Odbojka se igra i na pesku

Odbojka na pesku, možda nije najjači, najbrži, najpopularniji sport, ali ulazi u najužu konkurenciju za najseksipilniji. Bilo da je u pitanju muška ili ženska. Preplanula i skladno građena tela, oskudni dresovi, lepota pokreta…

Naravno, bilo bi pogrešno posmatrati ga samo sa estetske strane jer je u pitanju izuzetno naporan sport, za koji je potrebna veća i fizička i mentalna snaga nego za “običnu” odnosno “indoor odbojku”.

Osim što igraju samo dva igrača, nema izmena, tajm auta, teren je teži za skokove, nema primanja prstima i u odnosu na indoor odbojku napad traje jedan dodir manje.

Počeci odbojke na pesku sežu još do 20-ih godina prošlog veka i Sjedinjenih Američkih Država, tačnije plaže Santa Monike gde su napravljeni prvi tereni. Do Evrope je stigla sedam godina kasnije i igrala se poput avangardne zanimacije u nudističkom kampu u Frankovilu, predgrađu u severo-zapadnom delu Pariza.

Zvanični olimpijski sport postaje 1996. godine u Atlanti (1992. u Barseloni bila je demonstracioni sport) i prema poseti jedno je od najpopularnijih takmičenja. Primera radi mečeve na Bondaj Biču u Sidneju 2000. godine je pratilo i po nekoliko destina hiljada gledalaca.

Sa odbojkom na pesku Srbija se susreće nepunih sedam decenija posle Kalifornije, kada su Ivan Bugarčić, tadašnji junior Crvene zvezde, i drugari na Lidu (preko puta Zemuna) rešili da se razonode i ostanu u formi tokom leta tako što će pobosti debla i okačiti mrežu.

“Sve je krenulo iz zezanja. Igrali smo turnire tokom leta i na taj način praktično započeli sa odbojkom na pesku u Srbiji” kaže za B92 Ivan Bugarčić koji je prošle sezone završio igračku karijeru.

Iste godine održan je i turnir na novosadskom Štrandu.

Godinu dana kasnije Odbojkaški savez Beograda pokrenuo je inicijativu za stvaranje sekcije u okviru saveza, što je ujedno bio i početak organizovanog rada.

Prvo prvenstvo države održano je 1997, a godinu dana kasnije osvojen je turnir u San Dijegu, što je najveći uspeh domaće odbojke na pesku.

Osim u San Dijegu odbojkašima na pesku sudeći prema rezultatima najviše odgovara teren u Limasolu gde su osvojena dva prva i jedno drugo mesto, a od rezultata vredi istaći peto mesto Bugarčića i Kovača na turniru Evropske lige.

Tereni na Adi Ciganliji

U Srbiji trenutno postoje dva takmičenja: Prvenstvo i Kup, koji se odigravaju po turnirskom sistemu. Kroz sistem po sezoni prođe oko 40 ekipa. Nedavno, održan je i prvi otvoreni turnir Beograda na kome su trijumfovali Srđan Veckov i Davor Brčić.

Turnir je odigran na novom stadionu na Adi Ciganliji, a finansiran od strane gradskog sekretarijata za sport i omladinu koje je izdvojilo pet miliona dinara.

“Želimo da ovo bude začetak ozbiljnijeg bavljenja bič volejom u Srbiji. Da se odbojka na pesku vezuje za Adu i zbog onoga šta Ada znači za grad” kaže za B92 Goran Kreclović, gradski sekretar za Omladinu i sport.

Prema planu, stadion bi kada se završi trebalo da ima kapcitet 10.000 mesta, s tim što bi za sledeći Beograd open mogao da primi 5.000 navijača.

Slobodan Kovač, nekadašnji reprezentativac “velike” odbojke, smatra da bi teren na Adi mogao da se poredi sa sličnim u Evropi.

“Zahvaljući gradu Beogradu i Adi Ciganliji konačno smo dobili stadion ozbiljnog kvaliteta koji može da omogući saradnju sa Evropom i svetom. Cilja nam je da sledeće godine u Beogradu gledamo brazilske parove i u ženskoj i u muškoj konkurenciji” kaže za B92, Slobodan Kovač nekadašnji reprezentativac i sada član udruženja bič volej igrača.

Stadion na Adi znači i da će odbojkaši moći da treniraju mnogo više, duže i jeftinije.

“Do sada smo plaćali svaki termin, a sad možemo da odemo kada hoćemo. Umesto dva-tri meseca, prvi put imamo priliku da radimo od maja do oktobra” kaže za B92 Ivan Bugarčić najbolji odbojkaš na pesku Srbije svih vremena.

Dragan Kreclović ističe da će grad podržati ovaj turnir, ali da se najviše očekuje od Aleksandra Boričića, čiji je “posao” da Beograd uvrsti u kalendar međunarodnih turnira svetske i evropske odbojkaške federacije.

“Boričić ima autoritet u svetu odbojke a na nama je da obezbedimo veći nagradni fond, pojačamo sponzorski pul i učinimo sve kako bi prošlo bez problema”.

Mnogi će se pitati kako da razvijamo odbojku na pesku ako nemamo more. I ne moramo, jer se fenomen odbojke na pesku razvio i odavno prevazišao sunčane i vrele morske plaže. Igra se u Švedskoj, Norveškoj, Letoniji, Gruziji odakle i dolaze neki od najboljih svetskih parova.

Takođe, mnogi turniri se igraju sa severu Kontinenta, gotovo blizu polarnog kruga, tako da naša umereno kontinetalna klima ne može da škodi razvoju ovog atraktivnog sporta.

“Na bič volej se gleda neozbiljno. Kao rekreaciju na plaži. Onda pogledamo Eurosport, hiljade ljudi na tribina i jake sponzore. Zašto je to tako kod nas ne znam, ali znam da smo talentovani za sportove sa loptom” tvrdi Kovač.

Sa Kovačem se slaže i Boris Bugarčić, koordinator za odbojku na pesku pri OSS.

“Strani turniri ne mogu da se porede sa našim što se tiče novca. Što se tiče organizacionog i izgleda pridržavamo se pravila koji važe u evropskoj i svetskoj federaciji. Baneri, majice, dimenzije terena, to možemo da pratimo, ali novčane nagrade nikako”.

Fondovi za turnire po Evropi kreću se od 10.000 pa sve do 300.000 evra za Gren slem turnire Svetske federacije, dok se u Srbiji kreću oko 1.000 evra.

“To je ono što za sada možemo da obezbedimo” kaže Bugarčić za B92.

Osim novca prema najavama Slobodana Kovača radi se i na tome da se najbolji parovi pošalju u Brazil kako bi učili od najboljih.

“Dolaze Olimpijske igre i potrebno je da izbaremo najbolji par koji će nas predstavljati”

Trenutno, za titulu najboljeg para Srbije osim pobednika Begrad opena Veckova i Brčića, konkurišu još Jovan Šajberger i Miloš Žumbera. Priliku za dokazivanje imaće na dva takmičenja tokom avgusta Evropskom prvenstvu na Kipru i Balkanijadi u Albaniji.

Na kraju, možda i suprotno očekivanjima, ženska odbojka na pesku u Srbiji je u još lošijoj situaciji do svojih kolega. Sagovornici u ovom tekstu kažu da veliki problem stvaraju treneri, koji ne dozvoljavaju devojkama da se oprobaju na pesku, jer se navodno plaše povreda.

“Vojvodina je u svoje zlatno vreme počinjala pripreme upravo na pesku. Zašto se sada treneri plaše ne znam”, kaže Ivan Bugarčić.

Možda se treneri zapravo plaše da bi ostali bez igračica, jer odbojkašice na pesku prati mnogo više navijača nego njihove kolege.