini rasprotranjeno je čak do četvrtog ranga takmičenja, a navijačke grupe nose nazive bara bravas. Bokina bara zove se „La dose“ (12), što ukazuje na to da su navijači dvanaesti igrač svog kluba. Ime Riverove bare je „Los Boračos del tablon“ (Pijanice sa tribine).

Rivalitet Boke i Rivera opstaje između ostalog i zbog ujednačenih rezultata koje klubovi postižu – River je najtrofejniji klub u svojoj ligi, Boka ima više kontinentalnih i svetskih titula, a u derbijima su nešto uspešniji plavo-žuti.

Sledeće nedelje upoznaćemo još neke gradske derbije, a lokacije će biti egzotične. Posle Istanbula, preselićemo se u Kairo, a priču završavamo u Teheranu.

Prati B92 SPORT na Viberu

Sport

Zašto nema "srebrnih" na glavnoj pozornici?

Pre dve godine reprezentacija  Srbije i Crne Gore igrala je finale prvenstva Evrope za uzrast do 21 godine. Neki reprezentativci su čak bili rezervisali letovanje ne očekujući da će proći prvi krug. A onda su mladići igrali od utakmice do utakmice govoreći jedni drugima " E, hajde još samo ovu da odigramo." Tako je bilo do finala. Iz te generacije malo je onih koji su ostvarili ono što se od njih očekivalo.Danko Lazović i Milan Biševac su bili članovi i te ekipe i nacionalnog tima koji se i ove godine, dve godine posle finala plasirao na prvenstvo Evrope uzrasta do 21. godine koje se igra u Portugalu. Saglasni su da ekipa nije ispunila potencijal...

četvrtak 30.03. 15:27 Komentara: 19

Petorica jahača apokalipse

Njihov zajednički susret na Nou Kampu, bio je poslednji ove sezone. Nakon njega, sretaće se samo u prolazu, na snimanju reklama, možda na Mundijalu... Dugo će se prepričavati njihovi potezi, reakcije i emocije, mnogi će i dalje psovati kuglice sa imenima njihovih klubova, žaleći što se upravo oni nisu sreli u velikom finalu. Ovi momci su obeležili prošlu godinu i čine nešto manje od polovine fudbalskog "dream team-a" za 2005 prema izboru UEFA. Uz sve različitosti, sva petorica imaju nešto zajedničko: niko od njih nije osvojio Ligu šampiona.

Ovo je superveleslalom kroz njihove živote...

utorak 7.03. 22:57 Komentara: 26