Aleksandra Krunić za B92: WTA tur? Imamo problem u glavi

Njujork je mesto koje je Aleksandri izmenilo život – pobede nad Kiz i Kvitovom, duel večernjeg programa sa Viktorijom Azarenkom na Artur Ešu. Odjednom, ceo svet je znao za nju. A takav ishod ni po čemu se nije dao naslutiti...

“Nestvarno mi je to sećanje, pogotovo sa distance od tri meseca, pošto sam imala lošu pripremu – dva turnira na šljaci na kojima nisam bila uspešna, tako da ništa nije nagoveštavalo da ću dobro da odigram US open. Nisam imala trenera, pa sam i o tome razmišljala... Htela sam da budem kod kuće u Beogradu, a i ceo tim mi je iz Srbije, tako da bi bilo komplikovano da neko iz inostranstva trenira. Na kraju sam se odlučila za Baneta Jevremovića, dugo ga poznajem, a i trenirala sam s njim kad sam radila s Biljanom Veselinović. Nisam mogla da odem u SAD sa nekim ko mi je stranac. Onda je u Njujorku sve ’kliknulo’... Godinu i po sam bila oko 150. mesta i onda sam neprestano razmišljala – šta mi treba za skok? Jednako naporno treniram, nemam povrede, stvarno mi nije bilo jasno, ali ne vredi, to jednostavno dođe“, počinje Aleksandra priču za B92.

Logično je zapitati se – zašto je ’kliknulo’ baš u Njujorku?

“Jedino što sam na US openu bila malo tolerantnija prema sebi – inače sam perfekcionista i ako nešto nije savršeno, ponašam se kao da meni to ne treba. A takvih će biti možda pet mečeva u godini. Onda sam u Njujorku spustila loptu – svako greši, pa i ja. To ljudima sa strane nekada izgleda arogantno, kakav izraz lica napravim u stilu ’ne mogu da verujem da sam ovo promašila“.

U prvom kolu 21-godišnja Krunićeva prošla je kvalifikacije, zatim je savladala Poljakinju Piter, usledilo je iznenađenje i trijumf u tri iznurujuća seta nad domaćom nadom Medison Kiz, a potom i prava senzacija i pobeda nad vimbldonskom šampionkom Petrom Kvitovom.

“Posle, kada sam ušla u glavni žreb, najteže mi je bilo u prvom kolu sa Piter jer smo dobre drugarice, a i znala sam da je to povoljan žreb jer sam mogla da dobijem i neke ’aždaje’, ceo FED kup tim Nemačke. Nisam htela ni da gledam žreb jer čim se za nešto molim, bude suprotno.Posle toga mečevi sa Kiz, Kvitovom, to je već bilo uživanje jer nisam imala šta da izgubim. Sa Kvitovom sam osećala da držim stvari pod kontrolom i da imam taktiku kojom mogu da dobijem ako istrajem. Sa druge strane, protiv Kiz sam samo želela da ubacim lopticu u teren jer ona ima muški servis. Sve je bilo brzo, bum-bum, nisam imala ritam, njen stil igre to ne dozvoljava“.

Aleksandrina serija iz snova zaustavljena je u osmini finala – iako je dobila prvi set, nije uspela da eliminiše i Viktoriju Azarenku.

“U tom meču presudilo je iskustvo – čak i da sam pobedila, ne znam kako bih podnela to, četvrtfinale Gren slema bi mi okrenulo život naglavačke. Treba i sazreti za takve stvari“.

O misli koja je upropastila meč sa Azarenkom...

Beta/AP

O čemu sada razmišlja? Šta joj prolazi kroz glavu? Odgovore na ta pitanja želi da zna svaki gledalac dok kraj televizora gleda svog favorita. Aleksandra opisuje taj proces tokom duela sa Kvitovom, duela koji se završio najvećom pobedom u njenoj dosadašnjoj karijeri.

“Pomalo je jeziv osećaj (kada kontrolišeš meč sa Kvitovom), ali i moćan. Kao kad odeš na poligon da pucaš i osećaš se baš moćno. Glavno je bilo da ne mislim o rezultatu, o tome da mi je Kvitova sa druge strane mreže i da vodim, onda sve može da krene po zlu. Trebalo je da serviram za meč na 5:4, a bila sam ubeđena u pauzi da je 6:5 i da imam bar obezbeđen taj brejk. Na konferenciji za medije videla sam da piše 6:4, 6:4 i pomislila kako ne znaju ni rezultat, a tek kad mi je drugarica poslala poruku, shvatila sam da je zapravo to i bio pravi rezultat. Sa Kvitovom mi je kroz glavu prolazilo kako ću da se radujem ako pobedim, razmišljala sam i o svojoj ekipi, kako je njima u tim trenucima... Meni je boks bio krcat, u klasičnom srpskom stilu ’ma staćemo svi, nije bitno’. Posle tog meča sam imala gomilu poruka, oko 500. Na Whats Appu imam i zajedničku grupu sa drugaricama – one pišu u toku meča ’hajde, još dva gema’ i slično“.

Zbog jedne misli tokom okršaja sa Azarenkom mlada Srpkinja se kaje.

“Protiv Azarenke sam imala set i 3:2 u drugom i pomislila sam: ’Au, mogu da uđem u Gren slem četvrtfinale’. Ko me terao to da pomislim? To je možda i upropastilo meč. Jednostavno, ne možeš u potpunosti da se ogradiš od tih misli, još pred 20.000 ljudi na Artur Ešu i sa Azarenkom preko puta“.

Na jednoj od konferencija za medije Aleksandra je otkrila da njena pozadina nije kao većine srpskih tenisera i teniserki – od starta je imala obezbeđene sve uslove za rad, međutim, smatra da joj je to na neki način i odmoglo.

“Verovatno nisam imala osećaj šta znači boriti se za nešto. Mama i tata hoće da imaš sve i da ne trpiš. Iako sam bila borbena kao klinka, to se u jednom trenutku izgubilo na neke dve godine. Tražila sam sebe, jednostavno. Imala sam sponzora, znači uzimaš od nekog novac, a sa sazrevanjem polako shvataš šta to znači. Nije lako uzimati pare od nekoga, iako je moj sponzor dobar drug moga oca. Postoji doza odgovornosti i morala – bilo mi je teško jer sam sama sebi nametala pritisak. Dosta sam i razgovarala sa njim, zna me od pelena i on mi je kao drugi otac, to mi je mnogo pomoglo“.

“Trener treba da bude dobar psiholog“

Beta/AP

Posle Njujorka na Aleksandru se gleda drugačijim očima – veći je pritisak, sa nestrpljenjem se čeka novi veliki rezultat.

“Očekivanja prema sebi su porasla – sa time se uvek borim, ali posle US opena još više. Za druge manje-više... Ovde kod nas ljudi mnogo vole da se mešaju – sećam se kad je Novak 2011. godine izgubio jedan meč i odmah komentari ’šta mu bi’, ’kako’... Ili kad je Ana jednom izgubila od Stosur – otišla sam na naše i australijske novine, kod nas je pisalo da je Sem razbila Anu, a kod njih da je Sem pobedila Anu. To mi je facinantno“.

Jedna je stvar napraviti vrhunski rezultat, a sasvim druga držati kontinuitet dobrih igara tokom cele godine. Toga je svesna i Krunićeva.

“To je najteže i to i jeste razlike između igračica iz vrha i ostalih. Treba da budem uporna na treninzima, to je ono što isključivo zavisi od mene, dok na mečevima nije uvek tako. Na US openu sam igrala tenis karijere, ali to se neće dešavati svake nedelje – zato je glavni cilj da podignem bazični nivo igre, da se ne pada ispod toga. Bitno je i da se rasteretim i da uživam u onome što radim. Treba ostati pozitivan šta god da se događa – napredovaću ako budem imala takav stav“.

Krunićeva je visoka 167 cm i ima 53 kilograma, pa su mnogi bili iznenađeni brzinom njenih servisa – neki su išli i oko 190 km/h.

“Kod servisa je brza ruka važnija od snage. U redu, uskače se malo u teren, ali ne možeš toliko telo da uneseš kao pri forhendu ili bekhendu jer se udara odozgo. Mnoge igračice koje su dosta snažne nemaju brze servise. Jedan od ciljeva mi je da ove godine odserviram 200 km/h, rekla sam kondicionom treneru da radi na tome“, kaže Aleksandra uz smeh.

Zalet za ovu sezonu Krunićeva je uhvatila sredinom decembra trijumfom na čelendžeru u Ankari, a za 2015. godinu izdvojila je nekoliko ciljeva.

“Želim da uđem u Top 50 do kraja godine, ali najvažnije mi je da se ne povređujem, to je glavni preduslov. Volela bih i da budem u glavnom žrebu na svim Gren slem turnirima, to bi bio znak da napredujem. Takođe, želim da izađemo iz ove grupe u Fed kupu – to je katastrofa gde smo sada, a bili smo u finalu. Kada je reč o igri, treba da popravim procenat prvog servisa, to bih izdvojila, ali mislim da je najvažnije da se držim bazičnih stvari, ’keep it simple’, i da istrajem u treninzima“.

Pravi tim ljudi jedan je od preduslova uspeha – pitali smo Aleksandru koje su osobine dobrog trenera.

“Mislim da trener pre svega treba da bude dobar psiholog, pogotovo u radu sa ženama. Svaki dan je različit – kad je neko loše raspoložen, trener mora da nađe ’žicu’, da se radi nešto što je zanimljivo, a da taj trening opet ima smisao. Najlakše je reći: ’Ne zanima me kako se osećaš, ovo ćemo da radimo’. Dakle, mora da oseća igračicu – naravno, treba da postoji i komunikacija, niko ne ume da čita misli. Trener treba da se prilagodi igračici – mnogi treneri imaju neku svoju zamisao kako treba da se igra tenis, a da pri tome ne vode računa o teniskim karakteristikama osobe sa kojom rade. Igra treba da se gradi po karakteru – ne može neko ko prirodno igra agresivno da se tera da sada samo prebacuje lopticu, i obrnuto. Sa trenerom si maltene 24 sata dnevno i mislim da više ne može da postoji distanciran odnos trener-igrač. U redu, oni su tu zbog novca, ti ih plaćaš, niko ne bi radio s tobom besplatno, ali ako nađeš pravi balans, ako ti ekipa dobro funkcioniše i svi se međusobno slažu, onda je to prava stvar“.

“Muškarci se više međusobno poštuju“

Beta/AP

Odnosi među igračicama na WTA turu često su mistifikovani, a Krunićeva naglašava ko su joj omiljene koleginice.

“Kvitovu sam videla uplakanu posle meča u teretani – ja nju toliko volim, došlo mi je da je zagrlim. Potpuno je normalna, na zemlji je, nema potrebu da mora da se obuče sva u ’Luj Viton’, da vozi avion ili ne znam šta... Radi svoj posao i mnogo je poštujem. Uz nju, Radvanjska je totalno opuštena, naravno i Jelena Janković, ona je uvek ista nezavisno od toga da li je prva ili poslednja“.

Naravno, postoji i druga strana medalje.

“Svako od nas ima distancu, odbrambeni mehanizam i teško je prići. Mislim da se muškarci više poštuju međusobno – uvek pruže ruku, a kod nas je to drugačije, pola njih se ni ne pozdravlja. Imamo neki problem u glavi, to je sigurno. Bili Džin King je pričala kako su one ranije pomagale jedna drugoj, navijale jedna za drugu, a sada je to nemoguće – ne daj Bože da pitaš nekoga gde treniraš, šta planiraš, odmah se razmišlja u stilu ’zašto me ona to pita’. Naravno, sve je individualno – dosta toga potiče i od porodice, zatim zavisi od toga kakav tim ljudi imaš oko sebe. Ne vidim da će meni da pomogne u karijeri ako nekome želim zlo“.

Rituali, ustaljene radnje nešto su što veliki broj sportista pažljivo neguje.

“Ne znam da li su to rituali ili nesigurnost – verovatno se nešto pokriva time. To je rutina u kojoj se osećaš komforno – na Turu se neprestano putuje, uvek se nešto događa i normalno je da imaš potrebu za nečim svojim, pa makar to bili i sitni rituali. Čak i kad se vratimo kući, više nije to taj osećaj – ja ne znam šta mi je kuća, verovatno ovde u Beogradu kada spavam u svom krevetu. Aerodrom mi je kuća, već sam se navikla“, kaže Krunićeva i dodaje:

“Volim da imam bar sat i po između kraja zagrevanja i meča. Pred prvi poen pročitam molitvu i to je to. Nisam od onih koji se mole Bogu samo kad im treba, ali nisam ni previše pobožna – verujem u sudbinu, da je svakome nešto ucrtano“.

“Kada sam duže u Srbiji, počnem da tonem“

Beta/AP

Krunićeva kaže da se ne opterećuje mnogo onime što se u javnosti o njoj govori.

“Ne pratim medije, ali moja mama čita sve, i tekstove i komentare. Najiskrenije, mene to ne interesuje – nekada me taguju na Fejsbuku, pa vidim... I moji su mi javljali na US openu da se piše i priča o meni, ali nisam ništa gledala. Samo jednom me je iznerviralo u FED kupu kad smo igrali sa Kanadom, neko je napisao: ’Ko je učio ovu Jovanovski da igra tenis, nema pojma, a Krunićeva je za zoološki vrt’. Meni je tu sve bilo jasno – uvek ima budala i onih koji su nezadovoljni svojim životom, pa tu izbacuju frustracije. Ako imaš vremena da po cele dane komentarišeš... Emotivan smo narod – dižu nas u nebesa, pa onda svi padamo prvom prilikom. Jeste, mi volimo svoje sportiste, vole nas i oni koji nas pljuju i koji nas ne pljuju, ali mislim da je sve to odraz nezadovoljstva sopstvenim životom. Glupo bi bilo da me to pogađa, ali žao mi je moje mame koja se ’kida’ zbog takvih stvari“.

Srbija je siromašna zemlja, ljudi su mahom nezadovoljni, a Krunićeva kaže da se to i oseća.

“Jako volim Srbiju, volim da igram za svoju zemlju i oduvek sam se osećala Srpkinjom. Ali nisam se rodila ovde i nikada nisam živela ovde, tako da nemam tu emociju u stilu ’mi smo najbolji, kod nas je sve najlepše’. Jer nije, daleko je od najlepšeg. Srećna sam što imam sve uslove za treninge, ali generalno me atmosfera ovde ubija, počnem da tonem kad sam duže u Srbiji. Stalno je depresija, svi nešto kukaju“.

Aleksandra izdvaja dva grada po svom ukusu i objašnjava šta je to što ih razlikuje u odnosu na Srbiju.

“Sad sam bila u Amsterdamu, da navedem primer – tamo je visok standard i jeste porez 50%, ali tačno vidiš na šta on odlazi. Ceo život ide svojim tokom, na sigurnom si, znaš šta će se desiti sutra, a šta za 20 godina. Ovde se ništa ne zna – nisam ja sad otkrila Ameriku, to jeste tako. Dopada mi se i Melburn, otišla bih tamo da živim da nije toliko daleko. Potpuno je otvoren grad – sve možeš da vidiš, ljudi su prijateljski nastrojeni i nema stereotipa kao kod nas. Ovde kad vidiš nekog da je obučen čudno ili da ima drugačiju frizuru, odmah je komentar ’vidi ovog, s koje je grane pao’. Kod njih nema toga, slobodnije je, sve je dostupno. Automatski su i ljudi srećniji jer nemaju briga – tamo se podrazumeva da imaš posao kada završiš fakultet. A u Srbiji moraš da imaš vezu i sa dva fakulteta“.

“Tužno je šta sve propuštaš dok gledaš u telefon“

Beta/AP

U poslednjih nekoliko godina društvene mreže postale su jedan od najzastupljenijih vidova komunikacije, naročito kada je u pitanju odnos poznatih ličnosti sa svojim obožavaocima, u ovom slučaju sportiste sa navijačima.

"Kažu mi ’napravi Instagram’, a ne mogu ni Tviter još da pohvatam. U jednom trenutku sam izbrisala sve aplikacije – uvek nešto zvoni, ne mogu više. Onda je problem ako odgovorim jednom, a ne odgovorim drugom... Sa druge strane, nedavno sam potpisala ugovor sa Oktagonom – ako dam njima da rade te moje stranice, onda ispada da sam mutava i da ne mogu sama da napišem tri rečenice, nego mi treba agencija. A to mi je tek glupo. Ljudi žele da budu u toku, da znaju šta radiš, verujem da će to biti još izraženije ako budem napredovala, iako sam ja tip koji ne voli tu vrstu promocije – da pišem o sebi, ’evo me u Amsterdamu’, ’evo me kod babe na ručku’. Ali tako je danas, svi su uvek na telefonima – prvo pitanje kad uđeš u ’laundž’ jeste ’koja je šifra za vaj-faj’. Ne volim to, propustiš toliko dešavanja oko sebe kad si na telefonu, da je to tužno“.

Aleksandra nam je otkrila da voli da gleda filmove koji su rađeni po istinitim događajima, kao i dokumentarce.

“Živim kod babe, nemam svoj stan, glupo bi bilo kada i nisam tu uopšte. Prestala sam da jedem meso od pre US opena, a baba nikako to da shvati“, kaže kroz smeh Aleksandra, “Sada jedem tofu, soju, naučila sam već babu. Volim životinje, a i gledala sam dokumentarce o mesnoj industriji – to meso više i nije kakvo bi trebalo da bude, ko zna šta stavljaju u njega, nema više ni toliko proteina. Volim da gledam istorijske dokumentarce – o komunizmu, Drugom svetskom ratu... Gledam i ’Car Rescue’, neke misterije itd. Ju tub mi je konstantno uključen – hoću da pogledam dokumentarac ’Red Light District’, pošto sam bila u Amsterdamu. Zanima me priča tih devojaka, one su skoro sve primorane da rade to što rade – drugarice su mi pričale da su mnogima obećali poslove u modi, ples ili slično, a onda završe tako. Bilo mi je odvratno to da vidim – ne što stoje polugole, već to što stoje u vitrini, izgleda užasno“.

Osim toga, Krunićeva sa zanimanjem uči i o avionima kako bi savladala svoj strah od letenja, interesuju je psihologija i kriminalistika, ali to nije sve.

“Sada čitam knjigu o dinastiji Romanov, ali mnogo je teška, potrebna je baš velika koncentracija, ne sme da mi se spava dok je čitam. Iskreno, više volim da gledam nego da čitam, ali planiram da pročitam celu školsku lektiru. U Rusiji je lektira Rat i mir, Mrtve duše, to nam daju u četvrtom-petom razredu osnovne škole, a to apsolutno nema svrhe tada – pročitaš, ne znaš šta si pročitao. Zvonar bogorodične crkve sam nedavno pročitala, a ’progutala’ sam i čuvenu Drajzerovu trilogiju (Finansijer, Titan i Stoik)“, zaključila je Aleksandra za B92.

Saša Ozmo (ozmo_sasa)